Недавно сам на Фејсбуку упао у расправу о, на први поглед, неважној ствари – о јабуци. Ја сам, онемогућен после операције да се крећем, траћио слободно време, које је даровано са небеса, на дискусије на Фејсбуку. То је било уочи Преображења и ја сам се расправљало са још два оца на тему: могу или не могу да се једу јабуке пре црквеног благослова, који се поетски назива Јабучни Спас (у руској народној традицији Преображење се назива Јабучни Спас, јер се тога дана освећују јабуке – прим.прев.). Скоро увек, интернет-препирке су праћене увредама. И ова расправа није била изузетак. Она није уродила истином, али је показала веома актуелне проблеме савременог пастирства о којима бих хтео да попричам.
Укратко, суштина спора је била у томе да су оци, вођени љубављу према пастви, допуштали могућност парохијанима да окусие плодове (раних сорта грожђа и јабука) пре празника Преображења Господњег, док сам ја инсистирао на забрани, наглашавајући њен смисао – подсећање на прародитељски грех и посебно сам истицао санкцију одређену за прекршај забране. На крају ме је један нарочито „широкогруди“ отац, који је успут речено рашчињен, окривио да сам мизантроп. Навешћу веома изразити део његове „оптужнице“: „Мој духовник ми за 25 година ни једанпут није рекао ни једну реч осуде, а камо ли ме „казнио“. Мени је он објаснио да иза стада са бичем стоји чобанин, а испред са свиралом – пастер (тако је код аутора, али се мисли, вероватно, на пастира или, можда, на пастора – еп. П.). Ви сте, очевидно, обичан чобанин, који не зна да воли ни децу, ни паству, и ето, тражите оправдање за своје садистичке склоности, које имате“.
Такав је био разговор на друштвеној мрежи – свако је остао при свом мишлењу. Али шта ме је погодило? Нису, наравно, увреде – као архијереј суочавам се са тим готово свакодневно. Узбунила ме је наметљива „Љубав“. Ако би прво слово у овој речи могло да се истакне још више, онда, у складу са патосом проповедника, требало би да га увећамо сто пута. Љубав без правила је најтачнија, по мом мишљењу, дефиниција ове појаве. Ми по навици, чак и уживајући, критикујемо западни систем вредности, који се „обогатио“ у последње време таквим добицима као што су легализација истополних бракова, одвођење деце из породице, замена маме и тате на родитеље №1 и №2, а у блиској будућности, изгледа, дозволиће инцест и педофилију. Табу, који је непоколебљиво стајао на путу човечанства, војска Љубави сигурно прескаче на штулама баш овог, високог до небеса, великог слова „Л“. То је логична апотеоза западноевропског хуманизма. Ту је све јасно: потрошачко друштво, еудаимонизам, епикурејски, дионисијски, сибаритски… пошто су љубитељи етикетирања нека сами измисле још по који назив за тај синдром. Али како су се код нас, у наизглед, најконзервативнијој средини, између православних свештеника, испод мантије нашле ове „штуле“?
Хуманистички идеал је дрхтећом од смеха руком Франсоа Раблеа (1494–1553) био записан у типику Телемској опатији: чини шта ти се усхте! И ова утопија је пред нашим очима постала реалност, не само у световном западном друштву, већ и у западним, најпре протестантским, црквама и метастазирала је широм света. Није изузетак ни део наше Православне Источне Цркве.
Да би било јасније навешћу опис ове најпрогресивније опатије.
«У Телемској опатије нема зидова, који га окружују, нема никаквог распореда, у њу могу да приме само „такве мушкарце и жене, који се одликују лепотом, витким стасом и љубазношћу“. Женама је забрањено да избегавају мушко друштво, опатија може бити напуштена у сваком тренутку. Уместо завета чедности, сиромаштва и послушања његови житељи „треба да прогласе да свако има право да се законито сједињује, да буде богат и да се служи потпуном слободом“. И у принципу, једино правило типика опатије гласи: „Чини шта ти се усхте!“ Њему одговара и назив опатије, који је пореклом од грчке речи θέλημα, што значи „воља, жеља“.
Опатија и њени житељи представљају управо утопијски идеал. Раскошне зграде опатије броје „9332 собе, од којих је свака имала свој тоалет, кабинет, гардеробу и капелу…».
Занимљиво је да је Рабле био један од омиљених аутора познатог енглеског окултисте и сатанисте Алистера Кроулија (1875–1947). Кроули је чак и назвао своје имање на Сицилији „Телемском опатијом“, где се заједно са неколико истомишљеника препуштао чудовишним окултним и тантријским праксама.
Идеје Раблеа су се одразиле на основне принципе учења Кроулија, које је он сумирао у неколико речи:
Чини шта желиш, нека то буде закон;
Љубав је закон, љубав у складу са Вољом;
Ти немаш друго право осим да поступаш у складу са својом вољом.
Ето, таква је „еволуција“ од хуманизма ка сатанизму. У тог су чудовишта, које ходи земљом, две ноге: Љубав и Воља. Љубав без правила и сопствена воља. А ми се молимо Богу: „Да се свети у Љубави име Твоје! Да дође Царство Правде Твоје! Да буде света воља Твоја!“
Веома је карактеристичан пример, који је навео у жару расправе један од очева: пастир, који прати стадо, има бич, а пастир, који предводи стадо, има свиралу. Први је, по мишлењу аутора, сушта мржња, други – персонификована љубав. Пасторална слика пастира са фрулом је омиљена слика Ренесансе. Ко је бар једанпут видео, како пастир напаса стадо, може да потврди да он иде за овцама и пажљиво прати да им се ништа не би десило. Ако се овца сурва са литице, пастир стрпљиво трага за њом, подиже је, превија јој ране, узима на рамена и носи. Ако се приближе вукови, он сабира овце и, ризикујући живот, тера звер. Баш овај пример наводи Христос, приказујући Доброг пастира. То је истинита пастирска љубав – она нема свиралу, није окренута леђима ка овцама, већ је брижљива, пуна тешкоћа, без сна и одмора, споља непривлачна, у зноју, путничкој прашини и прљавштини, али при томе је толико сродна бесмртној души човека да њен глас не може бити помешан ни са чим.
Мени пада на памет други лик, који исто воли да свира фрулу и да предводи поворку, – чаробни фрулаш, који је некада одвео децу из града.
Многе протестантске цркве су се толико заиграле да већ склапају истополне бракове, дозвољавају женама да примају свештенички чин, а напуштене храмове добровољно претварају у ноћне клубове, барове и теретане јер је досадило пастви да слуша фрулу, ужелела се нових разонода, а није научена правом духовном труду.
Хуманизам, који се на таласу Ренесансе уздигао у Европи, грубо се поиграо са њом. Замена теоцентричне свести човека средњовековља на антропоцентричну је заиста била катастрофа. Ова антрополошка револуција, која је предходила свему што је уследило, постала је могућа у католичком друштву због једне грешке у догматском учењу саме Римокатоличке цркве, која инсистира да се после првобитног греха није променила природа човека, већ само његов однос с Богом. Ово „непримећивање“ греха у људској природи, које је после прешло из католичанства у протестантизам, у хазардној борби за права палог човека довело је на крају до легализације и заштите само греха.
За разлику од западноевропског хуманизма – хуманизам Источне Цркве се гради на принципима православног вероучења: од тренутка пада прародитеља, сама природа првог Адама и његових потомака се дубоко искварила. Али човека чак и у палом стању треба да волимо, а грех који је ушао у његову природу треба мрзети. То је љубав кроз страдање, крсна љубав. Савршенство она достиже када прође кроз ватрена искушења, поставши храбра и неустрашива. Обасипана грдњама, презиром, подсмесима и претњама, она се не плаши да каже одлучно „не“жандармима либералних вредности. Опевана великим апостолом Павлом, она је устремљена у вечност. – «никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнити, знање ће престати» (1 Кор. 13: 8). Само она одржава свет, подлежан закону ентропије, од потпуног распада. То је со земље (Мт. 5: 13). И она чува своје одлике само у светлу истините вере. Чим се светло истине угаси, со губи своју снагу и постаје безвредна.
Извртање догматског вероучења је удубило Католичку и Протестантску цркву у таму плотског мудровања из кога ће на крају изаћи „човек греха“, „син погибељи“ – антихрист. Он ће постати оваплоћење незаконите љубави и обоготвореног својевољија. Његове претече и слуге су се веома потрудиле да би припремиле човечанство ка прихватању „Месије“, чија ће горда уста испуњена лажи хулити на истину. Он је тај, који ће безбрижно играјући на свирали, одвести човечанство хипнотисано неправедном љубављу у бездан вечне погибељи.
А шта су писали свети оци као поуку пастирима? Када се обраћаш светоотачком наслеђу не престајеш да се дивиш како поуке учитеља Цркве упућене њиховим савременицима, тачно одговарају и нашем времену.
Светитељ Амвросије Медиолански у књизи „О дужностима“ (црквенослужитеља) у основу часног свештеничког служења истиче следеће четири врлине: мудрост, праведност, храброст и уздржавање. Слуга Божји не сме да буде заведен земаљским уживањем, њега треба да одликују све те моралне врлине, које од њега захтева апостол Павле (Види 1 Тим. 3).
Свети оци су обраћали посебну пажњу на разноврстност пастирских приступа у вођењу пастве, ослањајући се на речи светог апостола Павла „бити свим за све“. Светитељ Јован Златоусти је писао да пастир треба да буде достојанствен и да не познаје гордост, оштар и благонаклон, уздржан и приступачан, непристрасан и услужан, смирен и нелицемеран, строг и кротак. „Колико предстоји подвизавања да би својим примером и друге исцелили и омогућили да оздраве, да би исправили обличје живота, а прах покорили духу? Различита су схватања код мужа и жене, другачија у старости него у младости, код старешина и подчињених … Једне изграђује и подиже реч, друге пример. За неке је потребан бич, а за друге узда… потребно је и разгневити се, не гневећи се, презрети, не презирући, губити наду, не очајавајући“. Тако једне треба лечити кротошћу, друге смерношћу, треће разобличењем и тд.
Најподробније о различитим начинима исцељења духовних болести расуђује светитељ Григорије Двојеслов у свом „Пастирском правилу“ – специјалном раду посвећеном проблемима пастирства. Светитељ Григорије се показује као умешни психолог и искусни наставник када учи да је свештенику дозвољено понекад да попушта лакше грехе духовне деце да би искоренио најважније:
„Често се дешава да душу савлада болест сачињена од два порока, од којих један чини мање зла, а други више. У таквом случају је благоразумније што брже помоћи у борби против тог порока, који је опаснији и брже води у пропаст. И ако је немогуће спасти душу од блиске смрти, другачије осим оснаживањем супротног порока, онда проповедник у својој поуци, делујући са мудром разборитошћу, може да дозволи оснаживање једног да би спасао од блиске смрти, која прети од другог. Поступајући на такав начин он не повећава болест, већ спасава живот болесника кога лечи, чекајући погодан тренутак за потпуно оздрављење. Можемо приметити како се многи од нас поводе различитим ђаконијама и пићем, у својој необузданости. Готово смо спремни да се у потпуности подамо страстима, које нас опседају, али када се из страха, усред ове борбе, трудимо да задржимо себе у границама умерености, онда се подвргавамо искушењу сујете. Код таквих људи никако не може бити истребљен први порок уколико не дамо преимућство другом, чини се да други порок потискује и изгони први. Која болест треба да буде гоњена више од оне која изазива највећу бојазан? Стога, можемо кад-кад дозволити да се кроз врлину уздржавања ојача охолост, само да раскош не би потпуно упропастила човека… допуштањем мањег греха се уништава већи, да би тај који још није дорастао савршенству да искорени у себи све зло остао засад са мањом маном, само да би се лакше ослободио већег порока“.
Савремени хришћанин би расудио другачије: боље да једем све што ми падне под руку и да волим све, него да строго постим и да се сувише уздижем. Међутим, светитељ Григорије у љубави према раскоши види већу опасност него у сујети уздржавања.
Још један отац Западне Цркве – блажени Јероним Стридонски – препоручује пастиру да се никада не наједа до ситости, наопако, да заборавља понекада барем о вечери. А о употреби вина он право говори: „Памти, Лота није ни Содома победила, него вино“.
И, разуме се, за темељ свештеничког служења учитеља Цркве он ставља саосећајну пастирску љубав. У складу са пастирским богословљем, намењеним будућим свештеницима, речено је да пастиру словесних оваца «следује да свим силама васпита у свом срцу то вечно и најузвишеније благо – свету љубав према људима и Царству Божијем. Без те врлине он не може постати пастир. Пастир без љубави је попут тела без душе, цвета без боје, дана без Сунца које сија, или по речима Апостола, звезде луталице, за које се мрак таме чува занавек“ (Јд. 1: 13).
Ако говоримо о томе како распламсати пастирску љубав, мали подсетник – пастирска љубав се снажи самоодрицањем пастира, он мора на својим плећима да носи муке своје пастве, да се постојано бори са својим самољубљем, кроз ватрену молитву и непресушном тежњом ка благочестивим делима. »
У свим горенаведенима речима Светих отаца о пастирском служењу провлачи се мисао да је то најузившенија уметност – није игра на свирали, већ вишегодишњи труд, прожет самоодрицањем и стремљењем ка достизању дара делатне, саосећајне љубави. Та љубав не прикрива тешке ране лажном театралношћу и глумом, већ их стрпљиво исцељује уз помоћ јелеја и вина, тојест љубави и строгости.
У закључку желим да се обратим нашим свештеницима – пастирима словесних оваца: Не бојте се да будете строги, пре свега према самим себи. Љубав према ближњем може постати саосећајна само кроз страдање. Свака друга љубав је просто игра на свирали, игра без правила.
С руског: Александар Ђокић и Ана Ведјајева
.png)
