Чудотворну икону Мајке Божије Филеримске урадио је ло благослову Пресвете Богородице половином I вијека Свети Апостол и Еванђелист Лука.
По предању, током првог вијека ову чудотворну икону Мајке Божије Свети Апостол Лука однио је у пустињу гдје су живјели први монаси тзв. назореји. Она је тада добила име Богородица Филеримоса-Пустинољубна. Послије тога икону је Свети Апостол Лука пренио у свој завичај Антиохију.
Не зна се тачно кад али чудотворна икона Мајке Божије Филеримске убрзо је пренијета у Јерусалим (највјероватније током четвртог стољећа).
Царица Источног Ромејског Царства Евдокија, супруга цара Теодосија II, око 430. године икону Мајке Божије Филеримске преноси из Јерусалима у Константинопољ. Икона је касније похрањена у знаменитој Влахернској цркви.
Послије напуштања Константинопоља од стране крсташа 1204-те године, многе хришћанске светиње су опљачкане, а међу њима и икона Пресвете Богородице Филеримске. Она је завршила у рукама римокатоличког моношко-витешког реда Јовановаца, познатих још и под именом болничара или хоспиталци. Јовановци су ову светињу убрзо пренијели у Свету Земљу.
Они су потом од стране муслимана потиснути из Палестине, одакле су се повукли на острво Кипар гдје су провели 19 година ( од 1291. до 1310. ). Тако је икона Богородице Филеримске накратко пребивала и на Кипру.
Током 1310. године Јовановци су прешли на оство Родос гдје су саградили војна утврђења, болнице и своју резиденцију. Икону Филеримске Богородице похранили су у велелепном храму посвећеном Богомајци, православном древном светилишту званом „Филеримос“ близу града Родоса. (По том манастиру и брду на коме је саграђен та икона се и до данас назива „Богородица филермска“, или „Филермоска“).. Но острву Родос икона Филеримске Богородице спојена је 1484. године са десном руком Светога Јовано Крститеља коју су Јовановци добили на поклон од турског султана Бојазита II. Ове двије светиње спојене су затим са дијелом Часног и Животворног Крста Господњег који им је поклоњен од Лудвига XII највјероватније на почетку шеснаестого стољећа.
Због турских опсада острва (1480; 1522-1523) овe светињe пренешене су са брда Филеримоса у град и враћене назад све док Јовановци нису били приморани да напусте Родос и крену према Италији (1523). У Италији (Месина, Баја, Ћивитавскја, Витербо) пребивале су до 1527. да би онда биле пренете преко Француске (Вијфранк, Ница 1527-1530) на острво Малту у место Биргу, у храм Св. Лаврентија (1530-1571) и коначно у град Валету (храм Св. Марије Победитељке 1571-1578, и у Јоанитску Катедралу Св. Јована Крститеља 1571-1798). Јовановци на острву Малти постепено стварају моћну државу. Године 1573. малтешки витезови су на Малти саградили и велики катедрални храм посвећен Светом Јовану Крститељу у којем су похранили све ове три велике светиње.
Крајем осамнаестога стољећа (17. Јуна 1798. године) због немогућности да Малту одбрани од моћног Наполеона Велики Мајстор реда малтешких витезова Фердинанд фон-Гомпеш је са три велике светиње и вјерним витезовима напустио Малту коју су окупирали Французи.
Послије пропасти на Малти представници малтешког реда поклонили су 3, августа 1799. године три велике хришћанске светиње руском цару Павлу I Романову. Том приликом представници Јовановаца предали су цару Павлу I и документ о одречењу Фернинанда фон-Гомпеша од чина Великог мајстора који је потписан 6. јула 1799. године у Трсту. Тако је руски цар Павле I званично постао Велики мајстор реда малтешких витезова и власник три велике светиње.
Цар Павле I Романов дао је налог да се 12. октобра 1799. године, на дан склапања брака његове кћери Јелене Павловне са принцом Фридрихом Лудвигом, насљедником Мекленбуршко-Шверинским, три велике хришћанске светиње пренесу у новосаграђени царски дворац у Гатчину, тј. у придворну цркву Светог Апостола Павла. У знак велике благодарности Богу на подареним светињома цар Павле I је платио да се све три велике светиње окују у чисто злато и украсе многобројним брилијантима, рубинима и сафирима.
Велике хришћанске светиње ипак нису остапе у придворној цркви у Гатчину већ су се чувале у цркви Зимског дворца руских царева у Петрограду.
Послије изградње саборног храма Светог Апостола Павла у Гатчину који је 29. јула 1852. године освештао митрополит Никонор светиње су поновно пренијете у Гатчино. Оне су по наређењу цара Николаја I Романова у Павловском Собору остале 40 дана ради поклоњења народа светињама, а затим су враћене у цркву Зимског дворца. Ово је постао обичај који се одржавао све до пропасти царске Русије.
У вријеме страшних дана октобарске револуције светиње су се у почетку налазиле у цркви Зимског дворца али су убрзо пренесене у Гатчино гдје су ради сигурности остале све до недјеље 13. октобра 1920. године. Тада их је настојатељ саборног храма Светог Апостола Павла протојереј Јован Богојављенски у присуству грофа Игњатева и још једног високог официра Бијеле Армије узео са собом и однио у Естонију.
Када су светиње пренијете у есгонски град Талин донијета је одлука да исте буду предате јединој законитој власници, старој удовици, царици Марији Фјодоровној, супрузи претпосљедњег руског царо Александра III и мајци посљедњег руског цара Светог Новомученика Николаја II. Она је једна од ријетких из династије Романова коју бољшевици нијесу убили током револуције и непосредно послије ње. Три хришћанске светиње предате су старој царици Марији Фјодоровној 1920. године у њеном родном граду Копенхагену. Она их је похранила у руској цркви Светог Апександра Невског у главном граду Данске.
Послије смрти царице Марије Фјодоровне, која се упокојило 13. октобра 1928. године, три велике светиње су још неко вријеме пребивале у Копенхагену али је икона Мајке Божије Филеримске убрзо пренијета у руски саборни храм у Берлин.
У знак блогодарности српском народу који је у њедра своје државе с љубављу примио хиљаде руских избјеглица, поклоњене су током 1932. године благовјерном краљу Југославије Александру Карађорђевићу све три светиње. Десну руку Светога Јована Крститеља и дио Часног Крсто краљу Александру поклонио је Митрополит Руске Заграничне Цркве Господин Антоније Храповицки, а икону Филеримске Богородице поклонио му је Епископ Берлински Тихон.
Послије пада Београда априла мјесеца 1941. године краљ Петар II Карађорђевић је све три велике светиње, које су се до тада чувале у Белом Двору на Дедињу, пренио у манастир Острог. По савјету Патријарха српског Гаврила Дожића краљ Петар је светиње са дијелом свога блага поклонио Српској цркви и оставио у Острошкој светињи.
Послије другог свјетског рата и побједе комуниста који су и послије завршетка рата наставили са гоњењем Цркве, три велике светиње су и даље тајно чуване у Острогу и нијесу изношене на свјетлост дана.
У једној полицијској рацији 18. септембра 1952. године којом приликом је на правди Бога ухапшен и ностојатељ острошког манастира архимандрит Леонтије Митровић, пронађене су и од цркве брутално отете три велике светиње и многобројне друге реликвије заједно са дијелом блага краља Петра II Карађорђевића. Оне су пренијете у Подгорицу гдје су се налазиле у сефовима МУП-а Црне Горе. Светиње су послије извјесног времена предате Вјерској Комисији СР Црне Горе.
Двадесетог јануара 1978. године десна рука Светога Јована и дио Часног Крста враћени су Митрополији црногорско-приморској тј. ризници Цетињског манастира, а чудотворна икона Богородице Филеримске предата је од стране Вјерске Комисије Народном музеју Црне Горе на Цетињу на чување гдје се и данас налази.
Од момента одузимања светиња Цркви 1952. године па до данас са иконе Богородице Филеримске украдена су од за сада непознатих лица два врло вриједна драга камена, рубин мањих димензија у ореолу Богородице и сафир великих димензија у центру Богородичине огрлице.
И поред недвосмислених усмених и писаних обећања републичких власти да ће икона бити враћена Цркви и послије додјеле средстава од стране Владе Црне Горе Цетињском Манастиру за адаптацију капеле у којој су све три светиње требало да буду похрањене, икона Богородице Филеримске је, на запрепашћење свих у Митрополији црногорско-приморској, изложена у тзв. Плавој капели у Народном музеју Црне Горе.
Данашњи црногорски режим се својски труди да икону Богородицу Филеримску смјести у Цетињску пећину из које повремено избијају јаке бујице које су више пута потопиле Цетиње, да и њу ту потопи.
