Тумачење молитве пред вечеру

„Јешће убоги и наситиће се, и хвалиће Господа они који га траже, жива ће бити срца њихова у векове векова“ (Пс. 21,27)

Текст ове дивне молитве, коју је Црква Христова усвојила за молитву пред вечеру, старији је скоро хиљаду година и од самога хришћанства. Преузет је из 21. Псалма , који се назива и Месијанским Псалмом због јасног пророштва о страдању Месије Исуса Христа. Богонадахнути Св. Пророк и цар Давид до детаља је у овом псалму описао како страдање Христово, тако и спасоносност тога страдања (владао је 1005-965 год. п.н.е).

Речима „Боже, Боже мој! Зашто си ме оставио?“ почиње овај Псалам. Сав род људски је од Адамовог греха и изгнања из Раја осећао ту богоостављеност. Адам је из Раја изгнан увече и то изгнање је пропраћено природним мраком ноћи. Тугује и вапије Св. Пророк Давид речима: „Боже! Ти си Бог мој, к Теби раним, жедна је Тебе душа моја, за Тобом чезне тело моје у земљи сувој, жедној и безводној“ (Пс. 62,1). А најприроднији покрет боголике људске душе је покрет ка Богу, покрет да се човек сусретне са својим Творцем лицем к Лицу и да се насити гледањем лепоте Лица Божијега. Преступом заповести Божије погажен је савез љубави Бога и људи, грехом је настао амбис који је раздвајао Творца и човека. Клетва закона је оптуживала и сведочила да не може грешан човек видети Праведног Бога и остати жив. Дело Месије је било да нас искупи од клетве Закона и врати у наручје Творца.

Тешка је богоостављеност коју осећа грешник, преступник Закона Божијег. Но праведно је да он буде богоостављен. Али од ове богоостављености тежа је богоостављеност коју осећа праведник. У највећој напрегнутости да испуни вољу Божију и угоди Богу праведник осећа највећу богоостављеност. Господ као да је сакрио Своје Лице од њега и праведник не види разлог своје богоостављености и уздише: „Боже, Боже мој! Зашто си ме оставио?“ Најдубљу богоостављеност је доживео Богочовек Исус Христос на Крсту. И испивши горку чашу понижења у руке Оца је предао дух свој. У понижењу Христовом укинута је наша осуда, укинута је преграда која нас је раздвајала од Бога.

У псалму се примећују два различита тона. У првом делу псалма од 1-22 стиха је наглашена агонија праведника који страда за спасењем. Тај Праведник је Месија Христос. Свети пророк и цар Давид је готово хиљаду година унапред до детаља прорекао страдање Месије. У другом делу псалма од 22. стиха па до краја доминира тон победе, тријумфа и славословља. То је тон Новог Завета, или Новог Савеза Бога са људима.

У Септуагинти је за реч „убог“ употребљена реч πένης, која значи „крајње сиромашан“. Мада овде речи „Јешће убоги“ («Φάγονται πένητες») не треба схватити у смислу социјалне категорије сиромашних. Ти убоги су у ствари ништи духом, они који верују и живе истину да су ни из чега створени и да су ништа без Бога. Таквих убогих, таквих ништих духом је Царство Небеско.

А шта ће то јести и наситити се? И каква је то храна због које ће хвалити Бога и због које ће им бити живо срце у векове векова? Очигледно је да речи овога стиха устима Св. Пророка Давида говори сам распети Месија са Крста и да нуди своје тело као „хлеб насушни“ за живот света. То је „хлеб Божији који силази с неба и даје живот свету“ (Јн. 6,33). По речима Христовим: „Ја сам хлеб живота: који мени долази неће огладнети, и који у мене верује неће никад ожеднети“ (Јн. 6,35).

Један философ је рекао: „Човек је оно што поједе“. Једење је знак да је човек створено биће, да није сам по себи, да није самобитан, да потребује храну у материји изван себе. Али од такве хране поново се гладни. А ко једе то Свето јело и пиће, тј. Свето Причешће, он постаје кост од кости Христове, месо од меса Христовог, крв од крви Христове, он по телу постаје брат Богочовека Христа. По том Телу Сина Свога у нама, Бог Отац нас и познаје као своје синове и даје нам се власт да га зовемо „Оче наш“. Христос је и једини пут нашег усиновљења Богу посведочен од самога Христа: „Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим кроз мене“ (Јн. 14,6).

Увече је Адам изгнан из Раја и лишен заједнице и општења са Богом. Увече нас Господ Исус Христос и враћа у рај и заједницу са Богом на Тајној Вечери. Тајна Вечера је била прва хришћанска Света Литургија. Адамов Рај је приказан као нешто изван човека, док је Христов Рај приказан као Царство Божије унутар у нама. Блаженство тога Царства Божијег и живота вечног окушамо преко нестворених Божијих енергија које нам се дају у Светом Причешћу и које нас преображавају и обожују. Једино те вечне нестворене енергије Божије дају човеку да буде истински сит, да се насити, да има пуноћу живота. Стога што су те нестворене енергије Божије животворне и вечне, речено је: „Живо ће бити срце њихово у векове векова“.

„Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јн. 6,54) – говори Господ. Због тога ми хвалимо и благодаримо Бога. У контексту ове молитве реч хвалити (αἰνέω) је синоним за реч благодарити (εὐχαριστέω), по којем је и Света Тајна и добила назив Евхаристија. Евхаристија је Нови Завет, Нови Савез Бога са људима у крви Исуса Христа, због тога нам је Господ и заповедио да је стално вршимо до Његовог другог доласка: „Ово чините мени за спомен“ (Лк. 22,19)

„Јешће убоги и наситиће се“ је дубоко литургијски утемељена молитва и говори нам о централној Светој Тајни нашег хришћанског богослужења. Стога су Оци Цркве установили да се ова молитва изговара пред вечеру да би се верни увек сећали Тајне Вечере на којој је Господ наш Исус Христос установио ову спасоносну Свету Тајну Причешћа (Евхаристије). Она је и позив сваком хришћанину да стално учествују у Тајни која охристовљује.

јеромонах Доситеј Хиландарац

Извор: Манастир Ћелије код Лајковца