Како васпитати дете у љубави према Богу и Цркви да је, осетивши ту љубав још у детињству, оно не би у дечаштву и младости изгубило или заменило за саблазни овога света? Да ли је довољно редовно га доводити на богослужења и/или на часове веронауке у цркви? Шта родитељи треба да чине да би се љубав према Богу учврстила у срцу њиховог чеда? И шта ни у ком случају не треба да чине?
Дете на сасвим природан начин пројављује оно што види од својих родитеља, оно што је садржај њиховог живота. Нисам сигуран може ли се детету усадити љубав према Богу, али сам сигуран, уколико су родитељи људи који искрено, од свег срца воле Бога, да ће се њихова љубав према Богу пренети и на дете. Најважније је да оно види конкретан изражај те љубави, да расте у атмосфери љубави и да у животу његових родитеља љубав према Богу не буде одвојена од љубави према другим људима.
Питање садржи одређене фалинке. Зашто усађивати и шта усађивати? Дете може да осећа и разуме више него одрастао човек. Најважније је не ограђивати дечје стремљење ка Богу, не постати препрека.
Љубав према Богу се не преноси речима, већ само делима и животом. Уколико оцу и мајци „није потребан Бог“, да ли ће дете тада моћи да превазиђе баријеру равнодушности према Њему и одсуства обраћања Богу у свакодневици? Једино уз веру и молитву, једино у делатном и свакодневном контакту са родитељима и са њиховим односом према Богу развиће се и учврстити у детету љубав према своме Творцу.
Неће бити користи од часова веронауке, ако сами не идемо у цркву, не молимо се Богу, не узимамо учешћа у читавом, невероватно лепом, годишњем богослужбеном кругу и поменима. Тако да је принцип веома једноставан: живите пуним црквеним животом, сами волите Бога – тада ће и дете осетити, разумети и заволети Господа. Не захтева се никакво калемљење нити вештачко-изнуђивачко усађивање.
Најважнији је пример. Јер говорити оно што не доказујемо животним примером, би значило васпитавати, ако не атеисту, онда агностика. Најбољи начин је исправан, благочестиви хришћански живот родитеља или наставника, уколико говоримо о учитељима. Ако деца виде да је прва заповест оно чему ми заиста стремимо, а не апстракција или формула љубазности, тада ће и она желети да то исто науче.
У Светом Писму појам „љубав“ је везан за испуњавање Божјег Закона. Љубав није некакво апстрактно осећање симпатије, наклоњености или нечег сличног. Онај који воли изграђује односе са објектом своје љубави онако како Божје Заповести налажу. И Божји Закон управља односима између човека и Бога, између човека и човека. Зато, најбољи начин да се детету усади љубав јесте подучавати га Заповестима Божјим.
Речено је: „Зато љуби Господа Бога свога из свег срца свога и из све душе своје и из све снаге своје“ (Поновљени закони 6:5). Шта значи: волети Бога свом снагом својом? Снага мушкарца су његови синови, деца. Зато је даље речено: „И нека ове речи које ти Ја заповедам данас буду у срцу твом. И често их напомињи синовима својим, и говори о њима кад седиш у кући својој и кад идеш путем, кад лежеш и кад устајеш“ (Поновљени закони 6:6-7). Шта значи: „напомињи их синовима својим, и говори о њима“? „Напомињи“, односно нека деца напамет науче заповести; „говори о њима кад седиш у кући својој“ – разјашњавај смисао сваке заповести деци, тумачећи сваки догмат вере. Речи „кад идеш путем, кад лежеш и кад устајеш“ позивају родитеље да децу подучавају животним стазама (и кад идеш путем), а речи „кад лежеш и кад устајеш“ позивају да децу подучавају јутарњим и вечерњим молитвама.
Апостол Павле, подучавајући младог апостола Тимотија, пише му: „Докле дођем пази на читање, утешавање и учење“ (Тимотију посланица прва, 4:13). Апсолутно је неопходно децу спријатељити са светим књигама у којима се налазе поуке и учења наше хришћанске вероисповести. У Светом Писму се на неколико места говори о томе да је неопходно децу подучавати Закону Божјем. Ми смо свакако у обавези да их подучавамо, без обзира на то да ли код њих постоји жеља да уче или не. Речено је: „Проповедај реч, настој у добро време и у невреме, покарај, запрети, умоли са сваким сношењем и учењем“ (Тимотију посланица друга, 4:2).
Зато што је детињство предворје младости, а младост је најсложенији период у животу човека, те је веома важно детету усађивати неки имунитет против греховних склоности, кроз поучавање Закону Божјем. Када се младом човеку од 13-14 година рађају нова осећања везана за развој његовог тела, он се не може увек снаћи у том стању. А пробуђена плотска осећања могу да доминирају у животу човека до 35., 45. године. Баш у том животном периоду одвија се накупљање греховности. У књизи о Јову ми налазимо овакве речи: „Кости ће његове бити пуне греха младости и они ће лежати са њим у праху“ (Књига о Јову, 20:11). Премудри Соломон је писао о младима:“Јер с прозора дома свога кроз решетку гледах, и видех међу лудима, опазих међу децом безумна младића“ (Приче Соломонове, 7:6-7). Та карактеристика младости као неразумности, неискуства је библијска карактеристика овог периода у животу човека. И млади то треба да знају, ћутање о сличним проблемима овога узраста би била издаја с наше стране. И ако ми детету које још није ушло у период младости усадимо поштовање према Божјем Закону – онда то значи да ће оно са мањим губицима проћи најсложенији и најактивнији период свога живота.
Као пример савременој омладини може да послужи апостол Тимотије. Тај млади Христов служитељ је у граду Ефесу био постављен за епископа. Ефес је у то време био трговачки и занатски центар, где су многи млади, предузимљиви људи остваривали успешне каријере, како бисмо ми данас рекли. Тимотије је, живећи у таквом граду, могао да успе у трговини користећи своје урођене таленте и способности, али је он за себе одабрао важнији пут: он је одлучио да свој живот посвети Богу. Као што је познато, њега је од детињства учила његова бака, која је по предању била Јеврејка; у његово дечје срце она је посадила оно што му је помогло да у младости пронађе моралну урачунљивост. У својим посланицама апостолу Тимотију апостол Павле је писао: „А поганих и бабских гаталица клони се, а обучавај се у побожности. Јер телесно обучавање мало је корисно, а побожност је корисна за свашто, имајући обећање живота садашњег и онога који иде“ (Тимотију посланица прва, 4:7-8) . Из овог текста се види да је младог Тимотија можда занимао антички спорт и да су га збуњивала могућа оговарања. Под бабским гаталицама апостол Павле могао је имати у виду оне бесмислене и несавесне гласине, које су незнабошци ширили о Христовим служитељима. Пагани су кривили Христа за људска жртвоприношења, за тровање бунара и за промискуитет. И данас многе младе људе збуњују клевете које свет управља на Христове служитеље и на целу Божју Цркву, поготово на интернету. Апостол Павле позива Тимотија да више упражњава благочестовост, која је подједнако корисна и у овом привременом и у будућем животу.
Апостол Павле је из свог личног искуства знао да човеку духовно богатство пружа баш све. Он је писао о себи и о другим хришћанима: „Као жалосни а који се једнако веселе, као сиромашни, а кои многе обогаћавају, као они који ништа немају, а све имају“ (Коринћанима посланица друга, 6:10). Другим речима: без Христа нисмо ништа, а све смо у Христу. Ако човек свој сусрет са Христом доживи у детињству, у младости сачува верност према Њему, тада ће живот таквог човека доживети своју пуноћу.
Одговор се налази у питању: усађивање. Како пресађују нову младицу дивљој јабуци? Љубав се само љубављу може усадити. Деца имају веома развијену способност подражавања. Спољашње подражавање продире у душу кроз отворено срце, као што кроз отворену кожицу младице јабуке продире благородни калем. То сам по себи неће постићи никакав курс основе православне културе или час веронауке.
– Љубав према Богу је увек лично искуство. То је искуство живог општења са живим Богом и немогуће би било некако је теоријски усадити. Она ће доћи само онда када дете само почне да се моли, када само осети везу са Господом, када стекне своје лично искуство молитве. Нека то искуство буде и мало, али нека буде лично! А ми само можемо да му помогнемо.
А како да помогнемо? Својом љубављу према Богу. Јер, уколико, на пример, желимо да дете заволи да чита добре књиге, да слуша добру музику, да заволи уметност, природу, ми сами морамо то да волимо; јер ако ти сам не волиш нешто, неће бити користи од тога да говориш некоме како је то добро, корисно и изванредно! Односно, потребно је да се у кући читају добре књиге, да се слуша добра музика итд. како би деца у свему томе живела и видела колико родитељи све то воле. Тада ће се и дете „заразити“ свим тим. Уколико желимо да дете заволи Бога онда, исто тако, и ми сами морамо да волимо Бога. Тада ће та љубав, која и нас испуњава, прожети дете.
Сами морамо да живимо животом Цркве, животом молитве. Неће бити нескромно да овде наведем пример својих родитеља, јер ћу, пре свега, управо о њима говорити. Они су својом љубављу према Цркви неговали у нама, деци, ту исту љубав. И мој брат и ја смо постали свештеници, а сестра је оцрковљена и у том истом духу васпитава и своју децу. И то, наравно, није наша заслуга, већ заслуга наших родитеља. Отац и мајка су живели молитвом, редовно су посећивали храм и ми смо видели колико су вера и Црква њима важни, те нас је та њихова љубав прожимала. Узгред, када је требало да одаберемо свој животни пут, они нису вршили притисак на нас. Свештенство је било мој лични избор, као и мог брата, отац нас на то није подстицао.
Деци није могуће усадити црквеност само „теоријом“. Родитељи који иду таквим путем веома греше. А данас је веома распрострањена појава да одрасли чланови породице, нажалост, ретко одлазе у цркву, она им је страна, али се труде да деци усаде веру кроз часове веронауке, православне гимназије, кумове који су мање-више оцрковљени људи. Ништа од тога неће бити, то може само кроз лично искуство. Ту је потребно да сами родитељи уложе труд да се оцркове, потребно је да верују и да вером живе. Тада ће деца, врло вероватно, остати у Цркви. Родитељи треба од себе да почну, а ивер, као што је познато, не пада далеко од кладе.
– Да, питање је крајње једноставно формулисано. Питање је једноставно, а одговор на њега је бескрајно комлпикован. Зато што је уопште љубав ствар, коју је увек тешко усадити. Слово «привить» не совсем даже точно, потому что прививают нечто такое, что чужеродно. Как прививается какая-то веточка к чужому дереву. Или делается прививка вакциной от какого-то заболевания. Реч „усадити“ чак није савим тачна, јер се усађује нешто што је страно тело, као што се усађује некаква гранчица другом дрвету, или као што се врши вакцинација против неке болести. Ја бих употребио другачије речи да говорим о љубави, поготову о љубави према Богу.
Љубав према Богу је исте природе као и љубав уопште. Мада је љубав према Богу узвишенија по својој суштини. Постоји природна љубав, а постоји и љубав која је изнад природе, која је надприродна. Тако је љубав према Богу изнад природе. Зато што је свака људска љубав несавршена. Чак су и такве узвишене пројаве љубави као што су љубав родитеља према деци, љубав деце према родитељима, љубав супружника, пријатеља, рођака у нечему ограничене. Али, љубав према Богу је извршење најважније Божје заповести коју нам је Господ оставио: свим срцем, свим умом, свом снагом. И она никада и нигде не може са стране да се узме – веома је важно да то сви схвате. Она се не може користити као вакцина; не можете нигде да примите специјалну вакцину љубави и да она, након убода у срце, у ум, у помисао, одједном постане делатна сила. Деца ту љубав могу само да наследе. Највећа блага,као све оно што је најважније и најдрагоценије, наслеђује онај коме то благо по наследном праву припада.
Родитељи увек, на неки начин, скупљају наследство за своју децу. Али то наследство може бити различито. У наследство се може оставити земља, куће, новац и неки накит. Али деца врло често од родитеља наследе и нешто што нема материјалну вредност: потпуно неухватљиве карактерне црте, понекад ход, поглед, осмех, жмиркање очију, смех, боју гласа – оно што се не може пренети на неки посебан начин. Понекад деца од родитеља наследе чак и на коју страну нагиње рукопис или сам рукопис.
Али, наследити се може још једна карактеристика: наслеђује се устројство човекове душе. Оно што је духовни дар. На тај начин се формирају династије у професијама: династија учитеља, уметника, архитеката, лекара... То је зато што деца од родитеља наслеђују устремљеност ка некаквом стварању. Ту су и династије свештеника које су код нас увек постојале и које, слава Богу, постоје и данас. Овакво наслеђено усмерење се, са једне стране, одвија на сасвим несхватљив, а са друге стране, на итекако схватљив начин. Јер, када родитељи желе да њихова деца наследе родовске квалитете, рецимо, племенитост, част, одважност и јунаштво предака, или било које друге душевне карактеристике, они то непрестано наглашавају тако што све време причају какви су били њихови преци и уздижу те личности, али, притом, они и у себи чувају те квалитете.
Исто тако је и са вером у Бога. Ако је вера родитеља жива и на првом месту, тада ће се, наравно, и деца учити вери на најприроднији начин, удишући тај ваздух вере којим су испуњени и дом и породица. То је слично наслеђивању језика и културе говора. Ми своју децу посебно не учимо да говоре руски, већ они једноставно слушају како ми говоримо, сами од нас уче да говоре на том великом језику. Притом је очигледно да ће деца навићи на правилан и леп језик и на сложене појмове и изразе уколико одрастају у културној, интелектуалној породици у којој се читају књиге,у којој се расуђује, у којој се разматрају озбиљне и важне ствари. А тамо где су телевизор или радио „Шансон“ стално укључени, а родитељима свака трећа реч псовка или непристојан израз, ту ће и дете почети, чак несвесно, да разговара кроз псовке. А у школи некада ни најбољем учитељу неће полазити за руком да то исправи.
Љубав према Богу се на исти начин предаје. Та љубав ће се и код деце појавити у оној породици где она постоји, где је стварни садржај живота оца и мајке, где је та љубав жива зато што је рођена у човеку при живом сусрету са Богом. Да, понекад се сусрет са Богом одвија на чудесан начин. Међутим, дете до сусрета са Богом долази преко родитеља, јер они, упознавши Бога, то цене, тиме живе и тим сусретом освештавају своје постојање.
Сусрет са Богом мења човека, он постаје другачији, не личи на остале. Човек који је упознао Бога другачије реагује на радости и на несреће, на стицање и на губитак, на животне потешкоће, на неразрешиве ситуације, на унутрашње и спољашње кризе од човека који није упознао Бога... Различито реагују и на то како се према њима опходе други људи. И те реакције на свет: када се искуси несрећа, када стигну проблеми, када наступи радост, када се стиче или губи, то ће се неизоставно пренети и на дете, као и свест о томе да други људи реагују другачије. Дете које је васпитано у породици где постоји љубав према Богу ће видети како се то одвија у његовој породици, а како на другим местима. И у дечјој души се путем овога може јавити неко предивно осећање животне истине, коју оно још није освестило, још није схватило умом, али ју је усвојило као што се усваја језик или правилан говор, о коме је већ било речи. Дете ће свакако поседовати и исправан духовни смисао и кроз њега ће посматрати свет.
Важно је, наравно, и то како родитељи опште са Богом у молитви, како се моле, осећају ли страхопоштовање према молитви, да ли се моле усрдно – дете и то усваја.
Следеће на реду је: начин решавања породичних размирица. Свађају се сви, и верујући и неверујући људи, и они који су упознали Бога и они који нису. У породици која живи уз Бога конфликти се решавају помоћу скрушености, побеђивањем себе самога. Дете то види и осећа. Деци су, наравно, трауматичне бурне родитељске свађе, али им је трауматичније када се родитељи не расправљају, али и не разговарају једно са другим, једно друго не примећују. Чини се да влада мир и благостање, а заправо нема љубави. Дете и то веома добро осећа. Међусобни однос родитеља је исто тако лекција љубави (или пак одсуства љубави) за дете.
Дете на основу свега овога учи да воли Бога, зато што му је та љубав доступна у животу његових родитеља.
А код нас се, нажалост, љубав стиче кроз усађивање, и многи родитељи сматрају да постоји некакав технички моменат у ком се дете може научити да воли Бога. Рецимо, да му већ од пете године дамо у руке Молитвеник и натерамо га да чита правило на неразумљивом језику, да захтевамо од њега да се не врпољи на Литургији, да га терамо да пости онда када му је то тешко и нејасно; односно, наметнути му некакв типик који је, у суштини, смишљен за одрасле. А то је, ипак, манастирски типик, који је необходан да однегује у људима, самосвесним људима, неку духовну дисциплину. Дисциплина је добра, али она неће довести до љубави. Као што оквир служи драгом камену, тако дисциплина служи благодати. Али, оквир без драгог камена не постоји – он је тада шупљина, нема вредност. Драги камен је леп, али нећеш моћи да га носиш без оквира. Постоји драгуљ, то је Божја благодат, благодат Божје љубави, а постоји и наша унутрашња дисциплина која чува ту благодат. Дисциплина је у другом плану у односу на благодат, а родитељи стварају илузију да је могуће издресирати дете да воли Бога, да се може извршити болни убод правила и дисциплине како би оно задобило ту љубав. Касније се све одвија управо супротно.
Дете које се никада у животу није молило, него брбљало неке неразумљиве речи, неће осетити љубав. Дете које се није радовало на Литургији, неће разумети љубав. Дете које је похађало часове веронауке и тамо седело као и на свим осталим часовима, где су му задавали домаће задатке и оцењивали га, где су лекције биле бесплодне – неће научити да воли. Љубав је велика радост и слобода. Тамо где нема слободе, не може бити ни љубави. Волео бих да родитељи ово веома добро схвате.
Родитељи би желели да деца воле Бога. Али потребно је да они први заволе Бога како треба и та љубав ће се на природан начин прелити у нашу децу, уколико и њих исто тако волимо и не желимо да у њима видимо играчке за наше родитељске манипулације. Понекад наша родитељска сујета и гордост могу све да покваре. Многи наши родитељи су постали верујући у зрелом узрасту, у детињству се никада нису молили, никада нису постили, никада нису остајали до краја на богослужењу. Затим се рађају деца и они почињу на њима да експериментишу, уопште не схватајући да дете остаје дете и да је за њега сусрет са Богом слободан и радостан догађај. Па то је чудо. Чудо и за одраслог човека и за дете. Сусрет са Богом је увек чудо. Уопште узев, детету то може да личи на бајку и оно од своје вере чека да се десе зачуђујуће бајковити догађаји... И, за разлику од нас одраслих, деци се они дешавају. Ни у ком случају не смемо да учинимо да дете пресахне од дисциплине; у супротном, једноставно ћемо га изгубити.
Када дете упознаје Бога – то су врло танане ствари. Оне се, као и сваки драгуљ, лако губе. Зато саветујем нашим родитељима да у томе буду крајње пажљиви.
– То је, пре свега, пример родитеља. Ако они сами воле Бога и живе црквеним животом, и дете ће волети Бога. То је оно што је најважније, то је основа свега. Када породица није потпуна, када нема маме или тате, онда, свакако, настаје проблем. Идеално би било да су ту и мама и тата, да су обоје верујући, да воле Бога и да живе заједно са Црквом.
Затим, то је навикавање на породичну црквену молитву, држање постова и посних дана. То је веома важно јер је навика потребна сваком делу и што се раније стекне, тим боље. И потребно је бити разборит, јер је необходно да дете постепено уводимо у црквени живот, зато што не треба да му утискујемо духовност. Не треба утискивати! Јер, уколико детету у уста одмах ставимо велику количину хране, оно неће моћи да је сажваће, гушиће се и после ће се плашити да једе. Иста ситуација је и са духовном храном. Нажалост, данас имамо много негативних примера тога да новообраћени родитељи, а новообраћенима је својствена таква одсечност, од своје деце очекују све и одмах и почињу да их муче – ето то треба избегавати.
– Да бисмо детету усадили љубав према Богу, треба да пламен те љубави буде у нашем срцу, тада ће она загрејати и дечје срце. Као што је речено, са светима бићеш свет. И, свакако, дете треба водити тамо где воле Бога и ближње, где је добра духовна средина, где постоји неко заједничко дело, где има молитве, где се улаже напор да се обнове и украсе храмови, где постоји уметнички напор. На пример, моја деца су чланови Дечјег хора Светог Јована Дамаскина којим руководи изузетан композитор и диригент, дивна особа – Ирина Валентиновна Болдишева. Она успева да створи такву атмосферу, која децу подстиче да у 6 часова ујутру, без родитељског посредовања, долазе у цркву Владимирске иконе Мајке Божје на богослужење.
Тужно је видети да у неким парохијама сматрају да су деца депресиван елемент, зато што нису под конац, с времена на време производе некакве звуке и праве покрете, сметају, такорећи, пристојности и страхопоштовању, што нису у стихарима или сакоима са лептир машнама; једном речју, не понашају се као одрасли и војна лица. При чему се догоди да они који од деце траже да буду таква „војна лица“, понекад и сами нису пример страхопоштовања и страха Божјег. Догађа се да неки уважени свештенослужитељи ћаскају у олтару док се чита Јеванђеље, а од деце траже потпуно стархопоштовање и безусловну дисциплину.
Припремио искушеник Никита Попов
С руског Лидија Меселџија
С руског Лидија Меселџија
Извор: Православије.ру
