Треба се плашити малих грехова и не смеју се занемаривати мала добра дела.
То је очигледна истина. О њој су много говорили, и то праведни људи, као што је архимандрит Јован (Крестјанкин) у беседи „О чињењу малих добрих дела”. Али можемо, можемо и треба да говоримо једно исто разним људима у различито време. Не треба да мислимо да је све најважније већ речено, на пример, да су га рекли свети људи. Као прво, није све речено. Као друго, оно што је речено једном треба много пута понављати. Као треће, на свету на постоји чист плагијат. Чак и ако дословно понављам туђе мисли, пропустивши их кроз себе, претварам их у своје. Дакле, вратимо се греховима и врлинама.
У свету морала рачуница је тешка. Понекад је рачуница у свету морала једноставно немогућа. Односно, квалитет у овом свету постоји, а о квантитету се не може увек говорити. Ево примера.
Човек је бацио на под комад хлеба. Бацио га је и није га подигао. Није га одувао, није га целивао, није рекао: „Господи, помилуј.” Овај човек је тешко згрешио. Испољио је окорелост, глупост, незахвалност своје душе, своје неучествовање у свакодневном труду на највећи могући начин. Може ли се овде говорити о величини парчета хлеба? Да ли постоји разлика у томе да ли је ово парче велико или је само корица? Наравно да не. Грех је учињен у принципу и није важно колико грама има хлеб који је човек презрео.
Грами могу постати фактор морала у другим условима. У Лењинграду за време блокаде је човек који је секао кончићем ништавни комадић своје порције и давао га ближњем достојан да се назове именом свеца. Ево, ту грами улазе у област морала и рачунају се. А у свакодневном животу нема разлике да ли је у питању векна или корица. Нема разлике ни кад дете у присуству родитеља баца на земљу ђеврек који није појело до краја, а одрасле баш брига за то. Да би се грех назвао грехом овде не треба рачунати граме.
На телевизији је више пута приказивано како фармери у различитим земљама Запада, које су наљутиле сопствене владе, организује демонстрације. Окупљају се на градским трговима на тракторима, заграђују магистрале механизацијом. Често демонстративно проливају на асфалт на стотине буради млека како би показали да од производње немају користи. Увек ме боли да гледам ово безумље које има „економско оправдање”. Сваки пети човек на Земљи гладује у свако време и у сваки час. А негде неко налази да му је с тачке гледишта рентабилности исплативије да проспе у мора на стотине тона житарица с неистовареног шлепера. Профит је нечовечан као Молох. Он има своју – идолопоклоничку логику. Зато размишљам: да ли се много разликују човек који је бацио на земљу парче сендвича и бизнисмен који уништава тоне намирница због тржишне сврсхисходности? Шлепер са житарицама је у односу на корицу хлеба као слон и мува. Али људи који чине ове поступке могу бити једнаки.
„Украо је динар” и „украо је милион” јесу изрази између којих се може ставити знак једнакости. Милион се разликује од рубље. Али тамо пише и „украо је”. Због ове речи као због множења нулом нестаје разлика између величина. Величине постају једнаке.
Узгред речено, кад смо већ зашли у област математике, останимо у њој због још једног примера.
Морал има везе с Богом и дотиче се вечности. То је исто што и изаћи у област бесконачног које има потпуно другачије математичке законе.
Узмимо мноштво природних бројева од 1 до 100. Сад узмимо мноштво природних бројева од 1 до 100 који су дељиви са 2. Који од ових скупова ће бити већи? Природно – први. Он је тачно двапут већи.
Сад узмимо бесконачно мноштво природних бројева с једне стране и бесконачно мноштво природних бројева који су дељиви са два с друге. Који од ових скупова ће бити већи? Ниједан! Једнаки су! Бесконачност је и тамо и овамо. И то значи да је у бесконачности део једнак целини. Обично рачунање се завршило.
И као што математика говорећи о бесконачности доспева у област других закона, тако и човек говорећи о моралу, о греховима и врлинама, доспева у другу област, тамо где мало вреди исто колико и велико.
И сад можемо да се приближимо схватању катастрофе која се десила у рају – грехопаду.
Са световне тачке гледишта, шта су страшно учинили ови први људи? Такав ништаван грех и тако строга казна! Где је та љубав о којој се свуда говори ако је Бог тако строг? Али ствар је управо у томе што је мало једнако великом тамо где је реч о греховима. У греху прародитеља као храст у жиру, већ су били скривени сви грехови потоњег човечанства.
Јасан је и јеванђељски максимализам који прељубником назива већ онога ко гледа жену са жељом. Грех који се невидљиво чини у духу једнак је греху који је испливао на површину и постао видљив. Зато нам се неће судити по делима, већ по тајни срца. На дан када Бог узасуди тајне људске по јеванђељу мојему кроз Исуса Христа (Рим. 2, 16) – тако о томе говори апостол Павле.
Јасно је зашто су због себе као због последњих грешника плакали подвижници који су отишли далеко од светских станишта. Видећи у себи семена греха у истим овим семенима су видели страшне плодове који су се отимали да изађу напоље и овај призор је рађао бесконачне сузе.
Дакле, мало је једнако великом, и то нас смирава кад разговарамо о гресима.
Али нас исте мисли теше и приликом разговора о врлинама. Теше нас, зато што нам постају јасне речи Господа о чаши воде коју ако човек да неће изгубити своју награду. Постаје јасна похвала сиромашне удовице која је у црквену ризницу ставила два ситна новчића. Кад је у питању врлина закон једнакости између малог и великог функционише подједнако беспрекорно.
Сваки човек може да донесе закључке на основу реченог.
То може бити одлука да се не прихвата великих дела, али да с великом љубављу чини мала.
То може бити поновно разматрање свог живота у смислу проналажења обичних греховних „ситница” и покушај да се растане од њих. У сваком случају, то треба да буде појачана озбиљност према животу и пажње према својим поступцима.
Човек не мора да чини ништа велико да би се спасио. Не треба да чини ништа киклопски страшно да би отпао од Бога. И за једно и за друго су довољна свакодневна, неприметна, мала дела. Мала за наш свакодневни покварени вид, али која попримају истинске размере кад се вид побољша под утицајем благодати.
Извор: Православије.ру
