Type Here to Get Search Results !

Протопрезвитер Слободан Лукић: Свети Василије Острошки – похвала рода нашега


Данашњи секуларизовани свијет изгубио је прави појам светости. То искушење не заобилази ни хришћане те се све више заборавља да је крајњи циљ човјековог постојања управо – светост. Светост као благодатно обожење у заједништву са Јединим Светим. Зато ријеч о светости никада не застаријева, увијек је савремена и упућена сваком човјеку у свакој епохи.


Светост је искључиво Божији дар. То је нестворена божанска енергија Тројичног Бога Који је свет по природи, а која се дарује човјеку у заједничарењу са Христом у заједници Цркве као Његовог Тијела. Према томе, светост је по природи – својство Божије, а по заједничарењу – својство светих Божијих људи.

Светитељи откривају и пројављују у времену оно што је вјечно својство Божије, откривају љепоту лика Божијег у човјеку. Као такви, они су најдрагоцјенији дар Божији једном народу, а и Цркви уопште. Оваплотивши у својој личности оно што је најврједније у народу из којег потичу, светитељи су уједно и потврда Божијег благодатног старања о том народу. Гледано кроз историју, у најтежа времена Бог је у народу подизао Своје свједоке који су одржали брод Цркве и хришћанског етоса у бурама житејског мора и историјских недаћа. И они су остали трајни свјетионици и путеводитељи на уском путу спасења учествујући непрестано у животу Цркве и народа који их поштује.

Чуда која чине светитељи најблагодатнији су израз њихове светости и оно чиме они залазе у сложено биће народног живота. Дакле, светост светитеља није субјективна, већ објективна вриједност која се испољава у односу према људима. Светац је живи примјер јеванђелског живота. Наши српски светитељи су „со“ нашем народном организму и духовна „видјела“ нашој историји, која је Бог открио и учинио видним.

Као такву свијећу неугасиве свјетлости, поставио је Бог Светог Василија Острошког да са висине „града који на гори стоји“ обасјава духовне стазе српском роду и свима који притичу његовим цјелебним и чудотворним моштима. За живота је личио на земаљског анђела, његово тијело је и тада било храм Духа Светога, а по упокојењу његове нетрулежне мошти постале су ризница благодати и исцјелитељске силе Божије. Из црквице Ваведења у острошкој пештери, као из бање Витезде сијају његове свете мошти које Дух Свети оживотворава и чини нетрулежним показујући тиме да је веза између светих људи и Бога и по смрти нераскидива. Записани су бројни случајеви исцјељења и благодатне помоћи Острошког Свеца, а могли би се написати томови књига у којима би се сабрали сви примјери чуда која су заправо наставак чуда Господњих описаних у Писму: слијепи прогледају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују (Мт. 11,5)

Вјера Светог Василија је била безусловна и несебична. Он се није повукао у малу острошку пећину да би задобио неки дар од Бога већ зато да би се цијелим својим бићем и животом предао на служење Богу. Као и Свети Сава и многи други његови претходници, Свети Василије је ”побјегао” из свијета у потрази за Пуноћом, а вратио се да би обасјао народ свој свјетлошћу откривене Тајне.[1] Зато Бог није оставио такву свјетиљку сакривену него ју је издигао да са врха острошке стијене обасјава цијели народ. Тако се још за његовог живота образовао култ који се срастао са срцем и душом православног народа, а који се ширио и међу инославним, чак и међу нехришћанима. Онај ко истински свједочи Бога и правду Његову не гледа „ко је ко“ већ у сваком човјеку види ближњег свога. Зато је Острошки Светитељ небројено пута потрврдио да му је ближњи сваки онај који са вјером и љубављу приступа његовом светом кивоту. Свети Василије се уткао у народни живот превасходно као светитељ и чудотворац и његов харизматски значај се потврђује већ три и по вијека. Али исто тако не треба губити из вида ни његов земаљски живот и рад, као архијереја једне од најважнијих области у тадашњој Пећкој патријаршији, у веома сложеним и мучним приликама тога времена. Повукавши се из епископског двора у малу острошку пештеру, жељан испосничког, анахоретског живота, није престајао да као ревносни пастир брине о свом народу и Цркви. Он је знао да ће се народ очувати у вјери и свештеној традицији не толико физичком борбом колико снажењем народне душе, јачањем морала и његовањем народне културе.[2] Стога је његовим прегалаштвом и подвизима „острошка пустиња процвјетала као неувели љиљан“[3], мала пештера је прерасла у манастир који је постао расадник вјерског и духовног живота. Подвижнички живот није га удаљио од народа већ је, напротив, развио још јаче поштовање према њему и велики углед међу савременицима. Поштован је као Божији човјек послан ради спасења своме роду. Након његовог престављења, то поштовање је прерасло у култ, а он као светитељ постаје још присутнији у животу народа. Чуда, којима је Бог прославио мошти Св. Василија још више су утврдила вјеру да је он послан као дар Неба, захваљујући коме се овај народ одржао и опстао у врло немирном периоду историје и остао одан истинским и непролазним вриједностима.

Вијековима Свети Василије, као непоколебљиви стуб Православља својим доброчинствима чува душу српског народа, опомиње савјест и одржава пламен кандила вјере под олујним вјетром данашњице. Зато је и у овом нашем времену, бременитом разним искушењима и напастима, потребно управљати поглед срца ка острошким висинама, с молитвом Светом Василију, Богоносном архијереју и великом бранитељу вјере православне, да одбрани све нас који његову свету вјеру држимо и поштујемо његов свети спомен.


протопрезвитер Слободан Лукић


Извор: Митрополија црногорско-приморска

Рубрика