Свети Нектарије родио се у Битољу. Родитељи му беху побожни и праведни пред Богом. На крштењу свога сина они му дадоше име Никола. Када су Агарјани имали заузети њихово место, мајка Николина виде пре тога у саном виђењу Пресвету Богородицу, која јој рече да узме мужа свога и децу своју и да беже брзо из свога места и сакрију се на другом месту. Примивши ово виђење као од Бога, мајка Николина тако и учини. Ускоро затим Турци заиста и наиђу, заузму њихово место и нанесу многа зла народу хришћанском. Када ова најезда прође и смири се борба и нереди, родитељи Николини изађоше из свога склоништа са својом децом живи и читави, благодарни Богу и Богородици за своје опасење, а опет жалосни због страдања и поробљења своје браће хришћана и своје отаџбине.
Отац Николин, који беше већ доста стар, договори се тада са својом супругом да напусти свет. Са своја два мушка детета, од којих један беше овај свети Нектарије, он отиде у манастир Светих Врачева Козме и Дамјана код Битоља, у подножју тамошње горе. Тамо се он замонаши са именом Пахомије, и подвизаваше се заједно са своја два сина.
Обичај беше у околних хришћана да у манастир Светих Врачева доносе плодове са својих њива и винограда, колико ко може и жели, нарочито о самом празнику Светих Врачева. Тако једне године за празник Светих донеше хришћани своје плодове у манастир, и заједно са монасима прославише Свете Бесребренике. Том приликом они беху донели и доста вина, којим напунише једно овеће буре. Како пак за празник беше доста света за ручком, гости брзо попише ово вино из бурета. Дознавши за то, монах Пахомије отиде са своја два сина и са свећама у рукама у подрум, имајући намеру да опере оно испражњено буре. Међутим, када они дођоше до бурета, нађоше га на чудесан начин опет напуњеног вином, које дивно мирисаше и беше веома пријатно за пиће.
Видећи ово дивно чудо Божје а сећајући се и оног јављања Пресвете Богородице његовој мајци, млади син Пахомијев Никола разгори се у срцу своме великом љубављу према Христу и свом душом својом зажеле да задобије Њега, јединог Жељеног и Љубљеног. Зато се поче молити Њему најтоплије и најусрдније. Због свега тога, он ускоро затим остави свет и отиде у Свету Гору Атонску. Тамо он нађе једног искусног и врлинског старца по имену Дионисија, званог Јагари, који беше родом из Цариграда. Овај Дионисије, напустивши свет и дошавши у Свету Гору, постао беше послушник код искусног старца Филотеја - Јагари (названога тако по келији Светих Архангела у Кареји, где је живео).
Старац Дионисије прими код себе благочестивога Николу и приведе га на благослов своме духовном оцу старцу Филотеју Јагари који, имађаше од Бога дар прозорљивости. Чим Николај ступи пред њега, старац Филотеј га назва по имену, говорећи му: Ти си, чедо, Николај, син Пахомијев, и ти желиш да останеш да живиш са нама. - Чувши то, Николај се изненади, па запита: Откуда, часни оче, знаш мене и све о мени? - Старац му на то рече: Бог отаца наших, чедо, који те посла нама, Он ми откри о теби. - Задивљен због свега тога, Никола остаде код ових врлинских стараца, и труђаше се уз њих са још већом љубављу и ревношћу. Подвизавајући се тако уз њих, он би ускоро замонашен од преподобних стараца и на монашењу доби име Нектарије.
Од тада се преподобни Нектарије даде још усрдније на подвиге врлинског живљења и духовног напредовања. Но лукави завидљивац ђаво не могаше поднети његово духовно успевање у подвизима и врлинама, и зато нападаше преподобног Нектарија разноврсним искушењима и смутљивим помислима, кроз које га навраћаше да напусти живљење са споменутим искусним старцима. Но како ђаво у томе ништа не успе, јер блажени Нектарије остаде чврст и непоколебљив, то ђаво стави у срца других завист на светог подвижника, да му макар тиме напакости. Беше то завист једног сапослушника преподобнога, који тражаше да се Нектарије одатле протера, и прећаше да ће, ако се то не учини, неко бити убијен. Преподобни старци су саветовали овог непослушног послушника, и то некад лепим речима и поукама из Светог Писма, а некад опет претњама вечних казни и мука, но овај безумник то не примаше, него и даље тражаше да се Нектарије удаљи. Тада старци посаветоваше Нектарија да је боље да се за неко време удаљи од њих, па га зато послаше код светогорског Проте Данила у Кареју, који са љубављу прими преподобнога код себе.
У то време престави се ка Господу преподобни старац Филотеј, те старац Дионисије, не подносећи више оног злог зависника, удаљи се и сам од њега и отиде да потражи Нектарија. Нашавши га и измоливши дозволу од Проте за неки манастирчић Светих Архангела, звани Кофу, он се са Нектаријем настани тамо и тако опет они живљаху и подвизаваху се заједно. Они се бављаху рукодељем и од тога сами живљаху, па чак и другима даваху помоћи. Онај пак непослушни зависник луташе којекуда по Светој Гори, док на крају не напусти то свето место и отиде у свет, где себе упропасти и душу своју изгуби, јер се одаде широким путевима светским.
Ускоро затим престави се ка Господу и блажени старац Дионисије Јагарис, и би чесно погребен од преподобног Нектарија. Пошто остаде сам, Нектарије удвостручи своје подвиге, који су само Богу били познати. Видећи такве његове подвиге и хотећи му умножити венце награде, Бог допусти да преподобни Нектарије падне у многе и тешке телесне болести. Страдајући у болестима и невољама, преподобни их подношаше са великом трпељивошћу и благодарношћу Богу, тако да тиме стече још веће венце код Бога.
Најзад, победивши завист људску, напасти демонске и болести телесне, преподобни Нектарије се пресели у вечно Царство Христово. После четири године би извршен пренос његових чесних моштију, и оне бише нађене нетрулежне и миомирне. Чесне и чудотворне мошти његове и данас почивају у Светој Гори, у келији у којој се он подвизавао.
Молитвама преподобног Нектарија Битољског и Светогорског нека Господ и нас помилује и спасе. Амин.
