17.01.2021.

Божићна размишљања: Свети праведни Јосиф—љубав изнад закона

 

Јутро је 7. јануара 2006. У Цркви Свете Тројице у нашем граду у току је Божићна Литургија. Бројно свештенство за време службе прати црквени хор. Тада као тринаестогодишњаку све ми је изгледало величанствено. 


Све до тренутка када је једном господину који је стајао тик иза мене зазвонио мобилни телефон. Схвативши у тренутку да то може да се деси и мени, извадио сам мобилни телефон из џепа и видевши да ми је звоно искључено, спокојно сам га вратио назад. Маса народа која је до тада пратила богослужење, одједном је одвратила поглед од светог олтара, тражећи ,,кривца“. Пошто су ме видели са телефоном у руци, већина посматрача је погледом ,,стрељала“ мене. И старији и млађи међу њима, нашли су ,,кривца“ који је ,,пореметио“ ред и дисциплину на богослужењу. У њиховим очима јасно сам могао да прочитам речи осуде које би ми упутили да смо били на неком другом месту. У погледу им је севао такав презир, гнев и нетрпељивост да сам пожелео да пропаднем у земљу.  А онда сам угледао једну старију госпођу до мене. Она ме је потапшала по лакту и упутила благ поглед препун утехе и  пропраћен осмехом. Очито да је приметила моју узнемиреност. Као да је хтела рећи: ,,Сине, све је у реду, пусти сад то. Настави да пратиш литургију и радуј се данашњем празнику—Христос се роди!“ После њеног геста, осетио сам да се бура у мојој души стишала, и да је немир потпуно ишчезао. Поново сам осетио радост због доласка Бога Љубави у овај свет и наставио да се радујем томе као мало дете.

Данас 7. јануара 2021. године, сетио сам се овога догађаја од пре 15 година. Осим смеха и благодарности Богу што ми је и ове године дао да у миру и здрављу дочекам празник Христовог Рођења, пала ми је на памет једна мисао нашег највећег светитеља из прошлог века, Светог Николаја Жичког: ,,Ништа вам не вреди пост, ако љубави немате. Јер није речено Бог је пост него Бог је љубав.“ Иако су ове речи светога владике упућене хришћанима његовог времена, оне одјекују и међу данашњим нараштајем хришћана и одјекиваће у потоњим. Преко су нам потребне ове речи. Постали смо толико оптерећени правним поретком, разним законима, правилима, борбом за сопствена права, да смо потиснули, а неки нажалост и потпуно заборавили на оно главно у Христовој науци: Љубав према Богу и ближњима. Христос је и критиковао јеврејске старешине, фарисеје и књижевнике за њихово робовање слову закона и одсуство љубави. Син Божији није сишао на земљу да заведе ред и поврати слободу у тада завађеној и поробљеној јеврејској држави. Не. Бог је, по речима светих отаца, постао човек да би човек могао постао бог. Човек је саздан по икони Божијој, а та сличност човека са Богом и јесте љубав. Од времена наших прародитеља Адама и Еве и њихових синова па све до Христовог Рођења људски род учестало је заборављао на то. Христос се рађа од Дјеве Марије и Духа Светога, дакле изнад закона природе, да покаже да закон није господар већ слуга човеков и да је силаском Бога међу људе дошло време да закон, уступи место љубави.

Нови Завет и прича о Рођењу почињу примерима велике љубави, пропраћене поштовањем тадашњег, Мојсијевог закона. У Еванђељу по Луки  видимо Дјеву Марију како разговара са Архангелом Гаврилом, који јој саопштава радосне вести: да је од свих девојака она  изабрана да буде мајка Божијега Сина. То се догодило у њеном дому у Назарету. Пре него што ће јој се јавити архангел, Дјева Марија је послушно испунила све оно што је Мојсијев закон од ње тражио: девет година је живела у храму Јерусалимском, сачувала девственост, а затим се спремала да ступи у брак, иако је желела да остане девојка до краја свог живота. Марија се веома зачудила овим речима, али из велике љубави према Богу на крају слободно прихвата његов позив одговарајући: ,,Ево слушкиње Господње—нека ми буде по речи твојој!“. И док личност Дјеве Марије и овај њен пример помиње већина хришћана, пример љубави који је показао праведни Јосиф и његову личност често као да остављамо у сенци. Међутим, управо се у личности праведнога Јосифа јасно показало да је Мојсијев (као и сваки други) закон само припрема, тј. васпитач за Христа и Његов нови савез Бога са људима, који ће бити заснован на љубави.

Праведни Јосиф био је обручник Марије и њен даљи рођак. Био је столар и живео је од свог заната у галилејском граду Назарету. Био је прост, скроман и богобојажљив. По предању, најпре је живео у браку са Саломијом и имао четири сина и две кћери. После њене смрти, Јосиф је живео као удовац много година. Онда су га, по обичају, заручили његовој даљој рођаки Марији. И у сусрету са Маријом, Јосиф показује сву своју праведност али и више од праведности—човекољубље.

Сазнавши да је она трудна и сумњајући да је учинила прељубу, Јосиф не само да је имао право него је и, по старозаветном закону, био дужан да Марију осуди пред целом заједницом и  преда суду. Казна за прељубу била је смрт каменовањем. Његова сумња била је одраз људске природе, али је била итекако оправдана. Ко је тада могао и да помисли о зачећу од Светог Духа! Али, уместо да дигне буку, осуди Марију и учини какво насиље над њом (што би вероватно већина тадашњих мушкараца урадила), Јосиф доноси одлуку да је једноставно пусти да иде. Свестан Мојсијевог закона и његових одредби, Јосиф као да у њему проналази и испуњава одредбе које имају узвишенији смисао од оних казнених. То су одребе о љубави према ближњем: ,,Немој мрзети брата својега у срцу својем… Не носи срдње на синове народа својега; него љуби ближњег својега као себе самога“. Те најважније заповести Старога Завета, односно љубав према Богу и љубав према ближњима, Јосиф је на делу показао. Тридесет година након овог догађаја, Господ Исус Христос ће јавно потврдити да на овим двема заповестима лежи сав закон и пророци. Христос ће, тридесет година након праведног Јосифа, у разговору са блудницом показати да грешника не треба осуђивати и кажњавати смрћу, већ, како каже Свети Јустин Ћелијски ,,треба тананим маказама еванђелског човекољубља одвојити у њему грех од његове душе.“

Видевши Јосифову праведност, кротост и човекољубље Господ му је пружио  утеху. Док је спавао, анђео Господњи саопштава му утешне и радосне вести да Марија није учинила прељубу, већ да је дете које се у њој зачело од Духа Светога и да је дошло време испуњења старозаветних пророчанстава о Спаситељу и да Бог долази међу људе. Не знамо шта је Јосиф рекао на све ово. Ниједна његова реч није забележена у Светоме Писму. Али оно што је остало забележено су његова дела: ,,Уставши Јосиф од сна, учини како му заповеди анђео Господњи…“. Са страхом Божијим, вером и љубављу, Свети Јосиф је ћутке испуњавао вољу Господњу, чинећи све што му је Бог преко анђела заповедао. Из љубави према Марији и маломе Христу, Јосиф се до краја живота старао о њима и предано обављао од Бога му поверену мисију, a живео је, по неким изворима, 110 година.

Праведност, скромност, послушност, а највише богољубље и човекољубље светог Јосифа, као да га чине мостом од старозаветног праведника ка новозаветном светитељу. Он је испунио сав старозаветни закон али га је и превазишао. Одвојио је у њему пролазно од непролазног. Показао се као истински слободан човек, спреман да прихвати љубав Божију и да из те љубави буде послушан Богу до краја.

Нека би Господ дао да по узору на праведнога Јосифа и ми одбацимо сваки гњев, братомржњу и осуђивање, измиримо се и умножимо љубав међу собом. Због тога се и Син Божији родио у пећини и постао човек. Само тада ћемо бити у стању да се назовемо децом Божијом. Само тада ћемо моћи да се заједно са пастирима, анђелима и мудрацима обрадујемо доласку Сина Божијег у овај свет и запевамо: ,,Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља.“ Амин.


Вероучитељ Филип Зеленовић

Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“