Видевши да су га мудраци исмејали, Ирод се веома разјари (Мт. 2, 16). А на кога се он разјари? С једне стране на мудраце који га изиграше, а с друге - на новорођеног Цара Јудејског. На мудраце се он гњевљаше што се они не вратише к њему и не обавестише га о Детету; а на Христа се гњевљаше из страха да му Он не узме царство; јер не знајући да Христово царство "није од овога света" (Јн. 18, 36), Ирод сматраше да ће Христос царовати земаљским царством.
Шта дакле уради бедни Ирод не могући одмаздити мудрацима, јер они већ беху отишли, ни убити Христа, јер се не могаше пронаћи? Он изли свој гњев на невину децу. Као што љути звер када га ране, не гледа на онога који га је ранио, већ кидише на оно што му се нађе пред очима, па то зграби, черупа и кида као да је главом онај који га је ранио; тако и Ирод, мучен гњевом и не налазећи виновнике свога гњева, устреми јарост своју на невину дечицу која му ничим не беху скривила. Он посла, као у рат, наоружане војнике те побише сву децу у Витлејему и по свој околини његовој од две године и испод, по времену које је добро дознао од мудраца (Мт. 2, 16). Јер Ирод, по казивању мудраца, памћаше време када се појавила звезда. А и по тумачењу светог Златоуста и светог Теофилакта звезда се појавила још пре Рођења Христова. А за колико време пре Рођења? Ако се она појавила у сам час Благовести, онда од Благовести Пресвете Богородице до Рођења Христова прошло је девет месеци. Мудраци пак дођоше у Јерусалим на сам дан Рођења Христова и поклонише се Христу у Витлејему па другим путем отидоше у земљу своју. Зато Ирод није одмах сазнао да су га мудраци изиграли, него је спочетка сматрао да они нису нашли тражено дете, па постидевши се своје грешке, не усудише се да му се јаве, већ постиђени отидоше тајно у земљу своју.
Затим након четрдесет дана, одигра се у храму Соломоновом славни догађај: старац Симеон и пророчица Ана сретоше тамо Божанствено Детенце, донесено Богоматером у дан очишћења, и сведочише о Христу, и јавно благовестише много народу о Њему. Глас о свему што се догодило у храму у дан Сретења Господња пронесе се по свему Јерусалиму, а стиже и до цара. Тада Ироду би јасно, да то заиста и јесте тражено Дете, и да су истините речи мудраца о новорођеном Цару, кога су они нашли у Витлејему, али се нису вратили к Ироду, презревши његову власт.
То страховито разјари безаконог Ирода. И он се одмах свом душом даде на посао: да помоћу разних тајних и лукавих средстава пронађе то Детенце. Али му све то би узалуд, пошто Јосиф побеже с Дететом у Египат одмах после виђења које имаде у сну. Читаву годину трагаше Ирод за Христом. После тога Ироду је ваљало због неког посла отпутовати у Рим к ћесару. И Ирод се силно узнемири што још не беше пронашао тражено Дете, јер се бојао да се у његовом одсуству не пронађе и не прослави у народу нови цар, и не одузме од њега Јудејско царство. Са тог разлога он одмах донесе одлуку у уму свом: да побије сву децу Витлејемску, еда би на тај начин убио с њима и новорођеног цара.
И тај безакони покољ деце би извршен на годину дана по Рођењу Христовом, двадесет деветог децембра. Тог дана Црква светкује и спомен њихов. А тада, од појаве звезде већ беше прошло година и девет месеци. Што пак Ирод поби сву децу од две године и испод две године, он то учини из страха и ради веће сигурности. О томе свети Златоуст каже: "Не чуди се што Ирод нареди да убијају децу од две године и испод две године. Мучитељ то учини, јер се у њему састадоше страх и јарост. Због тога Ирод постаде врло опрезан, и од великог страха он осуди на погибао и старију дечицу". - Са тим се слаже и Јевтимије Зигабен, који каже: "Ирод је сматрао да се звезда није одмах показала мудрацима, него да се Дете родило много пре њене појаве. Стога он ради веће сигурности и нареди да се побију деца од две године наниже".
Децу Витлејемску убијаху на разне начине: једне убијаху мачем, друге разбијаху о камење и стење, неке удараху о земљу и ногама гажаху, неке рукама задављаху, неке раскидаху и растрзаху, неке пробадаху, неке напола расецаху. Мајке горко ридаху; њихова кукњава досезаше до неба; оне чупаху косе, раздираху одећу на себи, кидаху себе; и испунише се речи пророка Јеремије: Глас у Рами чу се, нарицање и плач велики; Рахила плаче за децом својом, и неће да се утеши, јер их нема (Јерем.31, 15 = Мт. 2, 18). Рама беше град на брежуљку, у пределима племена Венијаминова. Рахилом пак неки називаху Витлејем зато што у њему беше погребена Рахила, супруга патријарха Јакова, мајка Венијаминова. Због гроба дакле Рахилина, и Витлејем би назван Рахила. И када у Рахили, тојест у Витлејему убијаху децу, тада се у граду Рами, који се налажаше не много далеко од Витлејема, чу глас плача, ридања и великог јаукања матера које плакаху за својом побијеном децом. Плач тај унеколико описују два света Јована: Златоуст и Дамаскин. Свети Златоуст овако вели: Видећи то, мајке питаху убице: "Зашто убијате нашу децу? Какву неправду учинише она цару или вама?" И не беше никога да им одговори због чега се врши овај изненадни покољ; не беше никога да их утеши у њиховом великом болу А оне вапајно говораху к војницима: Смилујте се на нас, о људи! смилујте се на нас! Еда ли ви немате мајке? Зар не знате љубав материнску? Немате ли супруге? Зар ви нисте били љубљени од својих мајки? Зар се не бојите да се и вашој деци не деси овако нешто? Сажалите се на нас, о људи! Не лишавајте нас деце наше, него прво нас поубијајте, јер не можемо да поднесемо смрт деце наше! Хајде, пробадајте нас! Ако су вам деца наша учинила какво зло, нека онда и ми заједно с њима примимо смрт!
Тако нарицаху оне у силном болу свом; и избезумљене од туге и жалости, заборавивши стид, оне раздираху на себи хаљине своје, од силнога јада обнаживаху прси своје и камењем бијаху себе у прса, гребаху лица своја, чупаху косе себи, призиваху небо за сведока, вапијући к Богу: О, Владатељу наш, Господе! Шта значи ова велика свирепост цара? Он устаје на Твоје створење: Ти си створио, а он убија! Ти си нам даровао децу, а он их отима од нас! Зашто смо ми родиле децу на свет, када се наша дечица подвргавају тако горкој смрти?
Свети пак Јован Дамаскин овако говори о том плачу: Мајке које силне болове и муке претрпеше при рађању своје деце, сада сеђаху крај лешева поубијане дечице своје; с расплетеним косама, подижући руке к небу, косе чупајући, главе своје пепелом посипајући, небо за сведока призивајући, у сузама се купајући, оне одсутноме цару Ироду говораху као присутноме: Шта значи ова нова наредба твоја, царе, противу нас? Зар ти ниси отац твојој деци? Зар ти не знаш колика је љубав родитељска према деци? Да ли те звезда озлоједи? Зашто онда стрелама својим не гађаш небо, него сасушујеш млеко у грудима нашим? Мудраци ли ти учинише зло? Зашто онда не кренеш у рат против Персије, него Витлејем лишаваш деце? Ако се родио нови цар, и ти си о њему сазнао из књига, онда ухвати Гаврила и посади га у тамницу!
Ускоро после покоља свете деце, чији број изношаше четрнаест хиљада, казна Божија постиже и самог убицу, цара Ирода. Горак беше крај његовог живота. О томе свети Теофилакт прича ово: Ирод се поче сав трести, ноге му отекоше, доњи део тела му се загноји и уцрвља, из гноја црви потекоше, нос му се затвори, све се на њему распадаше, смрад неподносиви распростираше се из њега, и грозни цар у најстрашнијим мукама изврже нечовечну душу своју. А пред сам издисај зли цар предаде смрти мноштво знатних и угледних грађана Јерусалимских. Тако он погуби поглавара свештеничког Хиркана, и све главаре свештеничке и старешине народне, које раније питаше: "Где ће се родити Христос?" и који му одговорише: "У Витлејему Јудејскоме".
Све њих Ирод погуби мачем. А то би праведни суд Божији, те они заједно с Иродом скончаше у жестоким мукама, као што Ангео извести о томе Јосифа у Египту: "Изумреше они који су тражили душу детињу". Очигледно, тражио је не само Ирод него и сви саветници његови, главари свештенички и књижевници. Стога и умре не један Ирод него и сви који су заједно с њим тражили душу Детета. Ирод би убијен Богом, а они бише побијени од Ирода. Јер коме саосећаху, од њега и примише опаку смрт. А да су сви они смерали убити Христа и у томе били сагласни с Иродом, види се из овога: када сконча праведни старац Симеон Богопримац који изрече сведочанство о Христу у храму пред свим народом, они га онда због тога не удостојише достојног погреба, који је доликовао тако светом човеку, премудром учитељу, прозорљивом пророку и од свих цењеном старцу. Исто тако они предадоше на смрт и светог пророка Захарију зато што Он Пречисту Дјеву, која са Младенцем дође у храм ради очишћења, постави на месту за девојке, где удатим женама није доликовало стајати. О томе спомињу свети Григорије Ниски, Кирил Александријски, и Андреј Критски. - Када то видеше књижевници и фарисеји, они почеше негодовати; Захарија им се успротиви доказујући да је ова Мати и после порођаја остала чиста Дјева. А кад оии изразише своје неверовање у то, светитељ им онда образложи да је људска природа са сваким створењем потчињена Творцу своме и да је у Његовој свемоћној вољи устројавати твар Своју и учинити да Дјева роди, и по порођају остане Дјева. Са тог разлога - говораше он -, ја и ову Матер пустих на место за девојке, пошто је истинита Дјева.
Књижевници се због тога разјарише у срцима својим на Захарију као на отвореног законопреступника, и раздирани завишћу гњевљаху се на њега за две ствари: прво, што Матер Младенца он постави на месту за девојке, а друго - што се таква сведочанства изговараху о Младенцу. То своје нерасположење они Не утајише ни пред Иродом, него га открише пред њим. Но у то време Јосиф са Маријом побеже у Египат; и њихово трагање за Дететом остаде без успеха. И од тога времена књижевници беху силно кивни на светог Захарију, а уједно и на старца Симеона. А кад ускоро после тога Симеон сконча, они га не удостојише доличног погреба. Захарија пак доцније, на њихове молбе, би од стране Ирода осуђен на смрт. У време покоља Витлејемске деце свети Захарија би убијен између храма и олтара зато што не предаде сина свог Јована да га погубе.
Тако се књижевници и фарисеји осветише светом Захарији за његово сведочанство о Пречистој Дјеви и што је у храму постави на месту за девојке. Но ускоро затим и они сами бише убијени од свога цара Ирода. Каквом су мером мерили, онаквом им би одмерено. Одвојено од њих Ирод посече и седамдесет најмудријих људи који су сачињавали Синедрион. Само једнога од њих он остави жива, али нареди да и њега ослепе.
У то време беху у Јерусалиму два врло мудра, чувена и вољена учитеља: Јуда, звани Аврифеј, и Матеј Гаргулоти. Њих Ирод, заједно са неким пријатељима њиховим, живе спали. Но пре тога Ирод се зверски окоми на свој сопствени дом: уби свога брата Ферора, сестру Саломију и мужа њеног из колена Давидова, жену своју Маријамну такође из колена Давидова, рођеног од ње сина свога Антипатра, затим још два сина своја: Аристовула и Александра; и многе друге без икакве кривице предаде на смрт. Најзад, налазећи се на издисају, он се сети , да има у тамници много затворених Јевреја, и остави завештање својим најоданијим војницима: да чим он издахне, они сместа побију те сужње, да се Јевреји не би обрадовали његовој смрти, него да би усплакали гледајући толике људе своје побијене.
Тако злотвор погибе злом смрћу, погубивши многе заједно са собом. И одсели се у пакао са својим једномишљеницима. Света пак деца Витлејемска, побијена за Христа, настањена су са ангелима на небу, јер је царство небеско заиста такове дечице, о Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек. Амин.
