Зачеци издаваштва у Митрополији дабробосанској били су листови Источник, Братство и Нови Источник, који су у времену од 1887. до 1941. године били најчитанија и једина црквена штампа у Босни и Херцеговини. Посебно мјесто у том сиромашном броју црквених гласила наше Цркве заузима Дабро-босански Источник који је у Сарајеву излазио у периоду од 1887. до 1911. године.
Дабро-босански источник био је намијењен црквеним и просвјетним потребама српско-православног свештенства и народа у Босни и Херцеговини. Овај часопис и Босанска вила била су два најзначајнија часописа за Србе у БиХ током окупације од стране Аустро-угарске монархије. Новине садрже бројне важне податке за историју Српске Православне Цркве у Босни и Хецеговини прије и послије анексије, те бројне чланке о разним теолошким и друштвеним питањима из тог периода.
Часопис је излазио 24 године, а у том периоду мијењао је три пута свој назив. Тако се у почетку свог излажења звао Дабро-босански Источник, послије тога од 1890. Босанско-херцеговачки Источник и на крају од 1898. само Источник. Зависно од периода излажења, излазио је једном или два пута мјесечно.
Почетком и након Другог свјетског рата наступило је дуго затишје и сва црквена штампа која је била дозвољена и доступна вјерницима у Дабробосанској епархији била су патријаршијска издања: Православље, Православни мисионар и лист за дјецу Светосавско звонце.
Нове слободе на пољу просвете и издаваштва сарајевска парохија је искористила на скроман начин - издавањем свога листа под називом Дабар. Тадашњу редакцију чинили су сарајевски свештеници и вјерници. Овај парохијски лист излазио је повремено све до 1992. године, када се усљед ратних дешавања угасио.
Митрополит дабробосанки Николај је, након преузимања Митрополије дабробосанске, 1992. године, у ратом разореној и опуствошеној епархији настојао да покрене активности на више поља, а у једно од њих је спадало и издаваштво. Као љубитељ писане ријечи и дугогодишњи професор Богословије, митрополит Николај је сматрао неопходним да Митрополија дабробосанска има своје епархијско гласило. Након што је, населивши монаштво, оживио манастир Добрун, који је 150 година служио као парохијска црква, новом добрунском братству дао је задатак да покрене и обнови стари лист Дабар.
На састанку који је Митрополит одржао са братством манастира Добруна, 15. јуна 1996. године, донесена је одлука да се Дабар издаје као лист манастира Добруна, који ће истовремено бити и гласило Митрополије дабробосанске. Како је периодика Српске Православне Цркве ријетко долазила у епархију, Митрополит Николај дао задатак сарадницима да помогну у прикупљању информација у епархији и да се исти штампају у додатку листа Дабровом информатору.
У првом периоду постојања рад у редакцији Дабра био је отежан, јер се сва припрема штампе изводила на примитиван начин, али, како су појаву овог листа подржали народ, свештеници и поједини спонзори, јако брзо је набављена савременија опрема неопходна за рад редакције.
Са новом опремом и сам рад је био много лакши, а новим бројевима часописа и другим издањима, Дабар је све више растао у очима читалаштва. Како је у Фочи отворена Духовна академија, а потом и Богословија, указала се потреба за штампањем уџбеника и приручника, те је благословом митрополита Николаја одштампано педесетак наслова за ове богословских школа. Такође, увидјевши да Дабар прераста у озбиљну институцију, добар дио еминентних теолога Српске Православне Цркве објављује своје књиге у издању Дабра. Тако је, од првобитне редакције часописа, Дабар израстао у цијењену издавачку кућу Митрополије дабробосанске.
Концепција часописа Дабар заснована је на Јеванђељу, односно тумачењу и поукама из светоотачке литературе, црпећи из њих одговоре на многа савремена животна питања. Дабар се појављује у многим издавачким пројектима и у другим школама и институцијама, гдје врши разне услуге а све у циљу да функционише и опстаје од свог рада. Посебно поглавље у својој издавачкој дјелатности Дабарбиљежи издавањем сабраних дјела митрополита Николаја Мрђе, који је и најзаслужнији за углед издавачке куће, како у народу, тако и у Цркви.
У склопу издаваштва извршена је припрема више посебних издавачких пројеката, као што су зидни календари, монографије, зборници, романи, збирке приповједака, збирке пјесама, каталози, поучне књижице, и других мањих издања.
У новије вријеме сједиште редакције и Издавачке куће премјештено је из манастира Добруна у новоосновани манастир Светог Николаја у Добрунској Ријеци, гдје се налази и редакција листа Соко. Модерна опрема којом тренутном располаже Издавачка кућа Дабар набављена је уз помоћ Митрополије дабробосанске, која уједно даје и одобрење за сва издања.
Извор: Српска Православна Црква
