Type Here to Get Search Results !

Протођакон Радомир Ракић: Птоломејци


Име Птолемеј је грчког порекла (=ратоборан) и понео га је оснивач и, као династичко име, носили су га потоњи владари из лозе ових царева грчког говора који су владали Египтом после смрти Александра Великог (323.г. пре Хр.). Пошто је ова царска лоза позната као птолемејска династија, то се о периоду њихове владавине говори као о птолемејском периоду, а за цареве се често говори као о Птолемејцима. Они имају додира и са библијским текстовима, пошто су борбе првих Птолемејаца са селевкидским царевима око власти над Палестином њих доводиле у блиске односе с Јеврејима, а према којима нису били наклоњени.


Штавише, чињеница да су Александрију учинили центром књижевности и науке, имала је дубок одраз на развој науке и школства у раној хришћанској Цркви, при чему су хришћани одбацивали њихов пагански контекст. 
Петнаест царева и многе личности ван птолемејске царске куће носили су ово популарно име. Овде ћемо обрадити само оне чији је рад имао додирне тачке са изучавањем библијских питања.
1. Птолемеј Сотир (=Спаситељ) (323.  /цар од 305/ - 282.г. пре Хр.). Рођен око 367/66. г. као син македонског војводе Лагуса (отуда другачији назив за чланове  њихове породице - Лагиде) и Арсиноје, можда конкубине Филипа II  Македонског. После одличне каријере као војводе Александра Македонског, постао је сатрап Египта 323. г., а свој положај је учврстио тиме што је преотео тело Александрово, на путу за погребење у Македонији, и однео га у Египат. Године 319. пре Хр. заузео је Јерусалим у суботу (Старине 12.1.1 §§3-4) при првом, иначе неуспелом, покушају да припоји себи Палестину и Келе-Сирију. Јевреји том приликом узети као робље сачињавали су срж онога што је касније постала значајна и велика јеврејска заједница у Александрији, са свима грађанским правима и сопственом градском четврти (Јуд. рат 2.18.7 §§487-88). Касније, током Птолемејеве владавине за њима су кренули и многи други који су тамо приспели као слободни насељеници или трговци (Протв Апиона 1.22 §186; Старине 12.1.1 §§7-9; Let. Aris. 12-14). 
Током птолемејске борбе око превласти међу Дијадосима (Александровим наследницима) Птолемеј је пружио уточиште Селевку кад је побегао из Вавилона 315. г. (у Дан 11,5 мисли се на Селевка кад се спомиње један  од  његових кнезова) и спријатељио се с Птолемејем против Антигона, чију је војску поразио у Гази 312.г. Међутим, ставр се преокренула 306. г. кад је егишатску флоту поразио Антигон недалеко од Саламанке на Кипру, па су Птолемејеви покушаји да успостави своје присуство ван Египта привремено обустављени.
За цара се прогласио 305/4. г. пре Хр.(титулу Сотир стекао је после одбрамбене битке против Родијана 306.г.). Након што је Антигон поражен и убијен код Ипсуса (301.г. пре Хр.), Птолемеј је, мада одсутан, најзад помишљао да заузме Палестину и Келе-Сирију, што је био узрок пет Сиријских ратова између Птолемејаца и Селевкида током 3. столећа пре Хр.  Касније је заузео Кипар, Егејска острва и јужну област Мале Азије. У марту/априлу 285. г. узео је Птолемеја II, свога сина са трећом супругом Верникијом, за савладара (његов најстарији син Птолемеј Керавнос од друге супруге Евридике био је искључен из владавине кад се Птолемеј поново оженио). Умро је у другој половини 282. године. 
Будући упоран у својим политичким циљевима, Птолемеј је био и вешт организатор (уредио је и главне структуре птолемејске владавине у Египту) и човек од науке. Сада изгубљени извештај написан у његовим позним годинама о војним походима Александра Великог, мада касније није био много читан, задивио је Аријана који га је користио као извор. Такође, његова је заслуга што су основани чувени музеј и библиотека у Александрији, након што је овде преселио престоницу из Мемфиса (око 313.г. пре Хр.), и што је ту установио култ бога Сераписа, што је грчки пандан бога Озириса, бога заштитника Мемфиса и његовог отеловљења као бика Аписа.
2. Птолемеј II Филаделф (=воли сестру) (282-245.г. пре Хр.). Рођен 308. г. као син Птолемеја I, с којим је био савладар почев од 285.г., и Верникије (Веронике). Ожењен Арсинојом I, ћерком Лисимаха (око 289/88.г.),  с којом се развео и оженио (око 279/74.г.) своју рођену сестру Арсиноју II, коју је учинио савладарком: отуда његов назив Филаделф (=воли брата/сестру), што је првобитно било култно звање Арсинојино, али је касније придавано и самом Филадалфу.
Ван Египта, преко мора, имао је сукоб са Антиохом I Сиријским, који је настојао да преузме власт над Малом Азијом (280/279.г.), да би уследио Први сиријски рат (274-271.г.) око Палестине и Келе-Сирије. Појединости недостају осим тога да је Птолемеј задржао управу над овим областима. Као плод тога сад је био отворен пут за постепено излагање Јевреја грчким идејама, обичајима и установама. Птолемеј је основао Филотерију на обали Галилејског језера, јелинизирао је Филаделфију на месту некадашњег Рават-Амона (данашњи Аман) (Јероним,Коментар на Језекиља 15,1-7) и преименовао је Акру у Феникији у Птолемаиду. Његово великодушно поступање према Јеврејима запажа се у Аристејевом писму(сматра се с правом или не фикцијом) које приписује њему налог да се јеврејски Стари завет преведе на грчки језик, а то су обавила седамдесеторица преводилаца, па је у библијској науци тај превод познат као Септуагинта (лат. седамдесеторица), или превод Седамдесеторице (LXX).
Током потоње владавине Птолемеј је имао мање ратне успехе; његово мешање у Хримонидијски рат (267-261.г.) између Македонаца и Атињана и Спарте можда је допринело поразу египатске морнарице од стране Македонаца 261.г., док је изазов Антиоху II ускоро по његовом ступању на престо имао једино за последицу да изгуби област у Малој Азији (Други сиријски рат, 260-253?): У самом Египту Птолемеј је потпомагао ширење јелинизације и земљу је економски развијао оснивањем грчких насеобина (клирукија) и култивисањем нових пространстава, нарочито у Фајуму; управо он је установио птолемејски владарски култ (и он и Арсиноја проглашени су за богове 272/1.г.). Углавном је упамћен по својој издашној подршци науци и уметности. Од свега су најзначајнији били ренесанса (препород) грчке књижевности, када су делали песници Аполоније Родоски, Калимак и Теокрит, и установљење Александрије као нове културне престонице грчког света. Па ипак, и поред великодушног става према уметностима и науци (чини се да се за науку истински занимао), Птолемеј је у себи обједињавао и вулгарну и сензуалну екстраваганцију. Познато је да је држао многе мистресе, да је волео разметљиво држање и велелепије на двору, услед чега је последњих година његове владавине долазило до све већег осиромашења земље.
3. Птолемеј III Евергит I  (=добротвор) (246-222.г. пре Хр.). Рођен око 284.г. као најстарији син Птолемеја II и његове прве жене Арсиноје I. Склапањем брака са Верникијом II (Вероником), ћерком Магаса из Кирине, ујединио је Киренаику и Египат. Своју владавину је започео нападом на Сирију и њених територија из освете за погубљење његове сестре Верникије, супруге Антиоха II (Трећи сиријски /или Лаодикијски/ рат, 246-241, на који се алудира у Дан 11,7-9). И мада се наводи да је освојио све до Бактрије, успех му је био краткотрајан пошто га је Селевк II, удружен са својим братом Антиохом Хијераксом, приморао да се нагоде. Међутим, Птолемеј је ипак ушао у посед неких области у Малој Азији и Тракији. Наводи се да је по повратку у Египат принео жртву у Јерусалиму (Протиv Апиона  2.5 §48).
Птолемејeв повратак је убрзао устанак домородаца у Египту, и то услед његових огромних издатака на луксуз и економске кризе услед Сиријског рата и читавог низа подбачених нилских поплава. Током наредне деценије Полемејева политика вођења помирљиве политике, која се огледала у уступциmа египатском свештенству и великодушним храмовним подухватима  (поставио je темељ храму Хорос у месту Едфу, започетом 237.г. пре Хр.), много је допринела васпостављању ранијег економског просперитета. 220-их година пре Хр. Птолемеј се поново почео бавити прекоморским питањима, па је тако помагао Атину после њеног ослобођења од Македонаца (228.г.) и финансијски Клеомена III, краља Спарте, у трвењу против Арaта из Сикиона (око 225-222.г.). Умро је вероватно крајем 222.г. пре Хр.
4. Птолемеј IV Филопатор (=воли оца) (222-204. г. пре Хр.) Рођен после 204. г. као најстарији син Птолемеја III  и Верникије II. Након његовог ступања на престо напао га је Антиох Велики (Четврти сиријски рат, 221-217.г.), који је до зиме 218/17. г. већ био заузео птолемејске поседе у Азији и доспео у Птолемаиду у Феникији. Уз подршку 200.000 египатских домаћих војника Птолемеј га је одлучно поразио код Рафије у Гази 22. јуна 217. г. (Polyb. 5.51-87; на ово се алудира у Дан 11,11-12) и тиме је засдобио превласт над Келе-Сиријом. Веома живописна приповест у 3 Мак 1 – 2 излаже како је после битке Птолемеј био оборен на земљу у срџби кад је покушао да уђе у свети храм у Јерусалиму; на другом месту (3 Мак 3 – 7) износи се с више језивих детаља како се по свом повратку усудио да излије бес на Јевреје у Александрији, али га је у томе омела једино божанска интервенција. Премда се чини да је овај приказ у ствари разлог за локални јеврејски празник, светковину, биће тачно да су нека јеврејска права и привилегије под овим царем били закинути. И док Птолемеју није пошло за руком да извуче предности од ове победе код Рафије, улога коју су Египћани одиграли у овој бици много је допринела томе да се код њих разбуди осећај националног идентитета. Уследио је период озбиљних унутрашњих неспоразума  при чему се Горњи Египат отцепио и њиме владали нубијски цареви од 207. до 187.г. пре Хр. Нема сумње да је стање погоршано Филопаторовим слабашним и самозадовољним животом, и за његову владавину се с правом истиче да је представљала почетак опадања династије. Можда су ипак његов карактер претерано оцрнили Полибије (5.34) и Плутарх (Cleom.  33).
5. Птолемеј V Епифан (=Богом јављени) (204-180.г. пре Хр.). Рођен 210.г. пре Хр. као једини син Птолемеја IV и његове сестре-супруге Арсиноје III. Био је једино дете кад се зацарио у време док су државу водили намесници, његови министри Сосибије и Агатокло. Антиох Велики је искористио ту прилику да нападне Египат и у Петом сиријском рату (202-200?) успео је да над Синајем прошири своју селевкидску владавину. Египћани су повремено водили ратове, али су коначно потучени код Панијума (200. г. пре Хр.) и изгубили управу над Палестином као и над већим бројем својих поседа у Малој Азији и на егејској обали.  Према склопљеном уговору о миру, Птолемеј је оженио (194. г. пре Хр.) Антиохову кћи Клеопатру I, и при том као мираз наводно добио Палестину и Келе-Сирију. У ствари, Птолемејци никад више нису задобили сталну превласт над овим областима. На збивања у овом периоду алудира Дан 11,13-18. Међутим, што се тиче самог Египта, они су поново завладали Горњим Египтом 187/86.г. пре Хр.; а последња грађанска побуна у Делти Нила угушена је 184/83. г. пре Христа.
6. Птолемеј VI Филометор  (=који воли матер) (180-145. г. пре Хр.). Рођен 186.г. пре Хр. као старији син Птолемеја V и Клеопатре I.  Као дете постао је савладар своје матере и остао све до 176.г. пре Хр. Када је Антиох Епифан напао Египат 170.г., (на шта се алудира у 1 Мак 1,17-19),  и она и његов млађи брат Птолемеј VIII Фискон придружени су му као савладари (170-164.г.). Након што је Римски сенат био присилио Антиоха да се повуче из Египта 168.г. пре Хр., избила је борба око власти између браће. Фискон је прогнао Филометора крајем 164.г., али се он после апела Риму повратио на власт 163.г., док је Фискону дата Киринеја на управу.
Шездесетих година 1. века пре Хр. Птолемеј је покушао да поврати себи Азију помагањем птолемејске групације у Јерусалиму с просвештеником Онијом III  на челу у циљу сузбијања тамошње селевкидске фракције; и кад је Онија IV  утекао у Египат 162.г. пре Хр., Птолемеј и Клеопатра су дозволили да може подићи реплику јерусалимског храма у Леонтопољу (Старине 13.3.1 §§662-74). Касније, кад је ослабила моћ Сиријаца услед свађа око наследства на селевкидском престолу, Птолемеј је био дрскији у својим покушајима да поново успостави египатску власт у Азији. Почев од 150.г. пре Хр. наизменично је помагао истовремено полагање права на престо Александра Валаса и Димитрија II, тиме што је своју кћи Клеопатру Теу удао најпре за првог претендента (Старине 13.4.1  §§80-82; 1 Мак 10,51-56), а онда за другог (Старине 13.4.7 §§109-110). Пошто је заузео Сирију, у Антиохији је извикан за цара Азије као и Египта, али се под будним оком Римљана мудро одрекао ове друге титуле (Старине 13.4.7 §§111-15; нешто неагативнији извештај о томе у 1 Мак 11,1-19). Умо је 145.г. пре Хр. од рана које је задобио у борби помажући Димитрија против Александра Валаса у Антиохијској равници. Јеврејски философ Аристовул из Александрије посветио је свој спис о Петокњижју (сачуван једино у фрагментима) овом Птолемеју.
7.Птолемеј Нови VII Филопатор  (=љубитељ оца) (145.г. пре Хр.). Рођен 162/1. пре Хр. као други син Птолемеја VI и Клеопатре II. Краће време је владао заједно са својим оцем 145.г., јер га је свргао његов стриц Птолемеј VIII Фискон по својем повратку и склапању брака с Клеопатром II. Према Јустину (38.8.4), убијен је на рукама своје матере на свадби.
8. Птолемеј VIII Евергит II Фискон (146-116. г. пре Хр.). Рођен је после 182.г. као млађи син Птолемеја V и Клеопатре I; надимак Фискон (=трбушасти) носио је због свог изгледа. Био је савладар своме брату, и краљу Киринеје (163-148.г.) после повратка на престо Птoлемеја VI. По повратку у Египат након Птолемејеве смрти 145.г., оженио с Клеопатром II и, свргнувши њеног сина Птолемеја VII, крунисао се за самодршца 144.г, премда је наставио да рачуна године владавине почев од 170.г. пре Хр.
Његов брак (142.г.) са братичином Клеопатром III, а да се претходно није развео од Клеопатре II, довео је до раздора међу њима и најзад до грађанског рата 132/1.г. Најпре Птолемеј, па онда и Клеопатра II, морали су напустити Египат; и премда је Птолемеј поново овладао Александријом почетком 130.г., непријатељства су настављена.  Да би омео Клеопатрин план да њен зет, селевкид Димитрије II, буде египатски цар, Птолемеј је помагао претендента Александра Забинаса, али је 126/5.г. прешао на страну Антиоха VIII  Грипоса, за којег је удао своју кћи са Клеопатром III. Године 124. постигнуто је помирење између Птолемеја и Клеопатре II: и од тог времена њих троје неугодно су суделовали у власти, да би Птолемеј завештао краљевину Клеопатри III и једном од њених синова, Птолемеју IX или Птолемеју X које би она изабрала. 
За Фискона се вели да је био непријатељски расположен према Јеврејима, па Јосиф Флавије (Протв Апиона 2.5. §§50-55) износи против њега исту прозну приповест о прогону Јевреја коју 3 Мак 3 – 7 приписује Птолемеју IV. Ако је он то био (што уопште није извесно, премда грчки преводи књига Еклезиастика /Премудрости Соломонових/ и књиге о Јестири, оба сачињена у Египту за време његове владавине /ПремСол, пролог; Додаци Јест 11,1/), то је било услед тога што су политички подржавали Клеопатру II, али уопште не из верских разлога.
9. Птолемеј IX Сотир II Латир  (116-107.г. и 88-81.г. пре Хр.). Рођен је 143/2. г. као старији син Птолемеја VIII и Клеопатре III; надимак Латирос (мали као грашак) дали су му Александријци, који су га учинили савладаром с његовом мајком 116.г. и протв њене воље. Двапут је привремено замењиван на положају краља-цара у корст брата му Птолемеја X (крајем 110. – поч. 109.г. пре Хр. и током марта-маја 108.г. пре Хр.). Привремени покушај да заузме Египат (103. г.), кад је поразио јеврејску војску под Александром Јанејем док је опседао Птолемаиду (Старине 13.2.2-5 §§324-44), доживео је неуспех кад је Клеопатрина војска кренула у Палестину против њега. Након прогона и смрти његовог брата, Александријци су га поново прихватили као самодршца, али су се домороци у Горњем Егишпту побунили против њега (99-86.г.). Нажалост, побуна је окончана разорењем древне египатске престонице Тебе од стране Птолемејеве војске.
10.Птолемеј X Александар I (107-88. г. пре Хр.). Млађи син Птолемеја VIII и Клеопатре III, био је заповедник (114/13. – 110.г.), а потом и цар Кипра (110-107.г.) током првог периода владавине његовог брата Птолемеја (в. Птолемеј IX) пре него што је Птолемеј IX био коначно прогнан 107.г. Владао је заједно с Клеопатром III све до њене смрти или убиства 101.г. Ускоро потом оженио се својом братичином Клеопатром Верникијом (Вереником), ћерком Птолемеја IX, и њу је укључио у своју царску владавину. Будући прогнан од стране Александријаца (88.г.), умро је у поморској бици недалеко од Кипра у покушају да ојача Египат.
11.Птолемеј XI Александар II  (80.г. пре Хр.). Рођен 105.г. као син Птолемеја X и непознате му прве супруге; његова баба Клеопатра III послала га је на Кос из безбедносних разлога (103.г.). Ухваћен од стране Митридата (88.г.), пребегао је Сули (84.г.) и живео је под заштитом Рима до смрти Птолемеја X. Био је ожењен својом помајком Клеопатром Верникијом, коју је Сула учинио савладарком (80.г.), а он ју је погубио након деветнаест дана, док су га са своје стране Александријци убили. Он је био последњи законити мушки наследник из птолемејске лозе.
12. Птолемеј XII Авлит  (80-58. г. пре Хр.).Рођен 111-108 (?).г. као незаконити син Птолемеја IX  са конкубином. Александријци су га назвали Авлит (=свирач) јер је био поклоник Бахусовог култа. Они су га уздигли на престо после погубљења Птолемеја XI (80.г.). Римљани су му дозволили да остане цар, па је слао војску помоћ Помпеју на истоку (63.г.), али су Александријци протерали (58.г.) наког што је био присиљен да Кипар уступи Римљанима. Након апелације Риму и обећаних 6.000 таланата, Габиније га је повратио на власт 55.г. Он је био отац Птолемеја XIII, Птолемеја XIV и Клеопатре VII, последњих из птолемејске лозе.
13. Птолемеј XIII (51-47.г. пре Хр.). Рођен око 61.г., као старији син Птолемеја XII. Био је савладар са својом сестром-супругом Клаопатром VII све док није покушао да је прогна, па је поражен у борби против Клеопатре и Јулија Цезара у Александријском рату кад се удавио у Нилу.
14.Птолемеј XIV (47-44.г. пре Хр.). Рођен је 59.г. као млађи син Птолемеја XII. Јулије Цезар га је учинио краљем 58.г. После смрти Птолемеја XIII био је ожењен Клеопатром, и Цезар га је учинио савладаром с њом, али га је она погубила. вероватно у августу 44.г.пре Хр.
15.Птолемеј XV Кесарион (44.  август - 30. г. пре Хр.). Рођен 47.г. као син Клеопатре VII с Јулијем Цезаром (тако се тврди); отуда његов надимак Кесарион(=мали кесар). Клеопатра га учинила савладаром са собом 44.г. пре Хр., а 34.г. он се прогласио Царем царева. После битке код Акцијума, погубљен је на Октавијанову заповест 30.г. пре Хр.
16. Син Доримена, један од војвода које је Антиох Епифан послао да истреби Јевреје 165.г. (1 Мак 3,38; 2 Мак 4,45; 6,8). Такође је познат као Макрон. Предводио је у миротворачким преговорима с Јеврејима, но ови покушаји су били поткопавани, па је он извршио самоубиство (2 Мак 10,10-13).
17. Зет Симона Макавејца, којег је погубио са два Симонова сина, Матијом и Јудом, у фебруару 135. или 134.г. (1 Мак 16,11-17: Старине  13.7.4 §§228).
18. Отац Лисимаха (Јерусалимљанина који је превео књигу о Јестири на  грчки).
19. Син левитског свештеника Доситеја. Овај Птолемеј је, заједно са својим оцем, донео Лисимахов превод Јестирине књиге у Египат, највероватније 114. г. пре Хр. (Додаци Јестири 11,1).
20. Птолемеј Менеј, цар Итурејаца око 85 -  око 40.г. пре Хр. (Старине 13.5.2 §§392, и 14.13.3 §330; Јуд. рат 1.13.1 §248.
21. Птолемеј, брат историчара Николе од Дамаска, и као и овај, био је одани саветник Ирода Великог (Старине 17.9.4 §225; Јуд. рат  2.2.3  §21).
22. Птолемеј, заповедник над финансијама Ирода Великог од којег је добио прстен с потписом (Старине 17.8.2 §195 = Јуд. рат 1.23.8 §667).
23. Птолемеј, можда из Аскалона, писац загубљене биографије Ирода Великог (HJP 1: 27-28).
 Џон Вајтхорн
(John Whitehorne)
Из The Anchor Yale Bible Dictionary, ed. David Noel Freedman, Doubleday, New York, etc. 1992. превео

протођакон Радомир Ракић

*Објављено у Гласнику, службеном листу Српске Православне Цркве, бр. 10 (октобар) 2016, стр. 42-46.


Библиографија: 

Bevan, E. R. 1927. A History of Egypt under the Ptolemaic Dynasty. London.
Bouché-Leclerq, A. 1903–1907. Histoire des Lagides. 4 vols. Paris.
Otto, W., and Bengtson, E. 1938. Zur Geschichte des Niederganges des Ptolemäerreiches. ABAW, n.s., 17. Munich.
Préaux, C. 1978. Le monde hellénistique. 2 vols. Nouvelle Clio 6. Paris.
Samuel, A. E. 1962. Ptolemaic Chronology. Münchener Beiträge zur Papyrusforschung 43. Munich.
Will, E. 1979, 1982. Histoire politique du monde hellénistique (323–30 avant J.-C.). 2 vols. 2d ed. Nancy.