Због својих историјских, архитектонских и уметничких вредности Јашуњски манастири Светог Јована Крститеља и Пресвете Богородице стављени су још 1947. године под заштиту Завода за заштиту споменика културе Републике Србије, а 1983. године проглашени су за културно добро од националног значаја.
Повезана вест:
Најстарији сачувани споменици у лесковачком крају су два манастира у Јашуњи, са храмовима Свете Богородице и Светог Јована, подигнути 1499. и 1517. године. У првим деценијама после пропасти српске државе 1459. године, црквено-уметничко стваралаштво замире. Тек крајем XV и почетком XVI века, када су се ратишта удаљила и турска власт коначно учврстила на Балкану, почиње да оживљава градитељска и живописачка делатност. Обнова манастира била је углавном дело истакнутих појединаца. Сачувани портрети ктитора показују њихову сталешку припадност. Тако су ктитори манастира Светог Јована и Свете Богородице у Јашуњи били чланови из угледне породице Кантакузин.
Дубоко у шумовитим падинама Бабичке горе налазе се два древна манастира – женски и мушки. Смештени су са десне стране реке Јашуње, по којој су и добили назив Јашуњски манастири. Мушки је манастир Светог Јована Претече, а више њега женски манастир Свете Богородице Ваведења, удаљени један од другог пола часа хода.
Мушки манастир Светог Јована са свих страна ограђен је јаким зидом. Са десне стране до капије налазе се конаци, са леве звонара, а још даље, у средини дворишта црква посвећена Претечи Јовану Крститељу који је на једној фресци представљен огрнут кожом и зеленим плаштом. Црква манастира Јована Претече подигнута је на темељима старије грађевине у време игумана Теодосија 1517. године. Ктитор је био Андроник из царске породице Кантакузин са својом браћом.
Црква Светог Јована је једнобродна грађевина правоугаоног облика са богатом фасадом. Андроник није успео потпуно да заврши цркву. У време владавине султана Сулејмана Величанственог, 1. августа 1524. године, јашуњски храм је осликао фрескама високе вредности раб Божји Петар из Софије, када се на челу монашког братства налазио игуман Лука. Фреске из најстаријег слоја представљају готово усамљен пример очуваног зидног сликарства на нашем тлу с почетка турске власти.
Обновом Пећке патријаршије, 1557. године, за хришћане долазе бољи дани. Јашуњски манастир 1582/83. прелази у посед спахије Алај-бега. Тада је, заслугом првог ктитора Романа и презвитера Живка, за време игумана Јована, пред црквом подигнут лаки, дрвени трем, промењена је читава кровна конструкција и осликана првобитна западна фасада. У том облику црква је сачувана до данас.
И када би оба манастира остајала пуста, народ би их опет сматрао за манастире. Да не би потпали под османске верске законе – по којима сва имања кад остану по тапији без наследника, припадају султану – народ је одабрао једног домаћина (еритропа), који је на своје име водио манастирске тапије. Тако је народ спречавао Турке да присвоје манастирско имање.
После ослобођења лесковачког краја од Турака 1878. године, дошло је до промена и у јашуњском манастиру. Изграђена је звонара и постављено звоно, манастир је и даље припадао Епархији нишкој епархији, а већ наредне године образована је парохија јашуњска.
Одлуком Архијерејског Сабора Краљевине Србије манастир Светог Јована је 1893. године преобраћен у мирску цркву, будући сиромашан и без монаха. Тако је црква служила искључиво као мирска за мештане села Јашуње, када је и изведена последња интервенција на зидним сликама цркве 1902. године. Тада су, у време старешине цркве свештеника Јована Димитријевића, ктитори цркве били мештани села Јашуње, Мита Јанчић и Ранђел Лазић, који су од сопствених средстава ангажовали чувеног зографа Јакова и његовог сина Ђорђа из Велеса да обнове старе зидне слике.
***
О јашуњским манастирима недавно је постављена изложба у Народном музеју у Лесковцу, аутора Мире Ниношевић и Верољуба Трајковића, и објављена монографија о манастиру Светог Јована Претече.
-Изложба поводом значајног јубилеја, недовољно познатих у широј јавности, манастира у Јашуњи, била је посебан изазов за колегу Верољуба Трајковића и мене, истиче Мира Ниношевић, директорка Народног музеја у Лесковцу: -Са посвећеношћу и истрајношћу сабрали смо бројне списе, предмете, фотографије, фреске и друге црквене и музејске драгоцености у једном простору на добробит заједнице. Захвални смо и поносни јер смо допринели обележавању великог празника за наш град и, верујемо, за целу земљу.
-Прошло је много година од првих помена Јашуњских манастира, многи подаци су неповратно изгубљени, објашњава Верољуб Трајковић, аутор монографије Јашуњски манастир Светог Јована Претече: -Посао у припреми монографије и изложбе, тежак 500 година, привели смо крају уз велики напор реконструкције пуних пет векова манастира. Хвала још једном свим институцијама које су нас подржале, а посебну захвалност дугујемо некадашњем пароху јашуњском Тихомиру Н. Радивојевићу - попу Тики, Ненаду Цветковићу из Јашуње, Бојану Тојаги, Новици Петровићу, Зорану Радосављевићу, Ђорђу Стошићу, Марку Адамовићу и многим другима који су помогли да монографија аутора др Светлане Пејић, Мире Ниношевић и моје маленкости угледа светлост дана.
***
Вук Караџић о стању хришћанске Цркве и вере под Турцима у његовом Географическо-статистическом описанију Србије бележи: „Будући да се закон ришћански у Турском царству једва допушта и сноси, зато у Србији ни цркве ни намастира није слободно ни из нова начинити ни поновити без допуштења Турскога, које не само што је тешко добити, него свагда стоји врло много новаца; јер н. п. да се нов намастир начини, или пуст да се понови, ваља имати допуштење и од цара, и од везира, и од кадије, и од муселима.
...Зато у Србији ни у десетом селу нема цркве него понајчешће иду намастирима, те се исповиједају и причешћују које обично бива уз часне посте; а кршћење и вјенчање свршавају попови по кућама.
...Српски су намастири сви по шумама и потоцима; не само што су им цркве (понајвише с једним кубетом) мајсторски зазидане од камена, него млоги имају свуд наоколо зидове, као градићи. Они су до данас били прави и једини стубови и чувари закона ришћанскога и имена Српскога. Не само што људи иду тамо, те се исповедају и причешћују, и слушају часну литурђију; него се ту о млогим празницима (н. п. Благовијести, о Цвијетима, о Васкрсенију, о Тројици, о Петрову дне, о Преображенију, о Госпођи малој и великој, о Баведенију и о Богојављенију) купи народ као на панађур. Код ђекоји намастира, кад је лијепо вријеме, скупи се по неколико хиљада душа.“
***
„У порти, више цркве, с леве стране, избио је из земље један камен како какав наваљак сена. Једном дођу Арнаути да оплене манастир. Један од њих стане уз тај камен, разгледа неке светитељске ликове споља на црквеном зиду, па, разабравши који је лик Светог Ђорђа, наслони пушку на тај камен и рекне Србима: -Гледајте како ћу да вам убијем Светога Ђорђа! Пушка му пукне, а он тресне о земљу мртав: олово одскочило од зида, и њега ударило у чело.“
Манастир Светог Јована је страдао од разбојника 1782. године, када је тешко рањен монах Јован, и пожара, 1788. године, када су изгореле све зграде око цркве. Једва обновљен, још теже је пострадао у време Првог и Другог српског устанка, а калуђери су растерани и оба манастира спаљена.
Ана Марија Симоновић
Извор: Српска Православна Црква
_(1)_(1)_(1)_(1)_(1).jpg)
.jpg)
