Житије Светог Мардарија љешанско - либертвилског и свеамериканског
Рано детињство, школовање
и примање ангелскога лика
Будући Светитељ Мардарије, први епископ Православне
српске епархије у Америци, родио се 2. новембра 1889. годи-
не у кршевитом селу Корнет које се налази у суровој природи
Љешанске нахије у Црној Гори. Мардаријев отац се звао Петар
(Перо), а мајка Јела. Она је била из познате куће Божовића. Петар
је у Црној Гори био уважени начелник Љешанске области (на-
хије) и племенски капетан, дични представник моралне снаге
своје Српске Православне Цркве и породице Ускоковић, једне
од најугледнијих породица у Љешанској нахији, која се вековима
одликовала чојством и јунаштвом. Овом свом, Богом изабраном
чеду родитељи су на крштењу дали име Иван. Крштен је у сео-
ској црквици посвећеној Светом Ђорђу, у чијој је непосредној
близини некада био простран и утврђен манастир, по предању
из доба Немањића. На месту те древне светиње, чије зидине де-
лимично постоје и данас, Иванови преци Ускоковићи су свили
своје домове.
Будући да је био дете из знамените породице, Иван, за разли-
ку од многих својих вршњака, послан је на школовање. Похађао
је основну школу у Ријеци Црнојевића, а потом средњу школу у
престоници Црне Горе, граду подно Ловћена – Цетињу. Године
1904. током школовања у Цетињској гимназији (имао је тада 14
година) заједно са другим ђацима и учитељима пошао је на излет
како би видели врх Ловћена, српску народну светињу према којој
је Иван од најраније младости, док је живео у Цетињској долини,
често сатима упућивао поглед. Чинило му се да само орлови и
соколови могу досећи његове врхове. Приликом обиласка Лов-
ћена посетили су и село Његуши, колевку династије Петровић-
-Његош.
6
Историјско памћење словенства као једне целине и Русије као
моћне заштитнице Словена, чиме је био задојен још у најранијем
детињству, снажно је утицало на његов живот. Његов исконско
словенски дух биће му путоказ и водич током целог живота, за
који је још у раној младости одлучио да га свецело преда у руке
Бога живога. Иван је рано осетио позив ка монашком животу.
Већ у једанаестој години је тражио од црногорског митрополита
Митрофана да га закалуђери. Како за то није добио благослов,
упутио се у Београд, на даље школовање. До Котора га је испра-
тила мати Јела. У Котору се укрцао на брод за Ријеку одакле је
возом стигао до Београда.
Већ у петом разреду гимназије у Београду, својом младалач-
ки искреном жудњом да следује за Христом, а коју је познао још
у најранијем детињству, Иван одсликава „младића у Јеванђељу
који је поставио најрадикалније питање Христу – Како да задо-
бијем живот вечни?“ (Владика Атанасије). На своме рукополо-
жењу за првог српског владику за Америку и Канаду (15. априла
1926. у Саборној цркви у Београду) сетио се својих младалачких
дана када је шетао улицама Београда, Калемегданском тврђавом,
а понајвише молитвено боравио у Саборној цркви, са једном
миљшу и жељом: да се замонаши. Сиромашно ђаче обилазило је
око Саборне цркве у Београду са жељом да целога живота служи
својој Цркви. Свако јутро на путу ка школи, писаће касније, као и
свако вече по повратку из школе, одлазио је у Саборну цркву где
би свецело своје биће погрузио у молитву. Још у то време створио
је навику да свако вече моли Бога да благослови службу Њему.
Њему и Словенству, „тако драгим моме срцу“. Тадашњи митро-
полит Србије Димитрије убрзо му је услишио молбу. Написао му
је препоруку да однесе владици жичком Сави. „Владика Сава
га прими и после три месеца искушења и још три чекања, за-
калуђери га“1
. Након девет година школовања, записаће касније,
без знања родитеља пешице је из Београда отишао у Студеницу.
1 Драгослав Драгутиновић, „Животопис Владике Мардарија“,
Либертивил, 1981, стр. 153.
7
Било је то 1905. године на дан Ваведења Пресвете Богородице,
уочи његовог шеснаестог рођендана.
У српској лаври Студеници, задужбини Стефана Немање,
оца Светог Саве, саграђеној 1186. године, након релативно крат-
ког периода искушеништва, због свог христоликог лика већ тада,
бива пострижен. Као некада Свети Сава, противно вољи роди-
теља Иван се замонашио 19. марта 1906. године, безрезервно
предајући најдрагоценије што има – васцели свој живот, у руке
Љубави Христове. На монашењу је добио име Мардарије.
У Студеници је боравио укупно годину и по дана, након чега
се упутио у Москву.
Живот у Русији
Свети синод Српске Православне Цркве доноси одлуку да
младог 16-годишњег јерођакона Црногорске митрополије Мар-
дарија пошаље на школовање у Русију. Следећих дванаест година
он ће провести у драгој му Русији. Ватрена православна вера, ве-
личанствена црквена богослужења и побожни живот руског на-
рода, како се показало касније, оставиће најдубљег трага у Мар-
даријевој души, тако жудној да урони у Лик Богочовека Христа.
Прво је провео осам месеци у Српском подворју у Москви. Ту је
имао обиље прилика за сусрете и познанства са већим бројем
руских државника и званичника, посебно онима који су редовно
долазили у Српско подворје у Москви и као и он, нагињали идеји
славјанофила. Млади Мардарије је брзо постао познат у високим
круговима.
У септембру 1907. године је наставио школовање у Богослов-
ској школи у Житомиру, у западном дијелу Украјине. Тада је
имао 17 година. Након две школске године (у четвртој години
школовања у Русији), на своју молбу 1908. одлази у Кишињевску
духовну семинарију у главном граду Молдавије. Те 1908. године
8
постао је и јеромонах. Чин синђела је добио 1912. године. Семи-
нарију је завршио 1912, године, такође са најбољим оценама.
У Кишињеву милосрдан рад чинио је итекако значајан део
широког спектра његових делатности. Синђел Мардарије био је
један од главних организатора милосрдне помоћи деци сирома-
шних родитеља. Његов дубок осећај милосрђа превазилазио је
националне границе. „Где год су патње и страдања, он је хитао да
пружи утеху. Али симпатије народа отац Мардарије није освојио
само захваљујући својим проповедима. У свим његовим беседа-
ма могао се чути позив на јеванђелску љубав, а он је први пру-
жао пример такве љубави. Позивао је на саосећајност и помоћ
сиромашнима и први им излазио у сусрет. Код њега није било
раздора између речи и дела. То је основни разлог због кога је име
оца Мардарија постало популарно у народу. Он је учествовао у
свим добротворним подухватима. Својим напорима и енергијом
основао је Савез за борбу против дечије смртности у Русији, који
је за неколико недеља у Кишињеву сакупио неколико хиљада
рубаља. Њега нису заносили раскошни пријеми које му је при-
ређивала аристократија, почев од губернатора и генерала па све
до обичних смртника. Он јесте одлазио на пријеме, али је зато у
другим приликама сатима седео у загушљивој атмосфери, међу
сиромасима и болесницима.“2
Постао је значајан члан и политичко-друштвеног живота
града Кишињева. Овај град, у коме је провео три године, напу-
стио је очију пуних суза. Жалили су и становници Кишињева. У
Предговору збирке његових проповеди „Завет руском народу“,
руски издавач је поводом његовог одласка из Кишињева напи-
сао: „Кишињев веома жали што је тако брзо остао без оваквог
пастира, који је уживао свеопшту љубав и поштовање, што до-
2 Јеромонах Мардарије Ускоковић, „Завет руском народу“, Епархија
новограчаничко-средњезападноамеричка, манастир Светог Саве,
Либертивил, 2015, (наслов изворника; Иеромонах Мардарий
Ускокович, Завет русскому народу, издание Братолюбивого
общества, Одесса, 1912)
9
казује свечан испраћај са златним крстом, упућена му обраћања
и уручене иконе од захвалних житеља Кишињева свих звања,
вероисповести и националности. У уручењу златног крста уче-
ствовали су, такође, припадници јеврејске, јерменске и других
вероисповести, што је догађај без преседана у животу и историји
Руске Цркве.“
Jеромонах Мардарије провешће следећих пет година у једној
од највећих руских светиња, Александро-невском манастиру,
где се налази и Санкт-петербуршка академија. Пријемни испит
за Петербуршку духовну академију био је изузетно захтеван,
конкуренција за пријем оштра. Осетио је велико олакшање када
је сазнао да је међу малобројнима који су положили.
Током студија у Петрограду често је позиван да свештено-
служи у Царском Селу, у тамошњој саборној цркви, у коју је на
заједничку молитву долазила цела царска породица. Позиван је
био да проповеда и у школама, болницама, војним камповима.
Остала су бројна сведочанства о беседничком дару и лику архи-
мандрита Мардарија.
О беседништву јеромонаха Мардарија у Русији налазимо и у
предговору збирке проповеди „Завет руском народу“: „Пропове-
дајући пред најразноврснијом публиком, отац Мардарије је мо-
рао да се прилагођава интелектуалном нивоу својих слушалаца.
Због тога се његове проповеди деле на две групе. У прву групу
могу се сврстати проповеди упућене простом народу, изговоре-
не простим језиком, са једноставним циљем и наравоученијем,
а у другу проповеди упућене образованим слушаоцима, изгово-
рене књижевним језиком и првенствено догматског карактера.
Већина његових проповеди су срдачне, он се пре свега обраћа
човековом срцу а не уму. Стога су се у очима слушалаца често
могле видети сузе. На њему је био тежак задатак. На његовом
месту многи би избегавали завидну висину црквене проповеда-
онице. Тајна успеха проповеди оца Мардарија крије се у њиховој
дубокој животности, савремености и искрености. Његова реч
се тицала свих болести и жалости, свих радости и успеха њего-
10
вих слушалаца. Отац Мардарије је неустрашиво улазио у борбу
за Христа, кога је љубио ватрено и безгранично. Неустрашиво
се успињао на високу црквену проповедаоницу, не да би се бо-
јажљиво улагивао својим верским противницима, већ да би
снагом своје речи одлучно покоравао срца свих који га слуша-
ју, усмеравајући их ка стопама Христовим... Његове проповеди
народ је слушао са великом пажњом. После неких проповеди у
цркви би завладала тајанствена тишина. Тако је реч овог младог
пастира деловала на срца слушалаца. Често су се после његових
проповеди међу слушаоцима у цркви могле чути речи: ‘Ово је
будући српски Златоуст’!“ 3
Када је избио Први светски рат желео је да буде са својим
народом у тим тешким тренуцима. Премда му је остала само још
једна година студија у Русији, кренуо је пут Ниша у коме се, с
обзиром на то да је Београд био под опсадом, налазило седиште
српске владе. Стигао је прве недеље августа 1914. године и одмах
се јавио српском митрополиту Димитрију. Изразио му је своју
жељу да остане у Србији. Међутим, када му је речено колико би у
Санкт-Петербургу много значило његово присуство и наставак
проповедничког рада о ослобођењу Словена, вратио се назад у
Русију где је одмах започео са серијом предавања на тему уједи-
њења свих Словена под окриљем Русије, а што је било у директ-
ној опречности према тадашњој европској политици.
По препоруци Светог Синода Руске Православне Цркве, а
по одлуци руског генералштаба, у лето 1915. године поверена
му је важна мисија да обилази ратне заробљенике на реци Вол-
ги, планини Урал, Кавказ, унутрашњости Сибира, Туркестану,
Бухари итд. Његов задатак је био да их својим проповедима и
присуством бодри и образује у духу исконске патриотске љуба-
ви према Русији као предводници словенске идеје уједињења, и
сходно томе пробуди у њима свест о припадности словенском
свету чији су они веома важан део. Посебно у борби панслави-
зма против германизма. С једне стране, као директан резултат
3 Завет руском народу, из предговора
11
његове мисије међу ратним заробљеницима у Русији словенског
порекла, многи међу словенофилима су такође постали свесни
значаја овог великог броја људи (чији број се попео до скоро
милион) у победи словенофилске идеје и почели су да траже од
државе да се више брине о њима. С друге стране, сами ти заро-
бљеници словенског порекла почели су да се надахњују идејама
свесловенског уједињења и полако стичу свест о много светлијој
будућности свих словенских земаља. По повратку у Петроград,
свештеносинђел Мардарије је у писменој форми доставио је свој
предлог у вези са словенским ратним заробљеницима у Русији:
предложио је да се они у потпуности одвоје од Мађара и Немаца;
да им се доделе извесне привилегије чиме би се поспешило (не-
говало) њихово пријатељство према Русији, како би по повратку
у своје земље били амбасадори добре воље. Предлог је уручен и
самом цару који га је одобрио.
На Петроградској духовној академији свештеносинђел Цр-
ногорске митрополије дипломирао је 1916. године добивши зва-
ње степена кандидата богословља. Осим богословских наука,
изучавао је и црквено право на Правном факултету у Петрогра-
ду, што ће се показати посебно значајним и корисним у његовом
каснијем раду у Америци и Канади.
Захваљујући ангажовању његових неистомишљеника, у пр-
вом реду Распућина који је био близак царском двору, а који није
волио Мардарија и више пута покушавао да га оклевета, митро-
полит Питирим је свештеносинђела Мардарија преместио за
учитеља у најзабаченију сеоску семинарију на Кавказу (Алексан-
дровска богословска семинарија у Ардону, област Терек). Ту је
остао следећих годину дана, до 1917, односно до његовог избора
за делегата донских Козака 1917. године и учешћа у у Сверуском
црквеном сабору Петрограду (када је за патријарха Руске Цркве
изабран Св. Тихон Исповедник).
Синђел Мардарије је током свог боравка у Русији написао не-
колико књига од којих су можда најзначајније: „Тихи угао Хри-
ста“, „Зборник проповеди“ и „Завет руском народу“. Сав приход
12
од књиге „Тихи угао Христа“ подарио је руској сиротињи. Током
школовања у Русији он је имао прилике да се боље упозна са мо-
нашким животом у чувеним руским манастирима, од којих је
Оптина пустиња сигурно оставила један од најдубљих трагова
у његовој српско-руској словенској души. Такође, током школо-
вања у Русији посетио је и Константинопољ, Свету гору, Солун,
Атину. У Светој земљи, у Храму Гроба Господњег, „најсветијем
месту у целом хришћанском свету“, управо он је био изабран да
началствује на Светој литургији истога дана када је Аустроугар-
ска објавила рат Србији. Записаће касније да сматра вољом Бо-
жијом да је баш тога дана, када је нападнута његова земља, од
свих тада присутних православних свештеника управо он, Ср-
бин из Црне Горе, био изабран да началствује на Голготи.
Живот у Америци
Мукотрпан мисионарски рад који је започео још у православ-
ној Русији, архимандрит Мардарије наставио је у још удаљенијој
Америци. Наиме, Свети синод Руске Православне Цркве је зарад
насушне потребе за организовањем аутентичног мисионарског
рада међу Србима у далекој Северној Америци, 3. јула 1917. годи-
не одлучио да пошаље у Америку већ осведоченог слугу Божијег
српскога рода, младог синђела Мардарија Ускоковића. Свети ар-
хијерејски синод РПЦ је донео одлуку да у оквирима Руске цр-
квене мисије у Америци и Канади, синђел Мардарије руководи
српском мисијом, да свој живот у Христу настави у Америци.
Мардарије ће преко Сибира и Владивостока, крајем 1917. го-
дине стићи у Северну Америку, у којој ће провести најважнији
период свог апостолско-пастирског живота и рада. Као мученик
савести до последњег дана свог кратког земног живота, читавог
себе је уградио у чврсте темеље онога здања који ће православ-
ним Србима у Америци и Канади – тачније, свим православним
у Америци и Канади – бити стални извор предокушаја вечности
и вечног знања и живота.
13
У Филаделфији ће 1917. бити произведен у чин архимандрита,
највише монашко-свештено звање. Руски алеутско-северноаме-
рички епископ Александар препоручио га је северноамеричкој
духовној управи као најбољег пастира да надгледа своје стадо у
далекој Америци и Канади. На Сверуском сабору 1919. у Кли-
вленду, који је одржан под сенком тмурних политичких догађаја
у Русији, присуствовала су и петорица српских свештенослужи-
теља. Међу њима најзначајнији био је архимандрит Мардарије,
који је изабран за епископа „за вођење послова Српске Цркве
под руском црквеном јурисдикцијом“. Но, имајући чврсту цр-
квену свест, он није желео да одступи од свештених канона и
буде хиротонисан без пристанка своје матичне Цркве, Српске.
Поводом поменутог сопственог избора Руске Православне Цр-
кве за епископа, он је српском свештенству у Питсбургу написао:
„Када ми је од стране Руске Цркве предложено да заузмем ду-
жност начелника Српске мисије у Америци, ја сам Руској Цркви
ставио услове, а главни је био да наша Црква у Америци добије
самосталност. То сам извојевао. До сада смо за све нереде, хаос у
нашој Цркви, могли и имати увелико право сваљивати одговор-
ност на Русе, али сада слободна наша Црква је у нашим рукама...
Будућем сабору свештенства и грађана предаћу сва од Русије до-
бијена пуномоћја, да не би Сабор или ко други помислио да сам
се борио за власт онда када ми је био циљ да видим нашу Цркву
самосталну и уређену, па ма ја у њој добио и место црквењака.“4
Период од 1920. до 1923. године архимандрит Мардарије је
провео у отаџбини. Патријарх Димитрије га је поставио за на-
стојатеља манастира Раковице и на место управника прве Мона-
шке школе у Србији при истом манастиру. Током трогодишњег
боравка и рада у манастиру Раковици архимандрит Мардарије је
био делатан на многим пољима црквено-друштвеног рада. Био
је позиван да држи предавања у дворани Академије наука, на
Универзитету, у гимназијама, у Хришћанској заједници, на Бо-
гословском факултету итд.
4 Д. Драгутиновић, нав. дело, стр. 34.
14
Архимандрит Мардарије је неколико пута молио Свети ар-
хијерејски Синод у Београду да одреди владику за Америчко-
-канадску епархију и за то је наводио више разлога, а као глав-
ни истицао је удаљеност од Београда. На основу овог тражења,
Свети синод је 18. октобра 1923. године за администратора одре-
дио владику др Николаја (Велимировића), на дужност коју је до
тада обављао архимандрит Мардарије Ускоковић. Убрзо након
те одлуке, Синод Српске Православне Цркве поставља 9. децем-
бра 1923. јеромонаха Мардарија за администратора Српске аме-
ричко-канадске епархије. Почетком 1923. године архимандрит
Мардарије одлази у Америку како би наставио мукотрпан рад
на организацији Српске православне епархије у Америци и Ка-
нади. Он је по повратку у Америку организовао конференцију
свештеника, од 8. до 21. фебруара 1923. у Гери (држава Индијана),
на којој је „успео да постигне оно што је до тада свима изгледа-
ло невероватним, наиме, да уједини и сложи све наше свеште-
нике у заједничком раду на организовању СПЦ у Америци, да
га 28 свештеника, од 29 колико их има у Америци, признају за
старешину наше Цркве, да оснују епархијску конзисторију [чији
је председник био архимандрит Мардарије], покрену заједнички
епархијски гласник ‘Српска црква’ и да узму у претрес сва пита-
ња која се односе на унутрашњу организацију Епархије, односно
црквено-школских општина“5
. Веома значајно је поменути да је
богоугодан живот и благословен рад архимандрита Мардари-
ја наишао на добар одзив не само код српског живља већ „исто
тако и код Американаца, код којих има одличне везе“6
–
„Господин Мардарије држи често предавања по американ-
ским универзитетима, црквама и клубовима о нашој нацији и
држави, одлично ширећи тиме пропаганду у корист наше зе-
мље“.
5 Д. Драгутиновић, нав. дело, стр. 41.
6 Исто
15
Изградња манастира
Светога Саве у Либертивилу
Дубоко свестан неопходности постојања једног духовног
центра, 1923. године архимандрит Мардарије је одредио да при-
времено седиште новоосноване Српске православне америчко-
-канадске епархије буде у Чикагу. Исте године, почетком августа
купио је око 10 хектара земље у Либертивилу. Мардарије је тра-
жио такво имање које би одговарало потребама манастира–си-
ротишта. Четрдесет миља северно од Чикага је пронашао пре-
дивно имање са вијугавом реком Дис Плеин, које га је највише
подсећало на окружење у којима се налазе манастири сиротишта
у отаџбини и Русији. Имање је платио 15 хиљада долара.
Земљиште за манастир, сиротиште и дом старих, као и део
одређен за гробље освећено је 6. септембра исте 1923. године. Ли-
тургију је служио на пољу у непосредној близини Српске куће
„Свети Сава“, где је становао. Одмах после саздавања манастира
Св. Саве у Либертивилу отворено је манастирско гробље. Епи-
скоп Николај, у Споменици манастира Св. Саве, пише о ма-
настирском гробљу и каже да је у времену његовог бављења у
Америци било на манастирском гробљу око 300 гробова Срба и
Српкиња, већином старих досељеника са лепим каменим споме-
ницима над гробовима украшеним цвећем и заливеним сузама.
Он ово гробље с правом назива Мала Србија, јер у том српском
гробљу почивају и стари и млади, и мајке и девојке, радници и
свештеници из свих крајева српских земаља, где су рођени и где
су живели пре доласка у Америку... „При дневној светлости ути-
сак гробља је до те мере чаробан, да, рекао бих, удвостручава
вредност и лепоту храма: у ноћи, при месечини, та се чаробност
осећа као тиха музика загробних светова...“7
Колико је ваистину владика Мардарије целога себе узидао
као живи камен у темеље Америчко-канадске епархије којој је
7 Владика Николај, Споменица „Манастир Св. Саве насред
Америке“, стр. 5
16
поставио центар у манастиру Светога Саве у Либертивилу, да-
нас најубедљивије сведочи управо овај манастир Светог Саве и
очигледна жртва коју је требало поднети за његову градњу. Све
околности су биле против саме помисли да је тако нешто могуће.
Прво, неслога међу Србима и бол који је због тога носио: „Те-
шко ми је чути како се Срби браћа гоне и мрзе. Срце ме боли
и душом страдам, и готов сам да тугујем и данас кад се не сме
плакати, кад видим да се браћа гоне и мрзе“. Етос светости којим
Црква живи бивао је његово надахнуће за хитање ка „заједни-
ци Светих“. Но, истовремено, он лично био је „камен спотица-
ња“ за многе, међу којима и својој браћи свештенослужитељима.
Мардаријев став према његовим гонитељима и клеветницима
најбоље сведочи о његовом аутентично христоликом бићу. Кроз
његов однос према непријатељима подсећамо се заповести Го-
сподњих, пута ка испуњењу Духом Светим овде и сада. Др Божи-
дар Пурић говори о Светом владици Мардарију као „човеку који
се одрицао свега па и самог себе. Био је калуђер без лицемерја,
зависти, мржње и сујете. Разумевање и праштање за њега нису
били проблем. Физички веома леп, а жив у покрету. Његов глас
је благ, мек и пријатан. Речник врло леп и богат“8
. На безобзирне
мрзитељске клевете појединаца о злоупотреби тужно се смешио
и у себи шапутао молитву: „Опрости им, Боже, јер не знају шта
раде“9
.
Игуман Никодим Стојаковић, секретар и настојатељ мана-
стира Светога Саве у своме опроштају поред одра владике Мар-
дарија између осталог је рекао: ,,Ми свештеници сметали смо му
и стајали на пут његовом раду. Ми смо га често и тешко љутили
и у срце вређали. Али за све то он се није светио. Молио се Богу
да нам опрости и да нас освети, јер не знамо шта чинимо. Када
су га свештеници најдубље вређали, он се није опирао, него би
се затворио у своју ћелију и тешко плакао. Види се и по томе да
нам се није светио, кад је на самом посмртном часу неколико вас
8 Др Божидар Пурић, ,,Биографија Боже Ранковића“, 1963, 167. стр.
9 Д. Драгутиновић, стр. 64.
17
свештеника унапредио произвођењем у чин протопрезвитера, а
друге одликовао црвеним појасом...“10
Друга сметња је био недостатак новца. Често га није било ни
за основне потребе, тако да је архимандрит Мардарије бивао не-
ретко осуђен да буквално гладује.
Трећа је била његова тешка болест сушице, о чему је генерал-
ни конзул Краљевине Југославије Вукмировић записао: „Епи-
скоп Мардарије се морао неумитној смрти отимати дан по дан,
да би се посветио раду међу нашим народом...“11
Четврта је била светска криза, која је реално само могла да
спречи почетак градње овог величанственог манастира. Архи-
мандрит Мардарије је неретко отплаћивао зајам за купљено зе-
мљиште од својих више него оскудних прихода, тако да је међу
народом почело да се говори: „Мардарије манастир гради, умире
од глади!“
Воћке је он засадио, а руже и плоче по дворишту његове су
руке намештале: „У данима кад се налазио у Либертивилу уста-
јао би са првим знаком зоре и долазио на градилиште, и зајед-
но с радницима, уз велики физички напор, пословао на скелама
око растућег здања храма, који је сваког дана показивао дивотне
складне линије, и та слика му је досипала нову снагу да се истра-
је, да се никако не клоне док се не сагледа конац дела и српски
народ у њему. Кад није радио на зидању, он је по манастирском
имању засађивао разно дрвеће, уравњавао постојеће стазе и пра-
вио нове, или прокопавао јарке за одвођење воде“12.
Манастир–сиротиште Светога Саве освећен је 6. септембра
1931. године.
Владика Мардарије је овај манастир градио са великим на-
порима. Неретко је виђан како на бицкилу преноси по неколико
10 „Уједињено Српство“, Чикаго, 25. децембар 1935. године
11 „Американски Србобран“, 19. децембар 1935.
12 Д. Драгутиновић, стр. 61.
18
цигли. Драгутиновић наводи и следеће: „Др Божидар Пурић, та-
дашњи Генерални конзул Државе СХС у Чикагу, причао је г. Све-
тиславу Билбији, да је једном приликом, долазећи у манастир,
видео владику Мардарија како на рамену преноси тешке камене
плоче за стазу од капије до манастирског храма, и на приговор
др Пурића да тако тешке послове не би требало да ради, Мар-
дарије му је одговорио да то чини да би се уштедело у плаћању
радника“. Градњу овога манастира обилно је помагао и Михаило
Пупин који је, као што је познато, пружио драгоцену помоћ сво-
ме владици у сваком погледу.
Владика Мардарије је оставио следећи аманет своме роду:
„Овај свети манастир, као зборно место Срба у Америци и
општи дом молитве као вечну кућу Божију, остављам у аманет
своме драгом српском народу да га после моје смрти чува и уна-
пређује, да га као дивни споменик националне и верске свести
остави у наслеђе нараштајима у овоме Новоме свету, да се за веч-
на времена зна и проповеда да је преко океана, далеко од своје
старе Домовине, било у овој земљи Срба. За оне Србе и Српкиње,
који су ме за 18 година мога рада у Америци помагали и тиме ми
олакшали тешко бреме управљања Српском Црквом, молим се
Богу да их милошћу својом награди, а од мене, њиховог владике,
остављам њима и њиховим домовима мој владичански благо-
слов“.
У своме тестаменту, који је саставио 29. јула 1935. године, вла-
дика Мардарије је своме наследнику оставио у аманет да Мана-
стир воли и чува као што га је он волео и чувао, и да сваки сле-
дећи епископ столује у манастиру Светог Саве у Либертивилу:
„Новом српском епископу, који после моје смрти буде назна-
чен из Југославије, препоручујем и остављам у аманет, да му ре-
зиденција буде овај Светосавски православни српски манастир
у Либертивилу, и да га воли као што сам га ја волео и унапређује
као што сам га ја унапређивао и својом руком свако дрво поса-
дио“.
19
Избор за епископа
Актом од 9. маја 1924. године, конзисторија Српске епархије у
Америци и Канади умољава Свети архијерејски синод, односно
председника Светог архијерејскога синода патријарха Дими-
трија, да се за Америку одреди владика као и да то буде архи-
мандрит Мардарије. Свети архијерејски Сабор је архимандрита
Мардарија изабрао за владику 7. децембра 1925. године.
О историји оснивања Православне српске епархије у Аме-
рици под јурисдикцијом Српске Цркве проф. др Вељко Ђурић
Мишина казује следеће:
„[У првој деценији XX века] на америчком тлу било је нешто
више од двадесет црквеношколских општина са десет свеште-
ника. У почетку су Срби на богослужења одлазили у бројне ру-
ске храмове, јер су Руси на почетку XX века у Северној Амери-
ци имали своју црквену организацију са архијерејима. Руси су
1905. формирали Српску епархију у оквиру свог егзархата. Још
тада су код Срба поникле иницијативе да успоставе контакт са
покрајинским српским Црквама у Србији, Црној Гори, са Кар-
ловачком и босанскохерцеговачким митрополијама, како би се
верски организовали под њиховим окриљем. Један од зачетника
те идеје био је угледни научник Михаило Пупин... На Црквено-
-народном сабору 1913. донета је одлука о иступању из органи-
зације руске Цркве и стављању под управу српске Митрополије
у Краљевини Србији. Међутим, Први светски рат је спречио те
иницијативе. Остварење је уследило после обнове Патријаршије
1920. године. Епархија америчко-канадска, са седиштем у Чика-
гу, основана је 1921, а чиниле су је парохије и црквено-школске
општине у САД и Канади, подељене у три окружна протопре-
звитеријата. Организацију је спровео епископ жички Николај
Велимировић у својству администратора. Велику помоћ, па и
финансијску, епископу Николају пружио је Пупин.
Како то налажу црквени канони, епископ Николај је о својим
активностима упознао надлежне епископе Руске Цркве у Аме-
20
рици. Он је био администратор до 1923, када га је наследио па-
тријарх Димитрије, који је за свог заменика поставио архиман-
дрита Мардарија Ускоковића... Први епископ Америчко-канад-
ске епархије био је Мардарије Ускоковић (1926–1935).“13
Архимандрит Мардарије је већ тада био нарушеног здравља
и намеравао је да, по савету лекара, на пут бродом преко океана
крене за Београд тек половином маја 1926. године, односно тек
посла опоравка у Аризони „где је требало да на сунцу и у ти-
шини окрепи своје здравље за велики и напорни пут у Београд
и назад“. Опоравак у Аризони је трајао много краће него што је
потребовало његово здраствено стање – због позива који су сти-
зали из Београда ипак је морао да крене раније.
Његово наречење обављено је уочи празника Цвети, а потом
сутрадан, на сам празник Цвети, 25. априла 1926. године, свеча-
но је обављена и хиротонија у Саборној цркви у Београду. Пра-
вославна српска епархија у Америци и Канади добила је свог пр-
вог епископа. Следећег дана је декретом патријарха Димитрија и
указом краља постављен за епископа новоосноване Православ-
не српске епархије у Америци и Канади. Тада му је било тридесет
и шест година.
Д. Драгутиновић описује чуђење народа по доласку владике
Мардарија у Америку: „...у очекивању ‘деспота’ суочили су се са
јагњетом Божијим, са јеванђелским пастиром и слугом Божијим,
чуваром повереног му стада. Млади послужитељ Божији био је
благ и пун човечне доброте, спреман на жртву и да се одрекне
самога себе, препун љубави и жедан људске доброте. Такав, он
је пружио раширене руке за загрљај и отворено срце целом аме-
ричком Српству.“14
Доласком у Америку он ступа на свој пут мисионара, испо-
ведника и мученика, који је гајио неизмерну љубав према свом
13 проф. др Вељко Ђурић Мишина „Герман Ђорић: Патријарх у
обезбоженом времену“, Београд, 2012.
14 Д. Драгутиновић, стр. 63.
21
народу којом је био задојен још у детињству. Када се нашао на
челу новоосноване Епархије, владика Мардарије, иако осет-
но слабога здравља, улагао је велике напоре да је организује и
уреди. Какви су и колики били његови напори види се између
осталог из његових бројних посланица препуних цитата и тума-
чења речи из Светог Писма као и многобројних посета црква-
ма по целој Америци и Канади: „Посећивао [сам] околне цркве
по реду како су ме звали. Народ свуда са одушевљењем дочекује
свога првог епископа“. Нажалост, суочио се и са неслогом и не-
јединством међу једним делом српског свештенства које је зарад
својих ситних интереса подбуњивало вернике стварајући раздор
и отпор према овом великом молитвенику и већ осведоченом
угоднику Божијем. Први српски владика у Америци и Канади,
као право дете свога небеског Оца уздизао је руке ка небу и „гла-
сом својим викао ка Господу... како је много непријатеља мојих!
Многи устају на мене... Али Ти си, Господе, штит који ме заклања,
слава моја; Ти подижеш главу моју... Устани Господе! Помози ми,
Боже мој!“ (Псалам 3)
Први Црквено-народни сабор, историјски догађај за целу
српску дијаспору, одржан је од 1. до 5. септембра 1927. године
у манастиру Светога Саве у Либертивилу. Сабор је започео ар-
хијерејском Литургијом, коју је служио владика Мардарије. Он
је, иако још увек не потпуно опорављен од тешке упале плућа
од које се лечио у Аризони, допутовао на сабор. Окупљене је по-
здравио надахнутом беседом, у којој је између осталог казао:
„Браћо! Отварајући овде почетак великог Црквено-народног
сабора, на коме треба да радимо за добро нашег народа, ја као
ваш Владика желим да пре свега од срца благодарим вама ста-
рима, који сте дугом истрајном борбом допринели да се велика
мисао организације Српске Цркве данас остварује. Ви сте они
који су ту свету мисао бранили, ви сте чували нашу веру и на-
родност, и далеко од домаћих огњишта, под тешком борбом за
хлеб насушни, сачували српско име у туђини. Ви сте помагали
наше мученичке свештенике, и вама заједно иде хвала за ово
што данас дочекасмо....
22
Тражим од вас, верници моји, трку велику, тражим жртве
које ће бити благословене и деци вашој корисне. Тражим да чу-
вамо оно што су наши преци у најтеже дане ропства кроз пет
стотина година очували, зато што су браћа наша, и ви сами, на
крвав нож и јурише чинила од Тимока до Јадрана. Историја вас
поново зове да то велико дело наших витезова не напуштате, зове
вас да обезбедите себи братство, љубав, мир и слогу. Зато вас за-
клињем Богом свемогућим, кога овде осећам, и сабором српских
Светитеља који нас гледају, да један другом сви руку пружите и
у љубави приступите послу ради кога смо се састали... Господ ми
је дао срећу да доживим, ево, данас отварање Црквено-народног
сабора, плод мојих и ваших вишегодишњих мука, и јемство да ће
живот Српске Цркве у Америци и Канади бити оно што треба...
Очистите своја срца и душе, прелите их љубављу хришћанском
која све прашта и тако очишћени ступите на овај велики посао.
Помолимо се сви Христу Спаситељу да нас Он умудри, да све
решимо по Његовом закону и с Његовом помоћи, јер без Његове
помоћи нема спасења. Нека вам је рад срећан и благословен.“
На овом Црквено-народном сабору усвојен је и први Устав
Епархије америчко-канадске. Нацрт за овај Устав је припремљен
захваљујући старању владике Мардарија, којем је веома било
стало да се уреди стање у Епархији.
Владичин неуморни пастирски
подвиг упркос тешкој болести
Владичина болест је била веома озбиљна и у оно време јој
није било лека. Упркос томе, њега ништа није могло спречи-
ти да обилази, храбри и утврђује, у првом реду својим личним
примером и животом, свој љубљени народ. Поводом Владичине
болести, његов лекар, др Михаило Матановић, иначе владичин
ђачки друг, обавештава: „Епископ Мардарије је овде под мојим
надзором. Лечење потребује дуже времена, савршен одмор и од-
суство брига. Ако буде престао у будуће са путовањима и буде
23
имао одмор и добру храну, има наде за оздрављење...“15 „Против
категоричке наредбе четворице лекара, Владика Мардарије је
данас изненада отпутовао у Чикаго. Морао је остати у Аризони
цело лето... За његов одлазак у Чикаго скидам сваку одговор-
ност.“16 Болест је била подстицана и спољашњим околностима:
„И пре 1927. г. Владика је често побољевао, али те године болест
је узела претећи мах и постајала све тежа, остављајући утисак
да неће дуго живети. Ради лечења и опоравка у неколико махо-
ва је одлазио на благи и цветни сунчани југ, у Аризону, где му
је, за краће време бивало боље, да се затим опака болест врати
појачана. То се дешавало особито онда кад је ради послова на
неко време напуштао Тусон у Аризони и одлазио у друге краје-
ве Америке ради обавезних послова за Епархију и манастир. Ти
послови, путовања без одмора и особито неслога у народу, под-
стрекивана неоснованом злобном критиком неких свештеника
и малобројних српских школаца, доприносили су да се Владичи-
на немилосна болест галопирајући распламсава, умањује његову
истанчану физичку моћ и наговештава крај живота.“17
Како је градња манастира напредовала, његово здравље је
слабило. „Владичина болест је узимала све више маха. Служио је
често у неиздрживим приликама, под тешком митром и златним
одорама у малим храмовима. Корачао је често зими у литијама
са рипидама, по дугим улицама радничких насеобина, подкле-
цујући коленима, док су ледени ветрови са севера брисали аме-
ричким равницама“.
Остало је још једно сликовито сведочанство Владичиног
прегалаштва: „Пре кратког времена свештеник Давид Поповић
рече ми приликом разговора о владичиној болести: ’Много се
плашим да ће се икад подићи с болесничке постеље. Сву своју
плату и све црно испод нокта даде за цркву и сиротиште у Ли-
бертивилу. Веруј ми, кажем ти као брату, да чешће не би окусио
15 „Американски Србобран“, 15. март 1927. године
16 „Американски Србобран“, 24. мај 1927. године
17 Д. Драгутиновић, стр. 59.
24
ни залогаја по цео дан, будући у огромном послу, или чува кући
центу за добро наших паћеника у овој земљи.“18
Постоји записано сведочење чика Паје (Бољца) како је за Бо-
жић 1932. године владика Мардарије, у одсуству свештеника, а
и народа, због огромне хладноће, служио Литургију у Чикагу, у
присуству црквењака и неколико верника19. Као мученик саве-
сти није могао да дозволи да не буде службе Божије на празник
Рождества Христовог и по великој зими, Бог само зна како, успео
је да дође до цркве Васкрсења у Чикагу.
Бројни обиласци огромне Епархије, која се простирала по
целом једном континенту, нису могли а да још више не погорша-
ју његово крхко и веома лоше здравствено стање, о чему између
осталог сведочи и Михаило Пупин, који у једном писму каже:
„Много ми је жао да је госп. Епископ оболео. Али мада ме је та
вест ожалостила није ме изненадила. Кад ми је г. Епископ са-
општио у новембру месецу своју намеру да пропутује западне
колоније ја сам се запрепастио, јер нисам веровао да човек онако
физички слабуњав као он може ту намеру извести“20.
Колико му је крст био тежак осликава његова Деветнаеста
посланица на Васкрс 1934. године, у којој је на годину и по дана
пред смрт написао:
„Седамнаест година мога служења Богу и народу у Америци
стрпљиво сам носио свој крст, некад лакши некада тежи, али да-
нас ми је тај крст тежи него икада и, некада пун идеала да вам
послужим и нешто трајно за вас учиним, данас, изнемогао, кле-
цајући и падајући под теретом свог крста, ваш Владика обраћа се
18 „Косово или Куманово?!“, Илија Мимовић- Кунарац,
„Американски Србобран“, мај 20, 1927.
19 „Американски Србобран“, 16. мај 1927.
20 Михаило Пупин Радоју Јанковићу, генералном конзулу
Краљевине СХС у Чикагу, Њујорк, 23. марта 1927. године, Епикоп
Сава Шумадијски, „Историја Српске Православне Цркве у
Америци и Канади 1891–1941“, Каленић–Крагујевац, 1994, стр. 212.
25
пастви својој широм Америке, и из свег гласа болно виче: Људи,
браћо, има ли међу вама човека који ће ми помоћи понети мој те-
шки крст? Или су ваша срца толико окорела, да, уместо помоћи,
ви још тежа бремена товарите на моја изнемогла леђа?“21
Свештеник Живојин Ристановић, који му је био врло близак,
записао је након владичине смрти и ово: „У Епархији није било
све у реду. Самовоља и непослушност узимали су маха. Родитељ-
ски и владичански савети нису помагали. Претила је опасност
разарања и рушења онога што је он са тешком муком био ство-
рио. Владика Мардарије је до крајњих граница избегавао дра-
стичне мере. У једном случају је одбио да изврши наредбу Патри-
јарха о уклањању једног свештеника, јер је био дубоко увјерен да
свештеник зна пут ка покајању. Тај пут владика Мардарије увек
је остављао отвореним. Али, морало се у извесним случајевима,
у интересу Цркве, и народног мира, приступити казнама. У тим
случајевима народ је листом стајао иза свога владике и осудио
анархију и самовољу кривих. Али, ово је потресало и погорша-
вало његову тешку болест и убрзавало крај“.
И опет сведочење Кунарца: „Цане Ускоковић, брат Високо-
преосвештеног Владике Мардарија рече ми једном приликом
у Београду: ‘И потиљцима а не устима говори се да је Амери-
ка пребогата земља. До ђавола такво њено богатство, кад брат
Мардарије не може тамо заслужити кору леба него му ја морам
одавде шиљати новац и издржавати га.’“22
Владика Мардарије је учење и догму Цркве о Светој Тројици,
њен етос, проповедао највише својим аутентично хришћанским
животом у знаку Крста, распећем за ближње. Истину да је Бог
Љубав свакодневно је доказивао у жртвовању себе за друге, про-
јављивајући на тај начин Истину о образу и задобијању подоби-
ја Божијег. Овим трновитим путем ходио је владика Мардарије,
исповедник Христа у првој половини XX столећа.
21 Д. Драгутиновић, стр. 133-134.
22 „Косово или Куманово?!“, Илија Мимовић-Кунарац,
„Американски Србобран“, мај 20, 1927.
26
Владика Мардарије је више пута одлазио за Србију. Тако је и
о Васкрсу 1928. био у Београду, одакле је својој пастви у Амери-
ци послао архијерејску васкршњу посланицу у којој је написао
следеће:
„Поред свега љубав ваша везала ме је за вас – паству моју,
да жудим да се што пре међу вас повратим! ‘Не верујте сваком
слуху’ кажем вам апостолским речима, не верујте слуху да ћу ја
примити неку од наших епархија у Краљевини СХС – Југосла-
вији и остати овде [у Београду]... Знајте да никакве намере ни за
једну епархију у Европи ја немам, јер сам Божијом вољом везан
за Епархију у Америци и Канади, а знајте и то, да ни на какав
положај у нашој Цркви ја и не помишљам други, осим положаја
којега сада заузимам. Врхунац мојих земаљских тежњи јесте да
до гроба послужим Епархији америчко-канадској, моме драгом
српском народу у Новом свету, којега сам за 12 година мога ми-
сионарства у Америци свом својом душом и срцем заволео и с
њиме се у добру и злу сродио и зближио духовно...“23
Владика Мардарије је дубоко саосећао и са својим народом у
Отаџбини. Дотицале су га се све несреће нашег народа са којим
је он, Богу се молећи, туговао и патио. Д. Драгутиновић пише:
„Када је 1926. г. настала поплава у делу Државе СХС и вода за-
хватила читаве области, уништила стоку и многе људске животе,
настала је глад, владика Мардарије је писмом од 4/17. јула те го-
дине молио Генералног конзула у Њујорку да се одмах организу-
ју одбори за прикупљање добровољних прилога, како од наших
сународника тако и од Американаца, а он ће настојати да тој ак-
цији осигура успех и код нашег народа и код Американаца“.24
23 „Американски Србобран“, 19. април 1930. године.
24 Д. Драгутиновић, стр, 57.
27
Уснуће у Господу
Служио је и радио све док га болест није савладала. Њего-
ва духовна и интелектуална снага нису га никада издавале, чак
и кад је био близу умирања. Владичин дугогодишњи пријатељ
и сарадник, свештеник Живојин Ристановић оставио је писано
сведочанство о последњим данима владичиног кратког живота
на земљи и часу када је његова душа напустила то слабо и изму-
чено тело:
„Десетог децембра био сам у Аликвипи, Пенсилванија, где
сам, пословима Цркве остао неколико месеци. Око поноћи за-
звонио је телефон. Јављали су из болнице у Ан Арбору, да је вла-
дика Мардарије на умору и да жели да ме види. Сутрадан, 11. де-
цембра, око пет часова после подне, отишао сам у болницу. Бол-
ничарка ме је позвала у његову собу. Приближавајући се соби,
чуо сам његов глас. Пред отвореним вратима сам застао. Владика
је лежао на леђима и нетремице је гледао горе, над собом. Као да
се са неким разговарао, он је гласно понављао молитву. Лагано
сам ушао у собу и стао. Владика се и даље, без престанка гласно
молио. Та молитва била је његова, неписана и никада прочитана.
Молио се на српском, па би затим прешао на енглески и руски је-
зик, па опет на српски. Тешко је по сећању написати ту молитву
текстуално. Остале су ми у свежој успомени ове речи:
‘Прими, Оче небески, мене слугу Твога ... опрости прегреше-
нија ... смилуј се на народ мој, децу духовну ... Господе, прислони
ухо Твоје и чуј вапај сирочади мога брата Стана (владичин брат
погинуо у аутомобилској несрећи 1934. године и оставио двоје
деце) ... Смилуј се на све нас недостојне ... Спаси и помилуј род
српски и православни, дом краља нашега и всја православније
христијани. Опрости, Боже, као што и ја опраштам свима ... сви-
ма. Амин.’
Најзад сам решио да га ословим. Мислио сам да ме не види,
па сам рекао: ‘Владико, видите ли ме: дођох да Вас обиђем.’ Гле-
дајући и даље у исту тачку, Владика рече: ‘Знам да си ту, видим те
28
... стално те видим и када ниси са мном ... хвала.’ Затим опет по-
навља исту молитву. Болничарка му у пролазу поправља јастук.
Владика тек онда погледа око себе. Ја му приђох и пољубих руку.
Он се заплака. Усне му задрхташе, хтеде да нешто каже, сузе по-
текоше као бујица из очију. Сео сам и чекао ... Затим се на лицу
владичином појави израз тешкога умора и малаксалости. Тешко
је дисао. Руком даје знак болничарки да изађе, па мени показа на
столицу крај кревета. Сео сам и чекао ... ‘Хвала ти што си дошао
... Ето, ја се помирих са Господом, ... спреман сам ... моли се за
покој моје душе.’ Даље није могао... Одједном је заспао као човек
који је превалио тежак и заморан пут ... Најзад, увече, 12. децем-
бра, он је затражио воде. Болничарка је принела чашу. Владика
је погледао у мене и рекао тихо: ‘Ти, оче Жико, ти ме напој’. Узео
сам чашу од болничарке. Она је полако подигла главу владичину
са јастука. Ја сам му дао воде из мале кашичице једном, два пута
... владика је одједном погледао горе и снажно забацио главу ...
Владика Мардарије није више дисао ... Погледао сам на сат. Било
је тачно 9:45.“
Плодове свога рада владика Мардарије није дуго уживао.
Блажено се преставио Господу 12. децембра 1935. године, у 9:45
часова у вече, у 46. години живота. Умро је у болници Ан Арбо-
ру, у Мичигену. На вест о његовом упокојењу, парастос владици
Мардарију служио је патријарх Варнава са архимандритом Ви-
кентијем и двојицом ђакона у патријарашкој капели.
За време причасна на заупокојеној Литургији свештеник Ж.
Ристановић прочитао је Тестамент, као и последњу Владичину
жељу, да се на дан његове сахране унапреде за протојереје једа-
наесторица свештеника и четворица да се одликују црвеним по-
јасом. Међу њима су се налазили и они који су одмагали Владици
и чинили његов мукотрпни живот још много тежим!
После Литургије у Саборној цркви у Чикагу, ковчег је кренуо
за манастир Светог Саве у Либертивилу, где је тело било изло-
жено до среде 18. децембра ујутру, када су одслужене Литургија
и опело. Народ је долазио са свих страна. Дошла су и тројица
29
владика: руски Леонтије, грчки Калистос и румунски Поликарп,
као и 18 српских свештеника, 8 руских и по 2 грчка, румунска и
епископална, укупно 37 свештенослужитеља.
Литургији у манастирском храму началствовао је руски епи-
скоп Леонтије уз учешће свих присутних архијереја и свеште-
ника. Од стране Краљевине Југославије био је присутан конзул
Влада Вукмировић.
„Потом је ковчег спуштен у крипту у манастирској цркви, коју
је владика Мардарије за живота припремио. Последње опро-
штајно ‘Вјечнаја памјат’ тужно и потресно је одјекивало у хра-
му у коме је недостајао иконостас, иако су за Владичина живота
биле израђене иконе од чувеног српског академског сликара из
Београда Уроша Предића.“25 Био је и остао сиромах. Краљевина
Југославија је платила трошкове сахране првог америчко-канад-
ског владике.
Као истински родитељ свим православним, Србима који
тога можда нису ни свесни, он их као своју породицу Божију мо-
литвено гледа и води, Бога за све нас моли, данас више него икад
пре. Његов подвижнички изглед и продоран поглед остављали
су дубок утисак који се памти, и готово сви који су о њему оста-
вили писана трага користе епитет „свети“, „светачки“ и слично,
када га описују.
Ђоко Слијепчевић је рекао: „Жив дух, будна савест, несало-
мива енергија, словенски свечовечански опредељен, био је Мар-
дарије Ускоковић необичан човек, који се носио и са временом, и
са људима и са тешком немаштином. У своме светачком животу
он је био мученик, који је, како је рекао Јован Братић, ‘стварао
прилике, а људи, којима је то дано стоје увек далеко изнад про-
сечних људи, од којих су прилике, односно неприлике, увек јаче.
Ето и разлога да Богу захвалимо што нам је у она времена дао
оваквога архијереја, а није први пут у историји наше Цркве и
25 Д, Драгутиновић, стр. 146–147.
30
народа да нас је Свемогући изненадио са људима јачим од свега
што им је на путу стајало“.26
Владичин земљак, патриота, учитељ и народни гуслар, Петар
Перуновић Перун, познат као Громовник Перун из Пјешиваца
код Никшића, који је своје ратове војевао и извојевао у Балкан-
ским ратовима и у Првом светском рату, о Светоме владици ка-
зује следеће:
„Владика Мардарије на први поглед одаје смирена и кротка
калуђера више меланхоличног изгледа. Али се под том калуђер-
ском скромношћу и смиреношћу, као варница у камену, крије
ватрени револуционар пламеног сангвинистичког темпера-
мента, способан за велику и истрајну борбу ... Какве муке није
претрпео тај мали и физички слабо развијени калуђер? Час га
видите као ватрена новинара, час као апостолског мисионара,
час Богом даног беседника и проповедника, а час као врло ве-
шта организатора. У свему томе Мардарије је имао успеха. Увек
скроман, смотрен и обазрив, вешт и проницљив, неуморно се
борио и ишао напред.“27 И даље вели Перун: „Може шта ко хоће
говорити, али му се мора дивити како је са бедном платом живео
и како је у врло слабом оделу и огртачу ишао по цичи зими на
посвете цркава и агитационе зборове за подизање цркве. Ако се
иједан наш владика у данашње доба, по својим патњама и борби
за Цркву може назвати мученик, Мардарије је великомученик.
Ако Србима у Америци буде стало до рада, реда и мира у Срп-
ској Цркви у Америци, ја верујем да ће у Мардарију наћи не само
мудра саветника и доброг Владику, него и правог хришћанина,
ватрена и напредна Србина и брата, чија је душа пуна љубави и
пожртвовања за наш рад у Америци.“28
„Сав је био у очима“, рекао је кратко али много митрополит
Амфилохије.
26 Исто, стр. 180.
27 Исто, стр. 89.
28 „Американски Србобран“ за 7. април 1926. године
31
Владика Мардарије је прибројан лику Светих на редовном
заседању Св. архијерејског Сабора СПЦ у мају 2015, којом при-
ликом му је и одређен датум прослављања, 12. децембар – дан
на који се упокојио у Господу. Прослављање новопросијавшег
светитеља Цркве Божије, Мардарија, у оквиру Митрополије цр-
ногорско-приморске збило се 15. новембра 2015. године, када је
одслужена Св. архијерејска литургија у селу Корнету, у родној
кући Св. Мардарија, на старом манастиришту. Први празник Св.
Мардарија у његовој задужбини и месту његовог подвига, мана-
стиру Св. Саве у Либертивилу, свечано је прослављен Св. архи-
јерејском литургијом и уношењем Светитељеве иконе у цркву 12.
децембра 2015. године.
