Преосвећени Господине, даме и господо, браћо и сестре. Говорити о Светом Сави данас није нити лак нити једноставан задатак. Постоје најмање два разлога због којих је то тако. Први је тај што се о Светом Сави говори нешто мање од осам столећа. Реке ових речи и похвалних слова започеле су да теку над Савиним одром, наставиле су над његовом светом раком и кивотом а продужиле се пред Свечевом иконом и фреском. О Сави се говорило по црквама и манастирима, у школама и болницама, у рату и у миру, на мору и на копну, у отаџбини и у расејању, свуда где је Срба некада било и где они сада јесу. Говорили су патријарси, митрополити и епископи, свештеници, монаси и сав народ Божији. О нашем Светом Оцу писане су књиге – романи, приповетке и драме, испеване песме, компована музичка дела, сликане фреске, иконе и религијске слике, његов лик је вајан и дуборезан.
Па шта онда, да ваш вечерашњи беседник, након ове неизбројиве војске претходника и савременика, каже о Светом Сави а да то већ неко пре њега, лепше, боље и тачније није казао? Шта ново, шта важно, шта битно управо за нас и наше животе, вечерас треба рећи? Тежак је ово задатак. Да би се он разрешио треба прибећи молитви. И то оној којом се молио и монах Теодосије, писац Савиног Житија и Службе, уплевши је у акростих Канона Светом Сави. Зато се вечерас молим заједно са њим: Саву да похвалим, знања, Боже мој, даруј ми!
Други разлог који отежава произношење беседе о Светом Сави јесте несагледива ширина његовог дела. Свети Отац је толико тога урадио у шездесетак година свога живота да свако ко се и на тренутак унесе, а камоли удуби, у његов живот, једноставно не зна одакле да започне своје казивање. Са које стране, из ког угла, на који начин да приступимо овом истинском духовном великану када знамо шта је све Сава урадио : Он је издејствовао аутокефалност Српској Цркви и као њен први Архиепископ организовао њен духовни живот у 11 епархија, са бројним манастирима и протопопијатима; Он је пресумерио развој српске сакралне архитектуре изградњом Храма Жичке Архиепископије и отворио нове хоризонте српског зидног сликарства сликарским програмима Студенице и Жиче; Он је отац српске књижевности Житијем Светом Симеону и писмима које је писао; Он је утемељио српско црквено право како Типицима за Карејску посницу и манастире Хиландар и Студеницу тако и чувеним Номоканоном и хрисовоуљама које је са оцем и братом писао; Он је обављао важне војно-политичке и дипломатске мисије са Бугарима и Угрима, неговао добре односе са источним патријаршијама, одржавао деликатне црквено-политичке односе са Римом и био пионир тзв. међурелигијског дијалога са Исламом; Он је подигао или као други ктитор обновио и великодушно помогао манастире Хиландар, Ватопед, Ивирон, Велику Лавру, Каракал, Ксиропотам и Филотеј на Светој Гори, Жичу и студеничке испоснице у Србији, манастире и цркве у Јерусалиму, Витлејему и Александрији; Он је ударио темеље српској медицини болницама у Хиландару и Студеници; Он је неуморно радио на просвећивању свог народа светлошћу јеванђелске истине; Он је започео да развија код Срба љубав према богослужењу, показавши им својим примером, обједињен молитвени подвиг заједничке и појединачне молитве као и љубав према богослужбеним праксама преднемањићке Србије, Свете Горе, Цариграда и Јерусалима.
Од свега тога побројанога вечерас би неколико речи требало проговорити о Савином дару да у тешка времена – а која времена за Саву и његову духовну децу нису била тешка? – на тешка питања пронађе праве одговоре и да из ситуација, које су за друге биле безизлазне, он пронађе излаз и укаже на прави пут.
Сава је живео у времену сталних и великих ратова – како оних који су потресали међународну политичку сцену, попут првог пада Византијског царства на чијим темељима је настало Латинско царство коме је, између одсталог, припадала и Света Гора на којој је Сава живео, тако и оних вођених у Србији било као грађански сукоби завађених српских војнополитичких фракција било као завојевачки походи Угара, Бугара и других заинтересованих страна. Оваква, тешка и крвава времена, захтевала су од својих учесника не само различите врлине него и посебне вештине како би се у њима не само снашли него и извукли највећу могућу корист за народ коме припадају.
Шта је Сава радио? Он је над моштима Светог Симеона Мироточивог мирио своју завађену браћу Стефана и Вукана. Зашто му је за то било потребно тело њиховог заједничког родитеља? Зато што је оно код сукобљене браће пробудило свест о заједничком пореклу – то је било тело њиховог оца, о идентитету – чији су они синови, самим тим и браћа, и подсетило их на то да су они велику и јединствену визују свога оца расцепили и раздерали својим појединачним погледима и ситним интересима.
Сава је ишао у дипломатске мисије у име свога брата и у корист свога народа. Пре него што је постао Архиепископ, по Стефановој молби, позивао је на људску праведност и светост заклетве бугарског властелина Добромира Стреза бившег Стефановог вазала који се оглушио на Савине речи и наставио да ради против српског самодршца. Саву није обесхрабрило то што они који моћ имају не хају за правду и морал нити се наивно надао да ће се они сами променити. Он се уздао у Бога и зато је побеђивао силом Божијом како је писао његов биограф Доментијан.
А Бог је учинио да овај кривоклетни Стрез, како пише исти хагиограф, буде прободен од анђела Божијег невидљивим копљем и да инфаркт миокарда подсети на праведност Божију онога који је осионо газио људску правду.
Након што је хиротонисан за Архиепископа отишао је у дипломатску мисију код угарског краља Андрије Првог да би га одговорио од његове намере да нападне на Србију због њеног уздизања на степен краљевства. Ту га није обесхрабрила тврдоћа срца угарског краља и његова неспремност да преговара око судбине младог српског краљевства. Сава је сачекао повољну прилику – то је била велика суша која је погодила Угаре - да молитвом и чудом, али и мудрим дипломатским говором којим је протумачио, објаснио, уоквирио чудо градоносних облака оствари своје раније неоствариве циљеве. Да како вели његов животописац силом и страшним чудима и богогласним речима, удицом речи Божје, и медословенским језиком … улови овога краља и свеже га као хитар крманош оних који се валима колебају…
Свети Сава је у својим дипломатским мисијама успешно користио не само атмосферске него и геополитичке прилике. Тако је захваљујући подели Византијске империје, изазваној Четвртим крсташким походом, на Епирски деспотат и Никејско царство стварање аутокефалне српске Архиепископије могао да оствари са много мање муке и непријатности него што би то било у нека друга и другачија времена. Али та политичка подела, сама по себи није била довољна. Сава је увек и свуда неговао личне односе и стварао пријатељства која су се потом показивала као вишеструко корисна у одлучујућим моментима његове личне и наше свеопште историје. Доментијан Савин сусрет са никејским Царем Теодором Ласкаром описује као сусрет двојице пријатеља. Сава иде ка '' пријатељу свом цариградском цару Теодору званом Ласкар'' а пре него што се врати свом дому он опет '' дође на поклоњење ка благословеном цару свом пријатељу.'' Много пре него што је свом пријатељу цару изложио разлоге свог доласка – молбу да се Србима хиротонише и постави Архиепископ – Сава се потрудио да на различите начине и разним каналима цар сазна за разлоге његове посете. Да буде припремљен за њу и одобровољен за давање позитивног одговора. То видимо из речи којима је цар одговорио Сави на његову молбу ''још пре доласка твога имам извештење да ће твоја светиња бити сапрестлник апостолског седења''.
Сава је имао и способност шире политичке процене којом је јасно сагледао да није довољно то што је Србија сопственом војно-политичком активношћу стекла статус краљевине а његовом свештеном дипломатијом аутокефалне архиепископије. Њој су требала међународна признања како са Истока тако и са Запада. Из тог разлога он пише папи и тражи круну за свог брата Стефана. То не чини из разлога, како су неки говорили и још увек говоре, неког јурисдикционог права или подчињености. Његови мотиви су другачији. Круна коју папа шаље представља признање не само Стефана као краља него и Србије као краљевине а то што ће га он, Сава, крунисати њоме потврду његовог архиепископства и црквене организације у Србији сада и са Запада не као до тада само са Истока.
Могли бисмо да говоримо и о Савиним путовањима у Свету Земљу, Египат и друге крајеве и сусретима које је тамо имао са хришћанским владарима, црквеним поглаварима али и вођама друге религије како световним тако и духовним попут ученог султана Малека ел Ћамил на кога је Сава оставио дубоки утисак – али то би нам одузело превише времена.
Нашу вечерашњу беседу завршићемо предлогом шта би од описаног Савиног деловања ми данас требали и могли да преузмемо и усвојимо. Другим речима превешћемо теолошке садржаје политичким речником. Да измиримо завађену и подељену браћу. По различитим основама и разним критеријумима. Да их подсетимо да део није значајнији од целине а партија, било која партија, од народа. Да стичемо пријатеље на угледним местима у иностранству. Да негујемо та пријатељства. Да нам пријатљи буду и они који са нама деле исти поглед на свет али да их имамо и међу онима који су другачији од нас. Да се научимо значају лобирања. Да схватимо да истина није самоочигледна. Да ће се о нама знати оно око чега се будемо потрудили. Да пратимо промене у свету и да настојимо да из њих извучемо како поуку тако и корист за нашу земљу. Да знамо да се паметно поставимо у односу на комплексна сучељавања великих сила и да нам њихови сукоби донесу корист а не штету. Да добијемо њихову сагласност за оно што желимо да остваримо и признање за оно што смо учинили. Да се ослањамо на себе, на правду и друге плодове људских руку. Али пре свега и увек на Бога који у свему људском има не само прву него и последњуреч.
Зато, драга браћо и сестре, благодарећи Богу што нам је даровао оваквог Оца, Пастира доброг и Учитеља пута који води у живот, благодаримо и њему који је дароване му таленте многоструко умножио и нас, народ свој православни, вишеструко обдаримо. Почели смо молитвом, завршимо мољењем – Чувај, сабери, укрепи, оснажи, умудри, освети, покај, усмери, препороди, умири, нас који славимо свети спомен твој. Свети оче Саво, моли Бога за нас! Амин.
О Савиндану, Лета Господњег 2017.
Извор: Српска Православна Црква
