Као студент Богословског факултета у Београду први пут сам читао Писмо своме епископу Александра Шмемана, и био задивљен његовом литургијском и богословском слободом. Нарочито ме дотакао његов однос према свом епископу који је био тако личан, отворен, смио, недвосмислен, али јасан и одговоран и пун поштовања. Запитао сам се да ли ћу моћи, ако икада постанем свештеник, успоставити такав однос са својим владиком, казао је на почетку бесједе архијерејски намјесник никшићки, протојереј ставрофор Слободан Јокић, којом је испред свештенства епархије Будимљанско никшићке честитао Митрополиту Јоаникију устоличење, на свечаном ручку уприличеном поводом овог свечаног чина у Шипчанику.
Могуће да сам негдје дубоко у своме срцу и бићу домолио такав однос, који се данас пројављује у указаној ми части да се обратим Вама, митрополите Јоаникије, и свима вама уважени оци и драга браћо и сестре. И управо је тај и такав однос према свештенству обиљежио двадеседвогодишње епископско управљање Будимљанско-никшићком епархијом садашњег митрополита Јоаникија.
Ово говорим у име оних малобројних свештеника које је затекао и оних многобројнијих на које је полагањем руку призвао благодат свештенства. У свом Епископу имали смо очинску подршку да, у слободи и талантима које нам је Господ дао, свој пастирски рад усредсредимо на повратак повјереног нам народа литургијском животу, да се парохијски живот одухови и оживи и да он постане начин нашег постојања.
Литургија, Свете тајне и литургијски циклус црквене године поново постају оно што треба да буду, центар парохијског живота. Црква поново почиње да се доживљава као Тијело Христово, а што је још битније, она тако и живи и то и јесте. То осјећамо и живимо и сви ми сабрани у њој на литургији. Богослужење се опет схвата као извор живота, откривење и смисаоно испуњење Цркве, средство раста и освећења, средиште и испуњење њеног свеукупног живота и мисије. Природно је да и у животу у људским односима сасвим су природне и плиме и осјеке, али оне нас нијесу спријечиле да наши односи буду чистији и људскији, већ су нам помогли да дубље сазнамо ко смо, шта смо, колико дајемо себе и од себе и колико Господ даје себе нама, а уједно бивајући истински свјесни крајње људске слабости и крајње доброте Божије.
У нашој Епархији проблеми се нијесу решавали декретима, који у суштини и не решавају ствари, јер кроз декрете се размишља механички, они, на жалост, служе да чак измисле и спасење човјека, укидајући му слободу, то јест укидајући човјека. Малобројни проблеми су решавани искреним разговором, брижљивом очинском поуком, која је некад садржала и очински прекор и укизивање на грешку, а опет све у изграђивању односа и очувању црквеног поретка. Владика Јоаникије нам је јасно давао до знања да је номинално и неразумљиво пастирствовање извор отуђења народа од Цркве и Цркве од народа. Јер није појединац само дио неке конструкције, службеник неког предузећа, макар и духовног. Сви смо удови једнога Тијела, чланови једне заједнице, гдје је сваки члан понаособ не само дио неке безличне цјелине, или просто помоћ другоме, већ сваки човјек возглављује цјелину и цјелина је неутуђиви дио свакога.
Владико, овакав однос који сте са на нама изградили и омогућили Вашим руковођењем чинио нам је и чини велику радост. Јер радост је бити човјек. Радост је силнија од живота. Радост бива чим човјек осјети другог човјека Христом. Јер га тако увијек осјећа као сабрата и то вјечног сабрата. Човјек је радост човјеку Богочовјеком. Ваше високопреосвештенство, начин на који служите Господу и своме роду за нас је појава сталног присуства Господа са нама.
У Вама гледамо савјест Српске Цркве, и желимо Вам да у Митрополији заједнички са повјереним свештенством и народом, како би рекао отац Јустин Ћелијски, стојите јуначки у слободи којом Вас Господ Христос ослободи и да се не дате у јарам ропства ухватити и везати. А то се једино може успјети ако човјеку и људима служимо Богочовјеком, преко Богочовјека, ради Богочовјека. Нека Вам он буде све и свја у свим вјековима.
Извор: Ин4с
_(1)_(1)_(1)_(1)_(1).jpg)
.jpg)
