15.07.2021.

Блаженопочивши Митрополит Амфилохије: Преко ризе нетрулежности Пресвете Дјеве ми се дотичемо самога Господа

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у цркви Полагања ризе Пресвете Богородице у Бијелој, код Херцег Новог – 15. јул 2012. године:


У знаменити храм влахернски у царском граду Константинопољу, каже се, између осталог, како је Пресвета Дјева одијело нетрулежности свима вјернима, она која је Богом благодатна, чиста. То одијело нетрулежности је свима вјернима подарила, хаљину своју, којом је покривала своје пречисто тијело. Она која је покров свега рода људскога. Дивне ријечи, дивнога пјесника црковнога, које ми непрекидно пјевамо за овај свети празник и које нас подсјећају на Пресвету Дјеву, на њену хаљину, на њену ризу, сачувану у светом граду Јерусалиму, одакле су је двојица војвода византијских примили и узели од неке дјевојке, Јеврејке, која је чувала, њену ризу, у своме дому, сигурно је наслиједивши од својих предака, са мјеста гдје су се тајно сабирали људи и од њене ризе, од њене хаљине добијали исцјељење. Јер преко ње они су се, на тајанствен начин, дотицали њенога свештенога тијела.

И тај додир је онај који је чудотворио кроз њу и преко ње. Па је одатле однета њена света риза у Цариград и тамо похрањена у храм Пресвете Богородице влахернске, да би наставила да чудотвори да собом свједочи нетрулежност којом је била испуњена Пресвета Богородица, Она која је покров свега свијета и покров људскога рода. Она која је изњедрила из своје утробе, па је зато утроба њена благословена, јединога, истинитога Творца неба и земље, јединога нетрулежнога, непропадљивога и вјечнога Господа Христа. То што се силом Духа Светога управо она удостојила да Га прими у своју утробу, показатељ је да је кроз њу Он проговорио и подаривши њој, на првом мјесту, нетрулежност и непролазност. Подарио је ту нетрулежност, безсмртност, непролазност свему људском роду, људској природи. Он је тај који је нетрулежност њена, преко Њега је она постала покров рода људскога. Проглашена широм од небеса, ево и у овом древном храму иза нас, тако је и насликана, држи на својим грудима Господа, са раширеним рукама Пресвета Дјева, која се увијек слика кроз вијекове, која се назива ,,широм од небеса”.

Јер Оно што је она смјестила у своје срце, у своју утробу, у своје биће, Онај кога је она изњедрила, Он је тај који проширује њено биће и чини је свесмјестивом и широм од небеса. Оно што садрже небеса, што приповједају и свједоче слава Божија, уписана у свеукупној Божијој творевини, то је у многој већој мјери, много изобилније она примила у себе. Тако је творевина Божија испуњена славе Божије. Зато и пјевамо пјесму: ,,Велики си Господе и чудесна су дјела Твоја.” Она је у себе смјестила не само славу Божију, и благодат Божију и божанске дарове, него је смјестила Дародавца самога, Онога који је родитељ сваке славе и дародавац сваке благодати. Она је смјестила у себе самога Бога, Творца неба и земље, онога кроз кога је ,,Све постало што је постало, и без кога ништа не постоји што постоји”, кojи се преко ње уселио у нас, пун благодати и истине. Зато је дакле и њена риза, њена хаљина, којом је покривала своје часно и пречисто тијело, и она је попримила од ње, а Пресвета Дјева од Онога којега је родила, Сина свога јединороднога, ту божанску славу, божанску силу и то чудотворење.

Тако да кроз вијекове, они који су се додиривали њене ризе, који су се додиривали њенога вјековнога и непролазног тијела, а преко њенога тијела су додиривали Онога који је испунио њено тијело Својом славом и Својом силом, самога Господа. На том и таквом додиру почив све овдје на земљи. Додир је велика и света тајна коју је Бог уградио у нас, јер преко додира ми препознајемо једни друге. Преко додира ми препознајемо творевину Божију, радујемо се творевини Божијој. Преко додира ми се хранимо даровима Божијим и задобијамо насладу и храну нашу. Преко додира су се исцјељивали болесници у Христово вријеме. Колико има свједочанстава у Новом завјету гдје се неко дотакао Господа, дотакао се Његове хаљине и тај додир је учинио да тај дотични оздрави. Или онај кога је Он додирнуо и дотакао или ко се Њега дотакао као она жена која је боловала од течења крви.

Па се дотакла Њега и у том тренутку се зауставило течење њене крви. А Он ће рећи: ,,Ko ме се то дотаче?”

А онда ће апостоли рећи: ,,Kaко питаш Господе ко Те се дотаче? Зар не видиш колико је народа око Тебе и колико се гура?”

,,Не, неко ме се дотакао, није се само гурао и дотицао мене, него ме дотакао на други начин.”

И онда је жена исповједила: ,,Ja сам та која те се дотакла.” И Господ је њену вјеру предосјетио, њену патњу, њен бол исцјелио тим додиром.

И тако безброј пута кроз историју, Свети Христови апостоли, кад су кренули да проповједају Јеванђеље, они који су се њих дотицали су оздрављивали. Има толико свједочанстава о томе – сва историја Црква није ништа друго до историја тога додира и дотицања хаљине Господње. Дотицања Пресвете Дјеве, дотицања самога Господа, попут те жене која се Њега дотакла и ко се год Њега дотакао, кроз вијекове прошле и будуће, он је одлазио здрав, и душевно и тјелесно. Шта су друго мошти Светих Божијих људи, Светога Василија Острошкога, Светога Петра Цетињскога, Арсенија, архиепископа и просвјетитеља српскога у Бјелопавлићима, мошти великомученика косовског Лазара, Стефана Дечанскога, Светога Симеона Дајбабскога, Стефана Пиперскога, шта је то друго него је то хаљина Господња, одијело попут онога Пресвете Дјеве, одијело нетрулежности. Те мошти су се дотакле Господа, испуниле се живота Божијега, остале животворне да животворе све оне који се њих дотичу, а преко њих и самога Господа да исцјељују и сав живот Цркве.

И све што Црква нам дарује није ништа друго него та риза Пресвете Дјеве, риза нетрулежности, које се ми дотичемо и преко ње се дотичемо и самога Господа нашега. Било је то у очима нашим, било је то у очима Божијим, било је то и чудесно. Велики је то свети Божији дар и богатство којим се Господ обогатио. Ево зашто је овдје саграђен овај храм посвећен ризи Пресвете Богородице, њеној хаљини нетрулежности. Долазећи у овај свети храм, дотичући се њенога, Пресвете Дјеве, свештенога лика, ми се ње дотичемо молитвено, у срцу своме, вјером својом, умом својим, а преко ње се дотичемо Онога који је њу дотакао, који се у њу уселио, који је њу осветио, просветио, испунио вјечним животом. И тако и ми по вјери нашој задобијамо исцјељење, просвећење, радост живота. Сједињујемо се преко ње са Оним кога је она родила, кога је изњедрила из своје утробе, а у исто вријеме се уз Њега и преко Њега сједињујемо једни са другима на начин како је то Бог заповједио. Да будемо једно као што је Он у Оцу и Отац у Њему, као што су Он и Отац једно, тако и ми, који смо Његови, Њиме призвани, дотичемо се, примамо једнога Бога, једну Светињу Божију.

Када примамо Тијело и Крв Господњу, Свето причешће, ми се дотичемо Онога тијела које је Пресвета Дјева родила и постајемо једно са Њим. Зато се Црква и назива ,,Тијелом Христовим”, а Он је глава тога тијела. И који дакле приме Његово Тијело и Његову Крв, они постају једно са Њим, а у исто вријеме се обједињују јединством неразоривим, јединством нетрулежности и непролазности. То бесцен благо нетрулежности, вјечности, непролазности, бесмртности носи и Црква Божија у себи. Све што има и све чиме нас дарује, она нас у ставри, кроз додир са Њим, кроз општење са Њим уводи у ту велику и свету тајну у Оцу, и Сину и Духу Светоме.

Зато нека су благословени преци наши, који су ову светињу посвјетили ризи Пресвете Дјеве, хаљини њеној, нетрулежности благодатне, хаљини у коју се она облачила, она која је покров, која нам је подарила Онога који је Почетак и Крај, који је Први и Последњи, Христа Бога нашега, и кроз Њега нам открила велику и свету тајну Бога љубави, Оца, и Сина и Духа Светога, и у Њему дивној Пресветој Дјеви, чудесном у свим створењима, чудесном у хаљини Пресвете Дјеви, чудесном у моштима Светих Божијих људи, чудесном у свим просвећењима овдје на земљи, нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.


Извор: Митрополија црногорско-приморска