ИСТАКНУТО:

Стазама Светог Василија Острошког

03.11.2020.

Комеморативни скуп поводом упокојења митрополита Амфилохија


Комеморативни скуп поводом упокојења његовог Високопреосвештенства, митрополита црногорско-приморског Амфилохија


У сали Градског позоришта у Фочи, 30. октобра у 19 часова одржан је комеморативни скуп поводом смрти Његовог Високопреосвештенства, митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Комеморација је одржан у органзацији Православног богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву у присуству начелника општине Фоча Радисава Машића, ректора Универзитета у Источном Сарајеву проф. др Милана Кулића, декана богословског факултета проф. др Владислава Топаловића, професора, студената и грађана општине Фоча.

Уводним ријечима комеморативни скуп отворио је декан Православног богословског факултета протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, подсјетивши присутне на богату биографију митрополита Амфилохија. Декан је нагласио да је наш факултет од свог оснивања везан за живот и рад митрополита Амфилохија, који је од 1995. године обављао дужност професора на предметима Увод у богословље, Еклисиологија и Катихетика. Такође, био је члан оснивачког одбора у вријеме када се наш факултет оснивао. Његове монографије и публикације и данас су незаобилазни текстови у савременом богословском образовању. Декан је између осталог рекао: „И након окончања професорске службе митрополит Амфилохије наставио је да очински бди над радом и сазријевањем ове наше најмлађе богословске школе. За наш факултет, Цркву и народ Високопреосвећени митрополит је био велики благослов и знак Божијег присуства. Био је несумњиви великан нашег доба.“ На крају свог говора декан је рекао: „Опраштајући се од Његовог високопреосвештенства, наставници, сарадници и студенти Православног богословског факултета изражавају захвалност Богу што су имали част да од њега уче“

Након декана, присутнима се обратио ректор Универзитета у Источном Сарајеву, проф. др Милан Кулић, који је указао на значај митрополита Амфилохија приликом оснивања тадашње Духовне академије а садашњег Богословског факултета. Ректор је нагласио да се допринос митрополита Амфилохија није зауставио само на оснивању факултета, него је као професесор, свјетског имена на пољу теологије и духовности, долазио и држао предавања и испите нашим студентима. „Остаће упамћен као човјек пожртвован, аутентичних предавања. Остаћемо му вјечито захвални за немјерљив допринос који је учинио у академском животу богословског факултета и Универзитета у Источном Сарајеву. Читав његов живот био је истовјетан духовној философији и идентитету нашег Универзитета у коме се оно духовно и световно преплићу и допуњавају, прожимају и надопуњавају. Био је еминентан научник и истински велики човјек. Зато и не може да нас чуди да је током своје академске каријере примио више почасних докрората из теологије“.

На крају, присутнима се дирљивом бесједом обратио протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого, који је присутне подсјетио на подвижнички пут митрополита Амфилохија, поткрепљујући бесједу личним свједочанством које сеже у вријеме када је митрполит предавао на богословском факултету. Бесједу је започео ријечима: „Порађао нас је све, покољењима, деценијама. Предавао нам је Увод у богословље и Еклисиологију на првој години студија. Катихетику на четвртој. Долазио би, понекад ноћу, касно, а ми смо га чекали да узмемо благослов и чујемо оно ђедовско „благо мени, благо мени“. Понекад би тада, тек по доласку, у ма које доба дана и ноћи, држао дугу бесједу која би нам била и предавање и испит. Или испит који би нам био и предавање и испит. Њега гледајући видјели смо аутентичног човјека. Ко зна, да је срео Амфилохија, можда би Доситеј схватио да и данас има пустињских Отаца у градовима?“. У наставку бесједе отац Дарко је рекао: „Волио је свој српски народ. Волио на понекад оштар и забринут начин, волио тако да у његовом присуству никоме није било тијесно. Носио је бреме ужасне мржње: због онога што је учинио, прекрстивши уздуж и попријеко Црну Гору својим поменима и литијама. Демони у камену и људима сакривени нису му никада давали мира. За сваку ријеч изречену да помири, био је крив и својима и бившим својима. Носио је и то бреме старачки. Како је вријеме пролазило, у њему се све више рађао Ђед свих нас. Онај човјек кога можеш само да волиш. Косовски завијет је за њега био свакодневица. Косово: кости Срба чије је лобање састављао и служио помен на развалинама Светиње.“                                         

На крају, отац Дарко је бесједу завршио ријечима „Сјети се и тамо, Ђеде, ђака својих. Нама си овдје одувијек у молитви, на дискосу, гдје смо сабрани сви.“


Извор: Православни богословски факултет у Фочи