Да би се јасније сагледао однос између знања и вјере неопходно је разјаснити њихова основна појмовна обиљежја. Вјера је темељни појам хришћанства – Свето Писмо изричито наводи: „Ко повјерује и крсти се биће спасен“ (Мк. 16, 16). Самим тим, питања вјере постају основа и посланица Светих апостола, и касније дјела Светих Отаца цркве Христове. Важност питања вјере за живот човјека не јењава ни са становишта савременог човјека окренутог себи.
Невјеровање је у одређеном смислу постало водећи мотив човјековог дјелања у свијету. Како се представља, ако човјек у нешто вјерује, онда је то искључиво због тога што не може доказати. А ако је нешто доказано, или доказиво – о томе постоји знање, а не вјера. Сходно томе, савремени, у правом смислу тзв. цивилизовани човјек, сматра излишним и потпуно бесмисленим нешто усвајати вјером, без кључне и обавезне провјере судије – разума. Вјера проистиче из истинског живота људи, она је плод унутарњег подвига сваког хришћанина – онда постаје разумљиво да вјерујући људи за све криве разум, док би појава атеизма и невјеровања као животне философије били у ствари посљедице развоја науке и техничких достигнућа.
Ту се види суштинска немоћ човјека да из себе сагледа цјелину живота, односно да у свијету нађе себи тачно оно само његово, одговарајуће мејсто, искључиво у односу са другим, конкретним човјеком. Гдје је немоћ ту је и страх. Разум нема средстава, ни начина да раријеши егзистенцијалне тешкоће, тјескобе и недуомице које носи савремени човјек. Вјера, пак, даје крила човјеку да се својом душом измјести из сурове реалности и уздигне до вишег и бољег свијета – живота у Цркви, коме је циљ достизање Царства Небеског.
Ако пођемо од тога да су вјера и разум двије потпуно различите човјекове способности, још додамо да вјерујемо онда када нешто у што вјерујемо не можемо доказати, односно провјерити разумом, проистиче да дихотомија између разума и вјере прераста у својеврсну опозицију истина – лаж. Наиме, ако човјек каже да зна да Бог постоји, онда сходно томе, од њега се захтијева да пружи ваљане доказе, како то научни узуси налажу. Пошто он није у стању да задовољи научне критеријуме, произлази да или говори неистину или пак гријеши у расуђивању.
Одатле происходи појава да су хришћани или свјесни обмањивачи или људи који живе у заблуди. У сваком случају – нису учени!? Условно говорећи – дихотомије вјера и разум, лаж и истина, за човјека научно просвијећеног заправо значи да је разум тај који открива и проналази истину, а да је вјера сувишна, јер не може ништа доказати. Тако за човјека који у науци види кључ за одгонетање тајне егзистенције и свијета уопште вјера бива поистовјећена са неистином, а хришћанство проглашено за лажно учење. Човјек просвијећен не може да вјерује уколико за своју вјеру нема чврсте аргументе, или ако иза тих аргумената не стоји неки велики ауторитет. Таквом човјеку вјера бива прихватљива једино уколико је она разумски устројена. Међутим, то није вјера него само још једна разумска маштарија. Али, ако човјек повјерује, одбацивши сваку сумњу, пређе пут предавања себе самог Богу као живоносном Источнику, поклањајући Му се „у духу и истини“ (Јн. 4, 24), онда таква вјера постаје нови вид живота и несамјерљиви начин постојања – истина се више не доказује, већ живи.
Разум посједује веома важно својство за расуђивање – објективност. Свима је очигледно да једна истина постоји, самим тим су јединствени и закони разума за све људе. Тако наука, која се заснива на законима разума, постаје јединствена и општеприхваћеног значења за све. С друге стране, вјера је таква по својој природи да допушта човјеку да вјерује у шта год пожели. Човјек није ничим ограничен у питањима вјере, зато што је вјера субјективна категорија човјековог постојања. Ту је мјесто појаве и процвата најразноврснијих религија. Свима је заједничко утемељење – вјера.
Међутим, не можемо рећи да је човјеков избор да вјерује случајан, или плод околности у којима се неко рађа и живи; или пак резултат упознавања неке ауторитативне личности коју онда слиједи, можда плод васпитног процеса... Све у свему, тако узето, вјера би била прије свега нека безлична и ничим обогаћена категорија егзистенције. Вјера је за све религије основ живота – ако вјерује, онда је сваки доказ немогућ – сувишно је тражење аргумената – потребно је и довољно повјеровати. Да би човјек вјеровао мора имати неки ауторитет у који вјерује, који га носи и према коме има однос послушности. Човјек је биће рођено да служи, а не да му се служи (Мк. 10, 45).
Тако и Христос, као Богочовјек, Син Човјечији, више пута током свог боравка међу људима наглашава ту истину. То је разуму несхватљиво, прије свега јер се противи Његовим законима. Ако боље погледамо, ниједна заповијест коју објављује Христос није разуму прихватљива. Све оне спадају у област вјере. Нису ли највеће двије заповијести: љуби Бога и ближњега свога противне човјековом разуму, па се он буни и не прихвата их ни по коју цијену.
Опште узев, у овим противстављањима вјере и разума остаје прилично оштра дихотомичност. Вјеровати у нешто за собом повлачи и немогућност доказивања истог, као што с друге стране, разумска провјера неког суђења увијек пружа неку врсту доказа. Ипак, није све тако једнострано како на први поглед изгледа. Прије свега, вјера је дјело слободне човјекове воље и ту коријени њен субјективни аспекат. Човјек може вјеровати у шта год пожели. Али, кад се постави питање објекта вјере, онда се стиже и до проблема истинитости и исправности саме те вјере. Та питања и те како налазе своје мјесто у корпусу хришћанске философије.
* * *
Још је Анселмо Кентерберијски у XII стољећу забиљежио да „вјерује да би разумио“, дајући на неки начин смјернице схоластичкој мисли о односу вјере и разума, односно знања. Ако одемо корак даље, видјећемо да и када своје тврдње заснива на доказима, човјек у ствари опет вјерује – сада вјерује да је доказни поступак начин сазнавања и достизања истине. А истинитост доказивања се, наравно, не може доказати рационално. Сада се формира круг у доказивању: може ли се доказати да је доказивање добар начин откривања истине?! Закључујемо: вјерујемо у моћ доказа.
А доказни поступак знамо из логике: или је то закон идентитета, или противрјечности, или искључења трећег. Према томе, и сва наша сазнања која чине основу нашег расуђивања нити се доказују, нити се могу доказати – они се прихватају искључиво вјером. И сами поступак расуђивања се темељи на нашој вјери у закон логике.
Супротно овом приступу мислио је Пјер Абелар, истичући да „знам да бих вјеровао“. Међутим, обје концепције заправо своје исходиште имају у ранохришћанским списима. Тако Климент Александријски када успоставља однос између знања и вјере показује да „нити може бити вјере без знања, нити знања без вјере“ (Стромати, 5.1.1.3.2). Тертулијан је потпуно супротно тврдио наглашавајући да постоји оштра супротстављеност између вјере и разума (De Carn. Chris.10, 25). вјерујем јер је апсурдно – кредо који сажима Тертилијанову мисао на питање односа вјере и разума.
Вјера наставља тамо гдје разум остаје немоћан. Разум не може дати доказе о Божијој егзистенцији, може се једино вјером докучити смисао Божанског бића и значење Божијег оваплоћења и јављања у свијету. Вјера има виши квалитет истинитости, него што то разум може констатовати.
Трећи вид сагледавања односа знања и вјере, у повијести западне философије нуде Вилијам Окам и Дунс Скот, заговарајући пут „двоструке истине“. Наиме, постоје ствари које сазнајемо разумом – материјални свијет, ... и питање Бога и невештаственог свијета – које усвајамо вјером. Самим тим постоје двије истине: земаљска и небеска. Уколико се помијешају планови, односно, ако покушамо да Бога сазнамо разумом, а на материјални свијет усмјеримо своју вјеру – настаје општа пометња и дубока противрјечност. Дакле, разум се мора усредсредити на земаљско, а вјера на небеско.
Постоје двије истине – истина вјере и истина разума. Једна је истина о Богу, а друга о свијету. Ова мисаона концепција, у досљедном спровођењу, прераста у теорију по којој се и на два начина утврђује истина – кроз вјеру и кроз разум. То онда значи да постоје различите области и различити предмети сазнања, али и двије сасвим различите сазнајне силе.
Ако упутимо општи поглед на изложене коцепције западне философије, видјећемо да сви на извјестан начин логички говоре утемељено, и прилично се тешко можемо опредијелити и за једну теорију појединачно узету. То ће ипак једино успјети у источно-хришћанској мисли Отаца Цркве, који тежиште своје контемплативне пажње не налазе у умовању и противтежи вјере и разума, већ у опиту произишлом из личног обраћања и проучавања Светог Писма, слиједећи свето Предање и традиционално учење Отаца. Већ Свети Јован Дамаскин помјера границе философског поимања свијета и човјека, и њиховог односа према Творцу свега. Његова дефиниција философије, гдје закључује да је љубав према Богу истинска мудрост (Философска поглавља, 2, 3, 56-57; у: Свети Јован Дамаскин, Источник знања, 2006, 54) довољно говори о синхронизовању свих душевних и духовних моћи на спознавању божанског плана спасења сваког човјека. Такав став происходи управо из његовог дијалога са Светим Писмом, а не настаје као плод философског дискурса, како је то био случај на истинском Западу.
У својој критици Евномија Свети Василије Велики показује да свака анализа представља увид у предмет, па се самим тим никада не може исцрпити до краја. Наиме, увијек остаје неки „ирационални“ дио који се не може свести на својства ствари, тј. њихова суштина остаје несазната у крајњој инстанци. Управо је ово њему послужило као платформа за проблематику богопознања.
Било који богословски појам да узмемо у разматрање, он мора поћи од реалног опажаја стварности коју рашчлањујемо. Појмови су ти који рашчлањују искуствене чињенице, али их, како стоји, никада до краја не могу прецизно изразити. Према томе, искуство се не може свести само на појмове, а појмови са своје стране, једино имају своје значење уколико их искуство потврди.
Разум, мисаона активност човјекова, препознаје само оно што сагледава, созерцава, верификује своје опажаје. То је необично важно примијенити на богословско разматрање које своје упориште налази у божанском откривењу – у Божијем самораскривању и Себеобјављивању Оваполоћењем Сина, Јединородног Човјекољупца. Тиме се за човјека образује нови смисао и циљ живота – „обожење“, стварно сједињење са Богом. Није у обожењу човјека кључни сотириолошки моменат боголикост човјековог бића, колико „човјештво“ Бога. О томе већ говори Свети Григорије Богослов (Беседа 43, 9, 2001, 146). Зато он и истиче да Оваплоћење Божије није само јављање Бога већ прије свега „преузимање“ човјечанске природе. Христос није обожени човјек, него оваплоћени Бог, и Христос својим оваплоћењем узима цјелокупну човјекову природу.
Логичко сазнање је статично, и као такво не може до краја да проникне у тајанствени свијет божанског бића. Човјеков ум формира појмове на основу „материјала“ до кога је дошао посматрањем видљивог, стварног свијета и будући такав, њему остају недоступни сви они свјетови с оне стране створеног свијета / природе. Вјера у Бога или познање Бога даје се човјеку који живи духовним животом, али та вјера, благодатна, није плод човјековог дјелања, него откривење Бога у човјековом унутарњем бићу.
Сам Бог се открива у човјековој души и нема ријечи које би могле до краја изразити осјећање Његовог живог присуства. При том, Бог се не открива људима насилно, већ само онда и тамо гдје и када душа иште Бога, гдје она хрли Њему у сусрет, жудећи да се сједини са вјечношћу и непролазношћу. Господ и каже: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети“ (Мт. 5, 8), што је отклич оног старозавјетног гласа: „У простоти срца тражите Га!“ (Прем. Сол. 1, 1). Просто срце је једино чисто срце, и ако неко поматра свјетлост сунчеву замраченог погледа неће је видјети; тако исто, човјек који нема чисто срце не може Бога видјети, јер му је помућен поглед усљед духовног мрака у коме се налази – што значи да је за чувствовање Бога неопходно срце очишћено од страсти, порока, гријеха – срце које љуби чистоту, правду и истину. Али, ништа мање нужно није и то да се ум са своје стране не „мијеша“ у кретање срца, са неком својом идејом невјеровања или пак учењем које се коси са законима вјере. Зато је од изузетног значаја религиозно васпитање и образовање [Зеньковский, 1953, 38], јер се њиме срце и ум припремају за сусрет с Богом, када дође тај тренутак, да Га препознају и приме као Творца и Сведржитеља. Таква вјера, односно таква религиозна природа вјере, постаје „очевиднија“ од сваке очигледности спољашње и реалнија од свега реално присутног, опипљивог чулима. Она надраста човјекову природу и начин његовог сазнавања стварности, измјештајући „жариште“ живота из ума у срце, ту унутарњу ризницу човјековог душевног и духовног живота. Природа вјере, тако устројене, је таква да може зажећи кандило вјере и у другим срцима; она као да се „прелива“ у другог човјека, тражећи сродну душу. Свједоци тога су сâми Апостоли, а од њих та духовна ријека непрекинуто тече и тећи ће до краја вијека.
Хришћанска вјера не само да се не противи знању него је она историјски уткана у основне
постулате најзначајнијих научних хипотеза и теорија о јединству васељене, о вјечности природних закона, по којима се одвија живот свијета који нас окружује [Зеньковский, исто, 51]. Видимо да закон нужности, на коме почива свако знање, допушта чак појаву случајности. А шта је случајност него сусрет двије појаве, који није потчињен никаквом закону. Сусрет који се не може подвести ни под један закон, упркос њиховом општем значењу и универзалној примјени, како то заговара наука. Тако сад Бог „улази“ у живот свијета, не реметећи његово устројство појава, разрешава и регулише природне процесе.
Самим тим мора се признати принципијелна могућност чуда, које због своје специфичности остаје с оне стране спољашњег посматрања као случајности и отвара простор за очи вјере, које увиђају свјетске појаве као датости природе.
Без дилеме, највеће чудо у животу свијета и човјека јесте догађај Христовог васкрсења. Упркос чињеници да тајна васкрсења Спаситеља остаје за човјека затворена и не може се ријечима исказати како је оно уопште могуће, сама реалност васкрсења остаје неспорна по сили вјере која се распламсала у душама Христових ученика, и плам те вјере ни до данас није угашен. Према томе, не може се оспоравати изузетна улога коју у животу има знање, али ипак знање не може до краја достићи тајну божанског бића, а самим тим ни човјековог. Једино је очима вјере могуће докучити тајну свеприсутности Божије у свијету, тајну спасења и бриге за сваког човјека, светајну божанске љубави и себедавања без остатка, једном ријечју – тајну Бога и човјека.
_(1)_(1)_(1)_(1)_(1).jpg)
.jpg)
