С ближњима се треба опходити са благошћу, не ожалошћујући их, чак, ни својим изгледом. Када се човека гнушамо или га жалостимо, тада као да се на наше срце наваљује неки камен.
Дух узнемиреног или унинијем обузетог човека треба да се трудимо да ободримо речју љубави.
Жеднима дај да пију, гладнима да једу!…
Брата који греши, покриј, како саветује Св. Исаак Сирин (Сл. 89, л. 169): „Простри ризу своју на грешника и покриј га!“
Дух узнемиреног или унинијем обузетог човека треба да се трудимо да ободримо речју љубави.
Жеднима дај да пију, гладнима да једу!…
Брата који греши, покриј, како саветује Св. Исаак Сирин (Сл. 89, л. 169): „Простри ризу своју на грешника и покриј га!“
Ми сви потребујемо милости Божије, као што пева Црква: да Господ није у нама, ко би се могао жив сачувати од непријатеља људског, који је уједно и човекоубица.
У своме односу према ближњима, треба да будемо, како речју тако и мишљу, чисти и према свима подједнако пријазни, иначе ћемо живот свој учинити бескорисним.
У мери у којој неко сам духовно напредује, он и добија дар разумевања људских слабости.
За увреду коју нам нанесу други, не само да не треба да се светимо, него, напротив, треба још да је од срца опраштамо, макад нам се срце томе и противило.
Ми треба да љубимо ближњега не мање него себе саме, по заповести Господњој: „Љуби ближњег свога као себе самог!“
Али, (ближњега) не треба да љубимо тако да љубав према њему излази изван граница умерености и одвлачи нас од испуњавања прве и главне заповести, тј. заповести о љубави према Богу, како о томе учи Господ наш Исус Христос у Јеванђељу: „Ко љуби оца или мајку више од Мене, није Мене достојан… И ко љуби сина или кћер више од мене, није Мене достојан!“ (Мт. 10, 37)
О овом предмету веома добро расуђује Свети Димитрије Ростовски: „Онде се испољава неискрена човекова љубав према Богу, где се твар изједначава са Творцем, или где се више поштује твар од Творца. А искрена и истинска љубав показује се тамо где се само Створитељ љуби изнад свега створења и свему претпоставља“.
Извор: Светосавље