Став историчара умјетности о подизању брана на Морача
Aктуелна тема градње хидроелектрана на Морачи отворила је низ непознаница. У том мноштву проблема недовољно су наглашене посљедице које би подизањем брана претрпио манастир Морача.
Прича о девастацији манастирских комплекса у Црној Гори није нова тема. Познато је да су духовни центри подизани на најљепшим локацијама са којима су градили нераскидиву цјелину. Управо су те пејзажне изузетности на удару непримјерене активности садашњег времена. Ових дана се окончала борба да се сачува остатак Савинске дубраве, медитеранске шуме, вјековног окружења манастира Савине. Но, одавно је прекинута првобитна пејзажна визура манастира Прасквице, чији су се маслињаци спуштали до морске обале. На прилазу Цетињу прво вас сусријећу куће у насељу Медовина, најахале на Нову џаду. потискујући у други план Табљу и сам Цетињски Манастир. Манастир Морача је већ доживио једну деградацију, изградњом садашње саобраћајнице. која га је отргнула од његовог природног залеђа – камених литица.
Други дио приче почиње стварањем акумулационих језера за потребе електрана. На удару су се опет нашли манастири, који су морали бити измештени, пренесени на нове локације. Прво је измјештено Косијерево, затим је на ред дошла монументална Пива са преко 1260 м2 фресака и на крају скромни монашки центар, манастир Дубочица. Косијерево и Дубочица су се са идиличних .рјечних обала Требишњице и Ћехотине обрели на безводним теренима, без чари. Пива је заувијек изгубила извор Сињца, чувено Пивско око. Измјештање манастира било је ,,нужно зло“. Иако је све урађено по стручној методологији, уз примјену конзерваторских принципа, они више нијесу оно што су били. Постали су „двоструки болесници“, прво због своје старости а додатно због посљедица процеса измијештања.
Што чека Морачу? Она се не може измјестити. Сувише је сложен организам са толико специфичности за које наше друштво није стручно ни материјално дорасло. Њено „чупање“ из величанственог кањона било би неопростив злочин. Оставити је да се огледа у мртвим водама језера, без водопада Светигоре, исто тако неопростив злочин. Неминовна измјена микроклиме била би додатни, непредвидљиви ризик њеног даљег опстанка.
Стиче се утисак да шира јавност, па и културна, довољно не схвата какво благо Морача чува. Није само то планетарно познати пророк Илија кога храни гавран, чија античка љепота наговјештава ренесансу, која ће се родити на другој обали Јадрана у фрескама Ђота. У Морачи се, стицајем историјских околности, одиграо један својеврстан културни феномен. Послије обнове у XVI вијеку, када су скромни мајстори покушали да прате рад својих славних предходника из доба настанка манастира, Морача постаје стециште најбољих сликара XVII вијека, чија су дјела досегла врхунац у сфери поствизантијске умјетности на читавом простору православног Балкана. Поп Страхиња из Будимља. хиландарски монах Георгије Митрофановић, Кир Козма – Јован, били су подједнако врсни творци фресака и икона. Поп Страхиња исликава проскорнидију. Георгије Митротановтћ дио припрате и западну фасаду. Најталентованији од свих, кир Козма – Јован, живопише параклис Св. Стефана и малу цркву Св. Николе, остављајући јединствену галерију очуваног зидног сликарства код нас. Његова је велика икона са позлаћеним дуборезом, Св. Саве и Немање са житијем, која нема премца у иконопису, опет Балкана. У дјелу кир Козме – Јована узвишеном симболиком провејавају елементи западњачке умјетности, срећно спојени са спиритуалношћу источњачког схватања љепоте. Исти сликари су творци и раскошног иконостаса на којем доминира монументални крст са Распећем. Сљедбеници ове плејаде умјетника, Радул и Димитрије Даскал, такође раде у Морачи. Св. Лука који слика Богородицу, ремек – дјело мајстора Радула, представља усамљени жанр мотив у иконопису XVII вијека.
Архитектура Мораче опет обједињава два стила у градитељству. По разуђености простора, она је типични рашки куполни храм, чије је исходиште Византија, али у обради спољашњости. црква је добила романичко рухо. Низ аркадица који тече испод кровног вијенца, обрада портала, прозора и декоративних бифора су изведени у духу западњачке умјетности. Архитектонски склад је постигнут фином градацијом маса по вертикали и осмишљеним постављањем асиметричних прозора, што је допринијело уједначеној освијетљености ентеријера.
Манастир Морача је једини сакрални средњевјековни споменик који је дочекао наше вријеме без доградњи и деградација. Чак и пружање порте са капијама понавља првобитни просторни склад цркве и непосредног окружења. Дакле, Морача стоји пред нама онаква какву ју је прије 758. година, 1252. подигао Стефан Вукановић Немањић у славу Успења Богородице. Била је осамдесет година без крова када су је Турци похарали. У том периоду страдао је и морачки првобитни живопис. Манастир је вјековима служио као стециште народног окупљања у борби за слободу. У њој је опстала духовност, његовала се писменост, стварала врухнска умјетничка дјела. Њеној љепоти и непоновљивости доприноси спајање двају естетика хришћанства, истока и запада, које су у Морачи нашле своју јединствену хармонију.
Свијет око нас води битку да врати драгоцјености у земље поријекла. Грци траже фриз са Партенона, Египћани главу Нефретити и камен из Розете. Манастир Морача је наш Партенон, наша Нефретити, друге немамо. Зар њу заложити ради велике непознанице коју извјесно носи подизање брана на чудесној ријеци која је манастру подарила име.
Историчари умјетности:
Татјана Пејовић и др Александар Чиликов
