Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије је на дан 5. августа 2016. године, са братством светопреображењског храма у Загребу служио парастос за невино пострадале жртве током војне операције „Олуја“.
Парастосу су присуствовали Њена Екселенција г-ђа Мира Николић са представницима амбасаде Републике Србије у Загребу, г. Милорад Пуповац са члановима Српског Националног Вијећа и сабрани верни народ.
Митрополит је у беседи, изговореној након парастоса, истакао да се сакупљамо на молитву и помен зато што знамо да је највећа несрећа за сваког човека понаособ, за једну заједницу и читав људски род када човек човеку одузме живот.
Подсетио је окупљене да „на молитву долазимо зато што знамо да убијање и рат заправо немају победника и једино имају губитнике: губи човек, губи људски род и једино има срамоту. Нема тог који је у рату, тамо где гину невини људи, а да може суштински пред Богом, пред вечноћу, пред светитељима Божјим, пред онима који невино страдају, да осећа у срцу своме радост и добитак. Сви смо у рату губитници, без обзира на то ко је формално и наизглед добитник“.
„Зато се, вршећи помен и молитву за оне који су 1995. године, напуштајући своје домове, невино пострадали, сећамо њих али, вршећи помен, дужни смо да се сећамо свих невино пострадалих било где и било када, независно од тога ком народу припадају. То за онога ко се труди да буде аутентичан човек, да буде достојан имена људскога, није важно. Не постоје наше, ваше и њихове жртве, све невино пострадале жртве су наше - људске жртве. Оне нас подсећају на то да је лако сећати се својих жртава, да је лако видети добро у себи, али је тешко видети свој промашај и свој грех и није лако поштовати "туђе" жртве. Није лако онда кад се не трудимо да будемо људи“.
Митрополит је подсетио присутне на јеванђелску поруку којом нам је од Бога задато да волимо ближњег као самог себе, знајући да је сваки човек икона Божја, без обзира на то што је то понекад тешко и независно од тога да ли истом мером тај други човек узвраћа нама. Ако очекујемо да нам се узвраћа истом мером онда нисмо Христови ученици и следбеници већ трговци који тргују нечим што је најсветије и што се зове љубав. На њу нас је Бог позвао, да се потврђујемо и реализујемо као Његове иконе. За све жртве се молимо и све једнако видимо као невино пострадале: оне су универзалне и превазилазе све границе и свако време, све поделе и све супротности. Додао је да ћемо „само праштањем искоренити из своје душе сваку мизерију, искључивост и нетрпељивост које ће нас, ако их имамо, оптерећивати и биће отров у нашој души који наше животе чини скученим и јадним, који их чини огорченима и беднима“.
Данас се сви невино пострадали, који су светитељи Божји и светиљке које горе пред лицем Божјим, моле за нас да будемо људи и да знамо да је сваки човек наш брат. Само онда када смо спремни да гледамо другога из његове тачке постојања, из његових могућности и перцепције реалности, моћи ћемо да га разумемо и прихватимо. Ту је потребно да будемо трпељиви и да попуштамо, иако је то особина која ће бити проглашена за слабост и немоћ. Увек ће нам бити важније да добијемо свога ближњег као свога брата и да можемо да живимо с њим у заједници и у миру, него што ћемо имати потребу да пошто-пото увек, пред логиком овога света, будемо у праву.
„Помолимо се данас Богу да буде милостив свима који су невино изгубили своје животе било где и било када, јер то су све наша браћа и наше жртве, а у исто време да Бог уразуми онога ко не види сваког човека као себи равнога већ има потребу да, из егоистичких разлога, све што је око њега види као његово. Праштати и тражити опроштај значи бити спреман отворити другоме простор да буде поред нас. Реч праштање, у изворном језику Јеванђеља гласи synhorisis, што значи заједно постојати на истом месту и у истом простору.
Нека би нам Бог дао да молитве свих невино пострадалих жртава уразуме све људе да знају да је сав простор Божји дат да бисмо ми могли у себе и поред себе да примимо све друге и другачије, да бисмо другачијима могли да дамо оно што немају и да бисмо од њих могли да примимо, тако да наша срца увек буду са мноштвом улаза у које може да уђе свако али без излаза тако да сви који су у љубави и нашем срцу остану са нама. Нека Господ дâ Царство Божје онима који су невино пострадали напуштајући своје домове и нека им дâ Царство Небеско а нас уразуми да будемо ништа више или ништа мање него само људи“.
Извор: Српска Православна Црква
