31.12.2020.

Интервју са Митрополитом бориспољским и броварским Антонијем


У интервјуу за Православље, новине Српске Патријаршије, Митрополит бориспољски и броварски Антоније, руководилац послова Украјинске Православне Цркве, је истакао: -У речима патријарха Иринеја увек се осећала подршка Украјинској Православној Цркви и Митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију.


Поводом блаженог уснућа Патријарха српског г. Иринеја, многи поглавари и представници помесних Православних Цркава упутили су речи саучешћа Српској Православној Цркви и српском народу. Из Украјине је било упућено чак два писма саучешћа. Међу првима се огласио „митрополит” Епифаније, поглавар расколничке организације Православне Цркве Украјине, формиране почетком 2018. године. Његово саучешће, које су пренели многи српски медији позивајући се на саопштење амбасаде Украјине у Београду, јесте акт којим се прижељкује да нови поглавар Српске Цркве буде више наклоњен њима. Потом је уследило писмо саучешћа поглавара канонске Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, у којем се високо цени лични допринос патријарха Иринеја у очувању православног јединства и подршка канонске Цркве у Украјини. Како би покушали да одвојимо „жито од кукоља” (Mт. 13:24-30) и укажемо ко су истинити служитељи Христови, а ко вукови у овчијем руну (Мт. 7:15), почињемо циклус разговора са представницима канонске Украјинске Православне Цркве о њиховом животу и делатности у Украјини, и потешкоћама са којима се суочавају. Први саговорник је Митрополит Антоније, руководилац послова Украјинске Православне Цркве, са којим смо разговарали у Кијево-печерској лаври.


*Ваше Високопреосвештенство, Ви сте једини представник из помесних православних цркава који је молитвено испратио и митрополита црногорско-приморског Амфилохија и патријарха српског Иринеја на вечни покој. Вратимо се најпре у Подгорицу. Да ли је то била Ваша прва посета Црној Гори?


– Није то била моја прва посета Црној Гори. Пре отприлике три године, на празник Светог Василија Острошког, имао сам прилику да саслужујем са архијерејима Српске Православне Цркве у предивном манастиру Острог и да упијем ту духовну снагу верног народа. Пореклом сам из Закарпатске области, где су људи и после атеистичког совјетског периода сачували веру, а наши храмови су препуни. Међутим, онда сам видео да је цела планина пуна људи, да је скоро немогуће проћи од великог броја, углавном младих људи, који су тамо и спавали чак на поду. Величанствен је био тај „мравињак” православног народа, поновићу, углавном младих, између 17 и 25 година, мада је било и осталих узраста. Затим смо узели учешће у литији у Никшићу. То је такође био задивљујуће искуство општења за јерарсима, свештенством и верним народом. Тада сам и осетио снагу вере православних хришћана у Црној Гори. Боравио сам тамо после још неколико, минимум једном годишње. Прошле године сам по позиву покојног владике Амфилохија био на његовој слави. Тог дана смо служили у цетињском манастиру и тада сам по први пут видео шта је слава. Код нас је традиција мало другачија, ми славимо имендан, свог небеског покровитеља, а у Српској Цркви то је прослава покровитеља целог рода. Био сам задивљен видевши како је владика Амфилохије, иако већ у зрелијим годинама, цео дан био на ногама, примао честитке. Био је тако опуштен у разговору са народом. Колико разумем, свако ко је имао жељу и могућност прилазио је до владике и о нечему причао. После отприлике два сата проведених с владиком, отишао сам да се спакујем за одлазак. Када сам се после два-три сата вратио да се поздравимо, владика је и даље био на ногама у окружењу већ других људи. Био сам фасциниран како све то издржава, а после су ми рекли да се то тако одужи током целе недеље. Зато је за мене однос са православним људима у Црној Гори и Србији веома важно искуство и духовног јединства и перцепција те традиције, коју чува верни народ веран својој Цркви и својим православним јерарсима.


*У једном интервјуу, после сахране у Подгорици, рекли сте, да је „митрополит Амфилохије свети човек” и да је то „огроман губитак за људе у Црној Гори”. А за Вас лично, Владико, ко је био владика Амфилохије – Митрополит, отац или брат у Христу?


– Наравно, сви смо ми браћа у Христу, и ако говоримо са канонске тачке гледишта, ми смо служитељи пред Престолом Божјим, јерарси Православне Саборне Цркве. Узимајући у обзир однос наших година, он је духовни отац. И не само по узрасту, већ по духовном искуству које је поседовао владика Амфилохије. Ја сам о владици први пут чуо још док сам био студент. Знали смо да у Србији постоје три јерарха, иманентних богослова, међу којима је био и владика Амфилохије. Тада смо покушавали да нађемо његове радове у мери у којој је то било могуће, јер је још увек био совјетски период. Али, ипак је информација о томе стизала и у духовне школе. Од тада је прошло више од 30 година и наравно да се за то време Владика још више испунио духовном снагом, снагом речи, не теоретске, не апстрактне, већ речи која произилази из духовног живота. Због тога је сваки мој сусрет са њим био веома драгоцен, чак и када сам постао Епископ и Митрополит, јер сам свакако био млађи по годинама. Иначе, он је био исто годиште као и мој отац, који се упокојио почетком године, на Богојављење. Стога је Владика за мене био као отац и у том погледу. Када сам долазио у посету, није требало да се посебно спремам за тај сусрет, али је разговор увек био користан и мени је било чак интересантно гледати како прича са другим људима: са монасима, монахињама и верним народом. Јер управо тада се види искреност човека. Када човек говори, посебно када одговара на нека веома важна, актуелна питања, не измишљајући и без претварања, а све то говори од срца, испуњеног хришћанском љубављу, испуњеног драгоценим хришћанским искуством у богословљу, у духовном животу и аскетском животу, и види се како се човек мења када му неко прилази. Људи свештенику најчешће не долазе са радосним вестима већ са тужним и болним проблемима. И приметио сам како се Владика веома смирено, без претенциозности обраћа, и човек се пред очима мења. Због тога је за мене то било веома важно духовно искуство, да будем поред њега. Осим у Црној Гори, сусретали смо се на конференцијама са црквеном тематиком и на другим догађајима, јубилејима помесних православних цркава. Између нас се некако само по себи створило пријатељство, ма како претенциозно то звучало, због тога што никада нисам себе могао да поредим са њим. Увек сам осећао своју немоћ и видео његову величину као богослова, као свештеника, као патриоту своје отаџбине, свог народа и просто као човека који је успео да поред свих потешкоћа са којима се сусрећемо током земаљског живота, ипак живи по Јеванђељу, а то је најважније.


*На сахрани митрополита Амфилохија имали сте прилику да се, како се испоставио, последњи пут видите са Његовом Светошћу Патријархом српским Иринејем. Његова Светост је и поред свих ограничења и прекора дошао у Подгорицу да испрати сабрата на вечни пут. Какав је Патријарх био тог дана? О чему сте говорили?


– Са патријархом Иринејем смо говорили о стању у православном свету. Њега је интересовало како стоје ствари у Украјини, и у његовим речима увек се осећала подршка Украјинској Православној Цркви и Митрополиту кијевском и целе Украјине Онуфрију. Али оно о чему сам после говорио, и каквог сам запамтио Патријарха тог дана, то је његова снага и здравље, иако то сад парадоксално звучи. После повратка из Подгорице, у разговору са Митрополитом Онуфријем истакао сам своје дивљење како је Патријарх са својих 90 година стајао целу Литургију и опело. После опела, када су почели говори јерараха и државних званичника, донели су му столицу. Али он је рекао: „Не, нећу да седим” и померио је. И све до краја опела, и после, када смо сахранили митрополита Амфилохија, он је изгледао веома витално. Током ручка, који је уследио, разменили смо пар речи са Патријархом. Иако је било већ око пет сати увече, патријарх Иринеј је веома активно причао са јерарсима, са представницима власти, чак је и у пар наврата коментарисао поједине изјаве. О томе сам говорио са Митрополитом Онуфријем. Кажем, „Ваше Блаженство, дивим се како Господ чува Свјатјејшег Патријарха Иринеја у 90. години и како је све издржао. И не само издржао. Видело се да има још снаге и физичке и духовне.”


разговарао: Николај Сапсај


Православље, новине Српске Патријаршије - интервју у целости објвљен у Православљу број 1290 од 15. децембра 2019. године