Зборник есеја о Светом Јовану Владимиру ,,Глава која свијетли“ промовисан је пред бројном публиком у књижари Матице српске - Друштва чланова у Црној Гори у Подгорици. Приређивачи зборника су мр Слободан Чуровић Апис и хаџи Радован Радовић.
-Личност Светог Јована Владимира готово да је била заборављена, али се његов култ полако враћа. Он је потребнији нама него ми њему, а управо ова књига есеја радује хиљадугодишњу душу. Свети Јован Владимир је личност изузетног значаја, први мученик чија глава заиста свијетли, свијетли Црној Гори. Није слава светаца само у цркви и само на иконама, она је и у књизи, казао је у својој бесједи протојереј Предраг Шћепановић. Он је додао да је једина права љубав она која се потврди кроз жртву.
-Дуго је чекао Јован Владимир, али кроз храм у Бару и овом и сличним књигама, враћа се у наше домове и наша срца. Аутори су теми приступали са великим стидом и страхопоштовањем, што овај светац и заслужује, мишљења је Шћепановић.
Аутор мр Слободан Чуровић је рекао да ,,наша српска историја вјере јесте памћење на прве, вјечне смрти и жртвовања, мучениковања“. -Све послије тога је било понављање, још ужасније, још модерније, геноцидније. Између вјеровати и живјети било је истинска мјера, код наших првих светитеља, свјетилника неугасиве оданости Богу, гдје је сљедовало једно другом и гдје је снага вјере била радост побједе несавладане никада. И наше памћење на Светог Јована Владимира јесте враћање у чистоту првости. Мудрошћу неплашивом он свјетлошћу живи, као и сви други српски свеци, они су свјетлошћу доказиви, и у свјетлости радосниви, казао је мр Чуровић. Он је додао да је свјетлост име мученика.
-Сви наши свеци су окупани том прозорљивом нелако достигнутом свјетлошћу, и Свети Симеон и Свети Лазар. Закотрљана глава Јована Владимира је прва глава српског мученија, глава је симбол, врх, глава је мјера два свијета, куда се прогледује и куда је земни невид, закључио је Чуровић.
Књижевник Тодор Живаљевић Велички је у својој надахнутој критици између осталог рекао да овај Зборник садржи текстове различитих амбиција и обима: од синтетичких погледа на ,,реалност легенди, или боље рећи, Житија о Владимиру и Косари“ па преко једнозначних осврта, заправо реаговања на поменуту легенду. -То је, чини се, и најзначајније, јер заједничке одлике налазимо у непосредној посвећености тексту, његовој илустративности и поступности у представљању, као изричитости и комуникативности.
Слободан Чуровић, припада оној све рјеђој врсти ,,зборничара“, који умију на непосредан изазов да позову и организују више аутора, који ће са више страна ,,проблем освијетлити“, потврдивши старо правило да књижевна критика и историја не дозвољавају затирање трагова, што је и најважније у овом смутном времену потискивања истине и диригованог заборава – мишљења је Тодор Живаљевић Велички.
Хаџи Радован Радовић је истакао да се ,,О Светог Јована Владимира и данас многи отимају и грјехове своје перу“. -Он, Владимир, више није легенда, него жива истина. Први роман на српском језику, од ког су сачувани дијелови, чак и у Риму, на глагољици, написан је о Светом Јовану Владимиру. Написано је и више других зборника, житија, пјесама, драма, а вечерас ево и првог зборника есеја који ће публика оцјењивати, и опет на ћирилици, казао је Радовић.
Скуп је благословио отац Милун Фемић, а публици се обратио и Павле Милић. Модератор вечери био је Вељко Рачић. Глумац Гојко Бурзановић казивао је текст о Светом Јовану Владимиру, док је на гуслама наступио познати народни гуслар хаџи Стеван Вујачић. Стихове су казивали гости вечери, пјесници: Љубисав Бјелић Морачки, Веселин Вујовић Вивет, као и Бобан Велимировић Подгоричанин. На крају вечери, мр Слободан Чуровић је пјеснику Љубисаву Бјелићу Морачком и књижевнику Тодору Живаљевићу Величком уручио чланске карте Удружења ,,Ћирилица“, што је испраћено бурним аплаузом.
Извор: Српска Православна Црква
