ИСТАКНУТО:

Стазама Светог Василија Острошког

11.11.2018.

Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић: О корупцији (Ка једној екологији срца)


Свима добро позната народна пословица која каже да „пара врти где бургија неће“ јесте, по свој прилици, нажалост, истинита и тачна. То потврђује животно искуство у свим епохама.

Корупција није само економска патолошка појава која умањује и онемогућава привредни развој. Она је иманентна и укорењена у самој људској природи, у човековом самољубљу, гордости, егоизму, похлепи и страсти за поседовањем. Ни једно друштво, ни један сталеж или професија, нити један крај на земљи није имун на њу. Зато неки говоре о „култури корупције“, о њеној традицији и њој као нормалној појави, посебно ако то подразумева и такозвани ВИП (Very Important Person) систем, систем веза и познанстава, поклона и уступака. У извесној мери сваки човек је склон да корумпира и да буде корумпиран, макар то било само у једном тренутку живота, било свесно или несвесно.

Корупција уништава и разара не само морално, правно и економско ткиво друштва; она атакује на равноправност људи, и на саме темеље људског достојанства. Путеви њеног деловања су разноврсни, савршено повезани и умрежени, софистицирани, маскирани привидним добром, невидљиви и најчешће немерљиви и недоказиви. Па ипак, корупција није нужна појава. Она је у бити увек израз „човекове слободне одлуке“. И у најгорем друштву и држави, добар и племенит човек може да чини добро (тј. неће да корумпира и да буде корумпиран). С друге стране, и у најбољем, лош човек може да чини зло (тј. да корумпира и да буде корумпиран).

Иако корупција зависи првенствено од нас самих, од нашег стила живота и антрополошког усмерења према себи и другима, ипак њен ниво и брзина раста у многоме зависе и од спољашњег, културног, духовног и друштвеног амбијента где се одвија живот појединаца. Савремена диктатура моралног релативизма, потрошачка идеологија прогреса, наука без вредности, друштво без вредности, ничим необуздана похлепа за материјалним добрима и згртачки карактер погодују ширењу ове опаке болести широм планете.

Корупција се вероватно никада не може потпуно искоренити. Њен потпуни недостатак подразумевао би промену саме људске природе. Али то не значи да не треба чинити све да се она сведе на најмању могућу меру.

Корупција се не може обуздати само институционално и законима, ма колико они били добри и ефикасни. Зато излаз треба тражити у формирању здравог антикорупцијског јавног мњења и у једном перманентном образовању и васпитању за вредности, јер само интегралне моралне личности, израсле у свету вредности и на темељу вредности, могу успешно да се боре против корупције. Антикорупцијској борби мора да претходи, или да са њом сапостоји, борба за екологију људског срца и једно непрестано кретање појединаца и друштава према цивилизацији љубави, за којом свет вапије.

Тамо где је достојанство људске личности највећа вредност, где постоји свест о општем добру, где егзистира узајамна солидарност, одговорност и љубав, тамо је корупција осуђена на неуспех. Без промене и прочишћења, без катарзе нашег ума и срца, без борбе за екологију душе, борба против корупције не може да да жељене резултате. Што је горе, тада антикорупција може да буде гора од корупције. Тада борба против корупције личи на оно када лопови вичу: „Држите лопова!“; или када се прогонитељи људи залажу за поштовање и заштиту људских права.