26.02.2017.

Патријарх српски Павле: Пред Велики пост


Налазимо се у предворју почетка Великог Часног Поста који је Бог установио још у Старом Завету а Господ Исус и својим примером пошћења четрдесет дана и својим речима, ево, упутио нас зашто и како треба да држимо пост.


Пост је као што говорих и пре и као што сте свакако чули, и телесни и духовни. Потреба је и једнога и другога, јер смо и тела и душе. Свакако да је душа претежнија од тела, а тело што се каже од одела. Зато пост духовни нам је важнији од телесног. То не значи да телесно није важан, али је он само као помоћ за држање поста духовнога и Свети Јован Златоусти каже: „Шта ће ти вредети ако ти будеш држао пост и не будеш јео месо, а будеш гризао брата свога злим речима, пакошћу и другим?“

И још и ово: „А ви, каже, кад се молите, уђите у своју клет, затворите врата своја и помолите се Оцу вашему у тајности, а Он ће вам узвратити јавно“. То је реч о молитви нашој приватној, личној, за наше потребе. Али у цркви Христовој постоји и молитва заједничка, ево као што смо се и ми сада сабрали овде, која има један виши ниво, један виши смисао, за коју молитву поред ових речи које Господ упућује за сваку потребу свакога, каже: „Јер где су два или три сабрани у моје име ту сам и ја међу вама“. А како да не буде овде, где нас је толико сабрано, свакако у име Његово.


Исто тако кад чинимо милостињу да не чинимо јавно показујући пред људима да нас они хвале, него чинимо то да помогнемо брату у невољи, зато што знамо да смо браћа, да би се и он подигао и оспособио да и он може сам себе да издржава.

А они који су у невољи, немоћи, да им помогнемо да опстану, јер је то заиста љубав коју од нас Господ очекује према ближњима, сигурно, онолико колико се може. У данашњим приликама када се једва саставља крај са крајем, онолико колико можемо, не више, дабоме, не ни мање. Углавном не чинити то да нас људи хвале, јер је то лицемерје, то је сујета, то је гордост.

Данашњи дан, субота пред недељу ево ову сиропусну, пред сам Пост, посвећена је, Црква света је посветила, светим монасима, монахињама. Онима, дакле, који су свој живот посветили Богу и у молитви, у посту, у богомислију, уздизању душе своје, јачању своје душе провели свој живот и као што се каже у црквеним песмама: „Који су знали да покоре оно мање важно ономе што је више важно“, тј. тело души и они су нам на тај начин прокрчили пут којим треба и ми да идемо у ове посне дане држећи пост према могућности, мислим у погледу строгости.

Црква је одредила да тешким болесницима, од туберкулозе, шећерне болести и других тешких хроничних болести, да могу држати пост онај најблажи на риби и зејтину читаво време, исто тако жене трудне и које доје, такође тешки радници и престарели. Зато не претеривати, мислим у томе да ако је немоћан човек да држи сувише строг пост и да на тај начин онемоћа још више.

Бог нам је дао разум, ми смо сарадници Божији да чинимо оно што по разуму можемо и разуме се по разуму проспетљеном Богом. И разуме се они који могу и поготово који имају и сувише резерве да држе пост строжији који је у једењу без уља, а уље суботом и недељом, и вина на Благовести и на Цвети.

Нека Господ помогне, и Оци свети који су знали да држе пост како треба и телесни и духовни, помогну и нама да и ми у ово време знамо како чинити за своје спасење и за помоћ свима људима добре воље, а толико их је данас разних јеретика који не држе пост никако и који нас осуђују што га држимо. Да се ми помолимо Богу и за њих, е да им Господ просветли ум унутрашњи и срце и да и они иду путем којим треба ићи. Дабоме, ми да им покажемо тај пут ћутке, онако како ваља и требује. Бог вас благословио!

* * *

Беседа на Светој Литургији пред Велики пост,
у Патријаршијској капели Светог
Симеона Мироточивог. 8. марта 1997.