Двадесет петог септембра ове године биће освећен Саборни храм Светога Јована Владимира у Бару, поводом хиљадите годишњице (1016-2016) мученичког страдања овог светог краља.
Постојање града Бара, и наше историјско присуство у њему, свакако јесте древна тема, и сеже до самих почетака колективног памћења овог народа. Колико су Бар и Словени судбински везани, показује нам и чињеница да су нам подједнако непознати како предсловенска историја овог града, тако и историја Словена прије њиховог доласка под Румију. Као да су постали свјесни себе, као да су прогледали, и овај град и овај народ, тек кад су се срели. Језиком романтике, рекло би се да су „створени једно за друго“. А опет, можда је и највећи квалитет словенског битисања у Бару, управо тај, што смо овдје на прагу морске пучине, научили да не живимо сами, да бивамо добри гости, и још бољи домаћини, другима који живе поред нас, са којима смо се овдје, на обали Јадрана, упознали.
Прије равно хиљаду година, на подручју овог града настајала је историја једног од првих словенских краљевстава. У односу Византије према зетском краљу Светом Јовану Владимиру, препознајемо обрисе политичког уважавања посебности и способности овог народа. Послије тога, кроз култ краља-мученика, који се из Зете ширио по цијелом Балкану, видимо да је наш краљ, и његов јеванђелски однос према политици, постао модел, образац за друге. Касније, краљевска титула Војислављевића и аутономија црквене јединице са сједиштем у Бару, представљале су признање Европе да на овим просторима живи један зрео народ. Данас, стојимо у реду за добијање тог признања, као да протекли миленијум није значио ништа. Ни нама, ни Европи.
У свему томе град Бар је представљао прозор, отворен и прозрачан, кроз који је западни свијет гледао на ове наше крајеве, преко кога је комуницирао са нама. Па ипак, на њиховом западном (латинском, италијанском) језику (а то се онда односи и на систем поимања, размишљања), ова наша лијепа лука, никада није била ништа више него (тамо неки) „град преко пута Бари ја“ (Антибарис, Антивари ). То се чак одразило и на нашу средњовјековну терминологију, којом смо италијанску луку називали „Велики Бар“, што ће рећи онај прави Бар, којега је наш град, само мања копија. Као да је оно, што нашем Бару пресудно одређује идентитет, то што се он налази наспрам Барија.
Ова игра ријечи, односно игра имена, представља занимљиву слику менталитета малог народа који живи у сусједству великог. И то не би требало да рађа неке негативности и комплексе код нас. Просто, треба знати своје мјесто у реалном свијету. Тако је и менталитет овдашњег православног свијета, који је мање-више увијек гајио извјесни (не)оправдани антагонизам према Западу, овом односу „два Бара“ на Јадрану, приступао без противљења. Понајприје зато, што се памтило и знало, да се у Барију чувају мошти Светог Николе, једног од најпоштованијих светитеља у православљу и цијелом хришћанском свијету. Отуда је наш Бар често био само мјесто са кога се најбрже и најлакше могло доћи до Светог мјеста, на супротној обали мора.
У новијим временима, скрнављења и обесвећења, шверцерско-трговачки менталитет је изобличио ове сакралне појмове и представе, али је и он сачувао ту градацију значења имена, по којој је црногорски Бар само „одскочна даска“ до италијанског Барија. Мада, у тим новијим временима, која не памтимо по много чему добром, има и једна лијепа историјска епизода, која у нашим очима подстиче величање италијанске луке у односу на ову нашу. Она се тиче фудбала. Само ту епизоду не признају као значајну навијачи „Партизана“. А признали или не признали, сви знају о чему се ради… и то је нама „звездашима“ довољно.
И ево, 25. септембра, буквално за који дан, „након свих ових година“, добијамо праву прилику, да Бар доживимо као град који има свој пуни идентитет, духовни и културни. Да видимо нека његова својства, која нема ни велика италијанска лука.
Извор: Телевизија Храм
