Еванђеље о згрченим телима и згрченим душама
Еф. 233 (6:10-17)
Браћо, јачајте у Господу, и у сили моћи његове. 11. Обуците се у свеоружје Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога. 12. Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју. 13. Зато узмите свеоружје Божије, да бисте се могли одупријети у зли дан, и одољевши свему, одржати се. 14. Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде, 15. И обувши ноге у приправност за јеванђеље мира; 16. А изнад свега узмите штит вјере, о који ћете моћи погасити све огњене стријеле нечастивога; 17. И кацигу спасења узмите, и мач Духа, који је ријеч Божија.
Лк. 71 (13:10-17)
У вријеме оно, учаше Исус у једној синагоги суботом. 11. И гле, бјеше ондје жена која имађаше духа немоћи осамнаест година, и бјеше згрчена, и не могаше се никако усправити. 12. А кад је видје Исус, призва је и рече јој: Жено, ослобођена си од немоћи своје. 13. И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога. 14. А старјешина синагоге, негодујући што је Исус исцијели у суботу, одговоривши рече народу: Шест је дана у које треба радити; у ове, дакле, долазите те се лијечите, а не у дан суботни. 15. А Господ му одговори и рече: Лицемјере, сваки од вас не одрјешује ли у суботу својега вола или магарца од јасала и води да напоји? 16. А ову, кћер Авраамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, не требаше ли одријешити од ове свезе у дан суботни? 17. И док он ово говораше стиђаху се сви који му се противљаху; а сав народ радоваше се за сва славна дјела што их он чињаше.
Беседа Светог Владике Николаја Охридског и Жичког у недељу двадесет седму по Педесетници
Господ Исус Христос посетио је земљу у сили и смирењу, да научи људе богољубљу и човекољубљу.
Људи су безсилни сами по себи; богољубље их налева силом. Људи су охоли сами по себи; човекољубље их испуњава смирењем.
Од богољубља долази и човекољубље. Од осећања божанске силе долази смирење. Свако човекољубље без богољубља је лажно; а свака друга сила сем божанске је охола и немоћна.
Но човек је био изабрао нешто треће, што није ни богољубље ни човекољубље; изабрао је самољубље – зид, који га одељује од Бога и од људи, и потпуно осамљује.
Љубећи једино самога себе човек не љуби ни Бога ни човека. Он чак не љуби човека ни у самом себи; он љуби само своје мишљење о себи, своју самообману. Кад би он љубио човека у себи, он би у исто време љубио и слику Божју у себи, и он би убрзо постао богољубив и човекољубив. Јер би тражио и у другим људима човека и Бога, предмете своје љубави.
Но самољубље уопште није љубав но одрицање Бога и презирање људи, било то јавно или притајено.
Самољубље није љубав него болест, и то тешка болест, која неизоставно вуче собом и друге болести. Као што богиње неизоставно производе собом огањ у целоме телу, тако самољубље производи огањ зависти и гњева у целој души. Самољубљив човек испуњен је завишћу према онима који су бољи од њега, или богатији, или ученији, или поштованији међу људима. А са завишћу иде нераздвојно и гњев, као пламен уз огањ; потајени гњев, који овда онда избије, и избивши објављује сву ругобу болеснога срца људског, затрованог отровом самољубља. Данашње јеванђеље износи нам једну јасну слику предивнога Христовог човекољубља с једне стране и ругобног фарисејског самољубља са завишћу и гњевом с друге стране.
У време оно, кад учаше Исус у једној зборници у суботу, и гле, беше онде жена која имаше дух недуга осамнаест година, и беше згрчена, и не могаше се никако исправити. Суботни дан био је дан заједничке молитве за Јевреје као што је за нас Хришћане Недељни дан. И ако је Господ Исус често ходио у пустињу и самоћу, где је проводио по целе ноћи на молитви, Он није избегавао ни заједничке молитве у зборници с народом. И уђе по обичају своме у дан суботни у зборницу, каже јеванђелист за Њега на другом месту (Лк. 4, 16). Он је, дакле, имао обичај ходити у дом молитве, и није избегавао свенародне молитве. И ако то Њему није било потребно, Он је то чинио из смирења, и нама за поуку. Данас ћете пак чути од многих како гордо зборе: ја се молим код своје куће, и није ми потребно ићи у цркву на молитву! Тако говори неразум и гордост. А пример Христов јасно нас учи, да треба чинити и једно и друго: и молити се тајно у самоћи, и јавно у цркви са осталом браћом.
Но Господ Исус није ходио у цркву само да се моли, него и да учи људе. Колико је и колико пута Он тумачио Свето писмо у цркви, колико предивних поука дао људима, колико медних речи изговорио, које нису записане у Јеванђељу! И сви се дивљаху речима благодати које излажаху из уста његових (Лк. 4, 22). Многе, премноге од тих животворних речи благодати нису дошле до нас, но ипак дошло је до нас онолико колико нам је довољно за мудрење и спасење.
Но Господ Исус ходио је у цркву још и зато да према указаној прилици помогне људима и моћним делима, и тако засведочи Своје божанство и своје спаситељство. Такво једно моћно дело Он је учинио и овом приликом, о којој је реч у данашњем јеванђељу. У зборницу је била дошла и једна згрчена жена, згрчена од злог духа, и то згрчена не за недељу или месец или годину дана него за пуних осамнаест година. И не могаше се исправити. Погњурена главом коленима ова бедница није могла видети ни звездано небо над собом ни човечја лица око себе. Тако се зли дух постарао да онакази потомке Адама и Еве заводећи ове лажним обећањем, да ће бити као богови, ако само њега послушају! И на место да постану боговима праоци људски обрели су се наједанпут обучени у зверску кожу и у прашину, а ова њихова потомкиња била је тако наказно згрчена, да је морала служити на језу људима и на страх животињама. Ето боговске части коју је ђаво обећао људима! И не могаше се исправити. Осамнаест година не могаше се исправити, него гмизаше по земљи искривљена као тетива, главом уз колена. Зар је то живот? То није живот него осуда. Недуг те жене био је тако страшан и тако дуготрајан, да они који су је први пут видели склањали су се од ње, а они који су је дуго гледали нису је више ни видели као људско биће него као суво искривљено дрво, које ни за шта друго није до да се посече и у огањ баци. Та отврдлост људи према наказнима није заиста мање наказна од наказе.
Но Господ Исус ходио је у цркву још и зато да према указаној прилици помогне људима и моћним делима, и тако засведочи Своје божанство и своје спаситељство. Такво једно моћно дело Он је учинио и овом приликом, о којој је реч у данашњем јеванђељу. У зборницу је била дошла и једна згрчена жена, згрчена од злог духа, и то згрчена не за недељу или месец или годину дана него за пуних осамнаест година. И не могаше се исправити. Погњурена главом коленима ова бедница није могла видети ни звездано небо над собом ни човечја лица око себе. Тако се зли дух постарао да онакази потомке Адама и Еве заводећи ове лажним обећањем, да ће бити као богови, ако само њега послушају! И на место да постану боговима праоци људски обрели су се наједанпут обучени у зверску кожу и у прашину, а ова њихова потомкиња била је тако наказно згрчена, да је морала служити на језу људима и на страх животињама. Ето боговске части коју је ђаво обећао људима! И не могаше се исправити. Осамнаест година не могаше се исправити, него гмизаше по земљи искривљена као тетива, главом уз колена. Зар је то живот? То није живот него осуда. Недуг те жене био је тако страшан и тако дуготрајан, да они који су је први пут видели склањали су се од ње, а они који су је дуго гледали нису је више ни видели као људско биће него као суво искривљено дрво, које ни за шта друго није до да се посече и у огањ баци. Та отврдлост људи према наказнима није заиста мање наказна од наказе.
Но, гле, ево Човекољупца, који се с пажњом и сажаљењем обазре на ово бедно људско створење, и који у њему не виде суво и искривљено дрво него кћер Аврамову, душу створену од Бога и достојну милости Божје.
А кад је види Исус, дозва је и рече јој: жено, опроштена си од болести своје. И метну на њу руке, и одмах се исправи и хваљаше Бога. Ово дивно чудо сотворио је Господ не по молби нити по вери ове жене него по Својој сопственој побуди и моћи. Није ли ово јасан утук свима онима који би злурадо хтели да умање божанску величину чуда Христових говорећи као тобож да су та чуда била могућа само због аутосугестије оних над којима су се и збила? Где је и траг од неке гатарске аутосугестије код ове згрчене жене? Она није могла ни видети лице Христово од згрчености своје. Она није ни замолила Христа за милост, нити је и једним знаком изразила своју веру у Њега. Не само то, него та жена није била ни у близини Христовој, нити је она прва к Њему пришла, него Он њу дозва. Као пастир кад угледа своју овцу заврзену у трње, полумртву и безгласну, па јој се он први јави! Тако и жалостивни Господ, Пастир Добри, први се јави овој Својој овци, заврзеној од Сатане. Прво Он ослови њу: жено!Не каже: богаље! ни: накарадо! ни: сенко живота! ни: грешнице! него: жено! Самом том речју Господ јој повраћа изгубљено достојанство њено. Потом је опрашта од болести, и најзад ставља пречисте руке Своје на њу. Да би тако био савршен дар небесног Дародавца што га Он дарује земнородним! Прво – сажаљив поглед, друго – моћна реч, треће – милујућа рука. Све оно чега је ова жена била лишена пуних осамнаест година. Он јој даје. Јер ако се кад неко и сажалио на њу, сажаљење то није било чисто него помешано са страхом за себе и поноситошћу собом; иако ју је кад неко ословио, ословио ју је по нужди и утекао од ње, и ако је неко опет по нужди морао се дотаћи ње, дотицао се врховима прстију брзо журећи да опере своје прсте. А Господ Исус је нарочито дозва к Себи, и говори јој лековите речи, и ставља на њу обе Своје лековите руке. Он се опходи према овој непознатој жени као отац према кћери својој. Да је оволика милост била упућена на црну земљу или на јарко сунце, земља би се морала потрести и сунце заплакати. Но ова милост је била упућена на згрчену жену, и жена се одмах исправи. Како се исправи крива кичма и не сломи се? Како се покрете непокретни врат и не беше болно? Требало је милиони година да прођу, говоре бесловесни умови у наше доба, да се кичма мајмунска усправи и да мајмун постане човек! Тако говоре, јер не познају силу и моћ Живога Бога. Гле, требало је ваљда само један секунд, па да се на једну реч Господа Исуса исправи кичма женина, кривља много од кичме мајмунске! Но, како се исправи кичма? како се покрете врат? како наказа поста здрав човек? како се заврзена овца одреши? како безгласна мумија доби аваз и усуди се проговорити? О свему томе не питај, него иди и хвали Бога као што га и ова жена хваљаше. И одмах се исправи и хваљаше Бога. Видите, како је код ове жене са оздрављењем тела оздравила и душа! Јер само здрава душа зна да хвали Бога за свако добро ма с које стране и ма од кога оно дошло, док нездрава душа заборављајући Бога као Дародавца хвали и слави смртне руке кроз које често Бог даје људима Своје дарове. А Господ Исус баш је и хтео да научи људе, да вазда хвале и славе Бога. Тако, Он нареди исцељеном лудаку Гадаринском: врати се кући својој, и казуј шта ти учини Бог (Лк. 8, 39)! И на све стране где је Господ чинио моћна чуда људи се дивљаху и хваљаху Бога. Отуда је Христос и могао при растанку са овим животом рећи: Оче, ја прославих тебе на земљи (Јов. 17, 4)! Не служи ли све ово за укор нама који кад учинимо неко добро људима тражимо да људи хвале нас место Бога? Свако добро што примамо од људи, не примамо од људи него кроз људе. То Отац шаље поклоне деци Својој преко деце Своје. Јер то је Његова радост и Његово благоволење, да тако чини. Њему припада сва слава и хвала кроз све векове и сву вечност.
Но с овим се прича јеванђелска не завршује. До сада смо чули само чудо светлости, а сад, ево, да чујемо чудо таме.
А старешина од зборнице расрди се што је Исус исцели у суботу, и одговарајући рече народу: шест је дана у које треба радити, у те дакле долазите а не у дан суботни. То говори озлобљени син таме. Као да је Сатана изишавши из грчене жене ушао у њега! То говори самољубље, праћено својим нераздвојним пратиоцима: завишћу и гњевом. Христос лечи, а он гата. Христос дреши од сатанских уза један живот људски, а он гата са данима! Христос изгони злог духа из болеснице, а он се гњеви што га изагна на ова врата а не на она! Христос отвара небо људима и показује Живога Бога, а он се срди што да Он отвори небо изјутра а не увече! Христос са свећом улази у тамницу сужњима, а он Га укорева што то није одложио за други дан! Заиста, овај старешина је чудотворац своје врсте! Замишљена чуда у његовом срцу у том тренутку била су ужасавајућа, само што му је оскудевала моћ да их изведе. У том тренутку да је могао он би претворио и Христа и исцељену жену и све присутне који се задивише Христу у прах и у дим. И да је могао он би пре наредио, да пола тога града пропадне под земљу само да се не деси оно што се десило у његовом немоћном и злобном присуству. Но сва та црна чуда ђаволска лежала су безсилно у његовом срцу, и једва су се могла довући од срца до језика и исказати своје име. А име им је било Сатана, а презиме пакао. Видите, како је страшљиво и подло увређено самољубље! Овај самољубиви старешина се не усуђује укорети Христа, него укорева народ. У самој ствари он срцем укорева само Христа а не народ, но језиком казује друкчије. Јер шта је народ ту крив? Ако је неко још крив за то добро дело, крива је она исправљена жена. Но шта је и та бедна жена крива? Она није трчала за Христом и молила Га да је излечи. Напротив, Христос је њу дозвао и излечио савршено мимо њене наде и мимо ичијег очекивања у зборници. Јасно је, дакле, да ако је ко крив за све то, крив је Христос. Па ипак старешина зборнице не сме да погледа у очи Христу и да изрече: ти си крив! него управља своју жаоку на сав народ, и укорева народ. Има ли очигледнијег и подлијег лицемерства? Зато га Господ и назва лицемером:
А Господ му одговори и рече: лицемере! сваки од вас у суботу не одрешује ли свога вола или магарца од јасала, и не води ли да га напоји? А ову кћер Аврамову коју свеза сатана ево осамнаеста Година не требаше ли је одрешити из ове свезе у дан суботни! Господ познаје срца људска, и Он зна, да старешина зборнице срцем упућује прекор Њему, и ако га он језиком упућује народу. Знајући то Господ не може да дозволи, да народ трпи прекор за оно зашто је само Он одговоран. Светлији од сунца и чистији од кристала Господ не може да лицемери, то јест: да се прави невешт и да ћути када се неко други због Њега кара. И зато док немоћни и неодговорни народ ћути и трпи неправедни прекор од стране свога старешине Господ отвара уста и одговара.Лицемере! ословљава Он старешину, јер му чита срце његово. Зар се сме у суботу помагати стоци а не сме људима? Во и магарац не остају ниједан дан неодрешени од јасала и неизведени из таме на светлост и ваздух, а ова жена осамнаест година стоји неодвезана од сатанског проклетства, и ти се још љутиш што се и њој даде слобода? Заиста и тебе је Сатана везао не мање него њу. Њој је он везао главу за колена, а теби је везао душу за суботу. Она се, ево, одвеза, а ти оста везан. Зашто се и ти не одвезујеш? Субота је дата људима да их подсети на Бога више од других дана. Не подсећа ли ово дело исцељења жене на Бога више и од ове данашње суботе и од свих субота од Мојсеја до данас? Није ли, дакле, ово дело веће од суботе? И зар не видиш да је овде Онај који је већи од суботе? и не само од суботе него и од цркве (Мат. 12, 6)? Зар не осећаш ти, мали старешино синагоге, да пред тобом стоји Старешина душа људских? О, кад би ти знао, како се сви дани и ноћи пред Његовим погледом брзо сустижу на једном истом ушћу у вечност!
А Господ му одговори и рече: лицемере! сваки од вас у суботу не одрешује ли свога вола или магарца од јасала, и не води ли да га напоји? А ову кћер Аврамову коју свеза сатана ево осамнаеста Година не требаше ли је одрешити из ове свезе у дан суботни! Господ познаје срца људска, и Он зна, да старешина зборнице срцем упућује прекор Њему, и ако га он језиком упућује народу. Знајући то Господ не може да дозволи, да народ трпи прекор за оно зашто је само Он одговоран. Светлији од сунца и чистији од кристала Господ не може да лицемери, то јест: да се прави невешт и да ћути када се неко други због Њега кара. И зато док немоћни и неодговорни народ ћути и трпи неправедни прекор од стране свога старешине Господ отвара уста и одговара.Лицемере! ословљава Он старешину, јер му чита срце његово. Зар се сме у суботу помагати стоци а не сме људима? Во и магарац не остају ниједан дан неодрешени од јасала и неизведени из таме на светлост и ваздух, а ова жена осамнаест година стоји неодвезана од сатанског проклетства, и ти се још љутиш што се и њој даде слобода? Заиста и тебе је Сатана везао не мање него њу. Њој је он везао главу за колена, а теби је везао душу за суботу. Она се, ево, одвеза, а ти оста везан. Зашто се и ти не одвезујеш? Субота је дата људима да их подсети на Бога више од других дана. Не подсећа ли ово дело исцељења жене на Бога више и од ове данашње суботе и од свих субота од Мојсеја до данас? Није ли, дакле, ово дело веће од суботе? И зар не видиш да је овде Онај који је већи од суботе? и не само од суботе него и од цркве (Мат. 12, 6)? Зар не осећаш ти, мали старешино синагоге, да пред тобом стоји Старешина душа људских? О, кад би ти знао, како се сви дани и ноћи пред Његовим погледом брзо сустижу на једном истом ушћу у вечност!
Но, гле, како Господ још једну част указује оној жалосној жени: Он је назива ћерком Аврамовом! Тиме Он хоће не само да нагласи величину вредности живе људске душе уопште, над бесловесним створењима, као што су во и магарац, него још и узвишеност те згрчене и везане жене над овим лицемерним старешином зборнице. Да је та жена била благочестива и богобојажљива, види се прво из тога што се и поред свог страшног недуга трудила да долази у зборницу, да слуша реч Божју и да се моли Богу; а друго још и из тога што чим је оздравила и усправила се она је одмах стала хвалити Бога. Тако је и праотац Аврам био захвалан Богу за свако добро а стрпљив у страдањима, и то без и најмањег малаксавања у својој вери у Бога. Ово је, дакле, права кћи Аврамова, и то не само по крви него и по стрпљењу и побожности, и то вернија кћи Аврамова од овога старешине, који се као уопште све старешине јеврејске поносио својим аврамовским пореклом. Уствари он је издајник Аврама, а ова жена је права кћи Аврамова. Како, дакле, њој да се не помогне? Шта ту смета субота? Субота је била одређена за одмор човеку. И благословио је Господ дан одмора (2 Мојс. 20, 11). Но не треба ли и душа да се одмори, а не само тело? А душа се не одмара нерадом и лежањем као тело него добрим делима, делима милосрђа, делима богоугодним. То је прави одмор душе, јер то појачава здравље душе, и повећава моћ и радост њену. Несумњиво, да ми треба у дан празнични да чинимо добро и стоци, но тим пре треба да чинимо добро људима. Не забрањује Господ да се у дан празнични не води брига о волу и магарцу и да се не дреше и не изводе на појило, али наређује да се тим пре чине добра дела људима. Такав је био смисао празновања седмога дана, такав је био дух закона Божјега. У својој духовној помрачености и моралној пропасти старешине јеврејске су само могли још да гледају у слова закона, и та слова да обожавају. И тако закон место да буде вођ на путу овога живота претворио се био у лешину коју су они вукли за собом. Место да им закон буде пламена свећа у мраку, он је постао угашени пепео у златноме суду, коме су се они клањали онако исто као негда њихови преци златноме телету. Но у овоме случају није ревност према закону разјарила старешину зборнице против Христа колико његово болесно самољубље. Како то да се неко може показати моћнији, и мудрији, и милостивији у зборници од њега? Он тобож ревнује за закон Божји, међутим цеди језиком гној из свога рањавог срца! И зато га још Христос назива лицемером.
Својим одговором, оштрим као мач и јасним као сунце, Господ је ућуткао и постидео не само старешину него и све противнике Своје.
И кад он ово говораше стиђаху се сви који му се противљаху, а сав народ радоваше се за сва његова славна дела. Како је лако одбранити човекољубиво дело! Бог стоји иза таквог дела као сведок и штит, и добро дело даје неодољиву речитост језику. Знајући све тајне на небу и на земљи Господ Исус знао је и ову тајну, у коју сумњају маловерни, који траже адвокате и за добру ствар као и за рђаву. Зато Господ и саветује Својим ученицима, да кад их изведу из зборнице, и на судове и пред поглаваре, не брину како ће и шта ће одговарати, јер нећете ви говорити него Дух оца вашег говориће из вас (Лк. 12, 11-12; Мат. 10, 10 19-20)! Погледајте, како архиђакон Стефан одговара пред својим мучитељима! Па како одговарају негдашњи рибари, Петар и Јован! Па апостол Павле! Тако не одговарају људи који се из књиге уче него само они које учи Дух Божји. Тако не говоре адвокати нити смртни људи уопште – тако само Бог говори. Још премудри цар у старо време пророчки је исказао једну истину јеванђелску рекавши: човек спрема срце, али је од Господа што ће језик говорити (Приче 16, 1). Христов одговор старешини у зборници био је такав, да је изазвао стид код противника а радост код свега народа. Народ се радује, јер види у Његовим речима блесак победе добра над злом као што га пре тога виде у Његовом чуду над згрченом женом, као и у многим другим славним делима Његовим. Радоваше се за сва његова славна дела. Тек је једно славно дело било учињено и разглашено, долазило је друго, па треће, па сва друга редом. И једно чудо потврђивало је друго; свако последујуће сведочило је о истинитости предходећег; а сва укупно стварала су радост међу безрадостним и наду међу безнадежним, утврђивала веру међу маловерним, крепила добре на путу добром а одвраћала залутале од пута лутања, ширећи на све стране разговоре међу људима, да је Бог посетио Свој народ и да је царство Божје близу.
Ово данашње јеванђеље довољно је поучно и кад се површно чита; но оно има и један свој унутрашњи смисао необично поучан за наш духовни живот. Згрчена жена означава згрчени ум сваког оног ко не стоји близу Христа Господа. Имајући згрчен ум човек не може сам својом силом да се исправи ка Богу и небу непрестано пузи по земљи, хранећи се земљом, учећи се од земље, тужно веселећи се од земље. Згрчен ум је у исто време скучен и ограничен ум, јер он себе чини зависним од чувстава; он верује само чувствима; он тражи своје порекло међу животињама; он тражи своје задовољство у јелу и пићу, он не зна за Бога, нити за свет духовни, нити за бесмртни живот, па зато опет не зна ни за вишу, небесну радост, неутешан је, страшљив, пун муке, и туге, и злобе. Господ Исус дозива к Себи такав ум, да га он исправи, просвети и обрадује. Ако Му брзо приђе као она згрчена жена, заиста бива исправљен, просвећен и обрадован, и свом силом својом хвалиће и прослављаће Бога. Ако ли Му не приђе, он ће помрчати и сасвим умрети у греху своме, као што је и казао Господ неверујућим Јеврејима: помрећете у своме греху (Јов. 8, 21). Тако бива са умом чулним, земаљским, згрченим до земље, пузећем по земљи. Но не бива боље ни са умом слабомоћним и од греха раслабљеним, који не верује да је ни оно истина што он држи за истину а нема моћи да се отресе неистине и да приступи Истини. И кад чује позив Истине, он одмах налази изговора говорећи: данас је субота, не могу, – ти ме ниси позвала у згодан дан! Или: твој позив је оштар, не могу – требала си ме позвати другим речима! Или: ја сам млад и бујан, не могу – требала си очекати с твојим позивом, док се ја још мало забавим лажју! Или: ја имам жену и децу, не могу – требала си се ти прво о њима побринути, па тек онда мене позивати! Или још друго, и десето, и стото! Раслабљени ум увек ће наћи неки смешан разлог, да не пође за Истином. А Истина виче једном, и двапут, и трипут, и одлази, а раслабљени ум остаје пузећи по прашини и умирући у греху. А ко за овога живота одбије позив Истине, смрт ће доћи изненадно, узеће га, и закључати за њим врата земаљског живота. И такав онда нити ће моћи дочекати повратка у овај живот, нити покајања у оном, нити милости на Суду Божјем.
А смрт је близу, и Суд Божји је близу – две страшне опомене да и наше покајање треба да буде близу. Не буде ли наше покајање ближе и брже од смрти и Суда Божјег, оно ће онда увек за увек бити далеко од нас. Сада је оно у нашим рукама, и ми се можемо користити њиме још за неко кратко време. Пожуримо се, дакле, да се користимо покајањем, јер то је први и почетни лек за душу људску. Само се покајмо, и онда ће нам се одмах отворити даља врата и казаће нам се, шта нам даље треба чинити. Док је год човек у овоме смртном телу, његов дух је увек згрчен, више или мање. Но Христос позива све згрчене духом, и душом, и умом. Он једини може да исправи оно што овај свет са пакленим силама искриви. Човече! Жено! Дете! дозива нас Он, хотећи тим именима да уздигне наше достојанство и покрије наша права имена срама и греха: слепци! богаљи! губавци! просјаци, и хотећи да замукле и блатом напуњене трубе духа исправи, очисти и учини их гласовитим трубама славе Божје. Да би трубећи славу Божју и ми се прославили у царству светлих ангела и прослављених светитеља на небу, у царству Христа Бога нашега. Њему нека је слава и хвала са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
Прилог припремио,
Бранислав Илић, теолог
