Још у раним хришћанским временима, један византијски цар је рекао: “Величина једног народа не гледа се по броју тог народа ни по територији његовој, величина једног народа гледа се по томе, колико је тај народ изнедрио из себе Светитеља и угодника Божијих”.
Ако би ово узели као мерило, онда српски народ јесте велики и Богом дани народ. Јер светородна лоза Немањића дала је велике Светитеље и Просветитеље, и тиме српски народ привела Богу и Богопознању.
Родоначалник српске државне идеје је Стефан Немања (Свети Симеон), а духовни и интелектуални творац њен је Свети Сава.
Тако су Држава и Црква настале из подвига и труда оца и сина, два свеца и два путоказа српске националне историје. “И данас још”, писао је Станоје Станојевић, “Србин, када помисли на своју историју он се прво и највише сећа ове двојице Светитеља који су на Христовој науци утемељили и Цркву и Државу, па је на таквој основи Свети Сава почео да просвећује свој народ”.
Рад Светог Саве на просвећењу српског народа започео је његовим доласком из Свете Горе у Србију, односно од преноса моштију свога оца Светог Симеона из манастира Хиландара у манастир Студеницу. Од тог времена Студеница је постала центар српско црквеног и просветног живота. Све се почиње окретати личности Светога Саве, чији лик добија све већу пуноћу, личност све већи значај. У очима народа, коме се он све више приближавао и то сваком човеку као лику Божијем, створена је на основу богоугодног живота Светога Саве, легенда о њему као светитељу, који све може и чија је молитва чудотворна. Његов строги монашки живот нарочито у Испосници Студеничкој, његова мисионарска путовања и неуморно ревновање за веру, чинили су да је народ гледао у њему истинског просветитеља и свеца. Зато његов биограф Доментијан и каже: “За колико времена остаде ту (у Србији), не престаде учећи дан и ноћ, све утврђујући у страху Божијем и казујући, и показујући сам собом узоре врлине, избирајући боље богоразумље и све предлажући деци свога отачаства, и водећи ка богољубљу, а одгонећи превару болести која уништава душу, хотећи по Божјој вољи све уместити у Царство небеско” (Дом. Живот Св. Саве и Симеона, стр. 102).
Мисионарски рад Светог Саве и његов начин припремања подмлатка открива јасну мисао и одређени циљ. Када је помагао да се среди стање у земљи и када је проучио прилике на терену, он се сав дао на посао на стварање самосталности Српске Цркве. Свети Сава је добро знао шта значи да Срби имају своју, самосталну, Цркву, јер је такође савршено знао да без Цркве нема ни правог просвећења а ни освећења српског народа.
Говорећи о Савиним напорима на добијању самосталности српске Цркве, Стеван Димитријевић каже: “У просветитељском раду његовом, то је било најважније време. Онда је он, још невезан, и канонски неограничен углавном на своју архидијацезу, готово као стални путник – мисионар, обишао сваки кутак своје земље, учећи вери и добрим делима и свему оном чему се Свети Сава научио на Истоку, Светој Гори, Солуну и Цариграду, свему ономе што су његове очи виделе, уши слушале, а из књига научио”.
И тако, без икаквог претеривања, Свети Сава је један од највећих и најсветлијих личности у историји српског народа. Он је велики по свом богоугодном и боголиком животу, по своме раду, и по ономе што је народ осећао у његовим делима. Велики је и недостижан скоро у свим областима нашег националног и културног живота, и то се потврђује не само у писаним изворима и споменицима, већ и у усменом народном предању.
Тако су наши стари историографи представљали живот и рад Светог Саве као прави благодатни дар Божији за цео српски народ. Свети Сава је народни учитељ и просветитељ, саветодавац и лучоноша српског духовног бића. Он обличава све што је најбоље и најузвишеније у српском народу. Иако живи у свакој српској души, ипак је он највише прослављен кроз Цркву и школу, и у тим установама Свети Сава је добио свој прави значај. Према својим заслугама и према свом богопросветитељском раду с правом је назван народним учитељем просветитељем. У црквеним песмама и тропарима, спеваним у његову славу, истакнуто је то најјаче. Свети Сава је приказан у њима као “наставник, првопрестолник и учитељ”, пута који води у живот”, приказан је као наставник Православља, као учитељ побожности и чистоти и као “светилник” васељење који је, “учењем својим просветио Отаџбину, препородивши је Духом Светим”. Ово нарочито наглашавање рада Светог Саве на народном просвећењу, сматрало се од најстаријих времена, као његова највећа заслуга. Тај његов рад и строги монашки живот, уздигао је га и уврстио у ред апостола, и дао његовом телу јеванђелски карактер у изграђивању нашег националног и културног живота.
Својим вредним, преданим и смиреним радом Свети Сава је помагао сиромашне, прекоревао лење, срамотио непристојне, кудио лажљиве и кривоклетнике, па су иза тога произашла правила моралног понашања која су једино исправна на путу у вечни живот.
Просветитељски рад његов и по свом садржају и по својим циљевима и методама по много чему је другачији од онога што се данас подразумева под појмом просвете. Европска просвећеност свела је мање-више просвету на школско образовање, прагматично знање и конкретно учење. Светосавски тип просвете разликује се од овога типа просвећености и схватања васпитања, не само по томе што придаје изузетан значај моралном образовању и обликовању људске личности, него и по самим основама васпитања уопште, као и по поимању људске личности и људске заједнице и њиховог крајњег назначења. Јер је светосавско просветитељско учење, засновано на темељима Христове науке.
Шта се подразумева под појмом просвете у средњовековној Србији, види се из текста монаха Григорија (15 век) у коме се захтева: “не од писаниј или књиг просвештати се, но чист разум имуште Духа благодетију освештати се, и јакоже књиги чрнилом, сице срца наша Духом Светим напасина имети”.
За Светог Саву образовање не значи (као данас) стицање знања него обнављања у нама образа Трисветога Божанства силом Духа Светога”. Отуда су основни темељи Светога Саве у просвећивању народа српскога Вера и Истина. Свети Сава темељи свој рад на Вери и Истини, што нам показују Студеничка и Жичка повеља, где позива браћу и пријатеље, оце и чеда, да приклоне богољубиво срца своја да чују речи светих истина, да их ставе у срца своја, у савест душа својих, пред очи ума свога, те да их разумеју. Потом Светитељ наставља: “Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду на Бога, држимо се пре свега праве вере његове”. Очевидно, полазна тачка за Светог Саву је Истина примана вером, оно што он назива на истом месту “Свете речи”. Свети Сава говори народу да има веру чисту и молитву честу, истину при свему, телесну чистоту и душевно уздржање, чувајући разум Светог Крштења и просвећења Божија, да свагда љубећи покајање и исповедање грехова својих стекну духовни мир. “Јер”, каже он, “духовна наука није игра и нити речи безумља људских мисли, него је то проповедана Света вера Божја на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашим, о коме пророци Светим Духом прорекоше и апостоли научише, и мученици исповедаше, и сви Свети сачуваше...”.
Вера и Истина Светог Саве је огањ који се испуњава и распламсава душу када се ње дотакне. А дотакне је се када их душа огњено зажели и када их заиште. Оне су лични позив на општење, поседују чудесно просветитељско дејство, откривају се као љубав пре наше љубави, јер ми волимо њега зато што он пре заволе нас.
Свети Сава истрајава на “Разуму” Светог Крштења, то јест просвећења; тај разум треба чувати као зеницу ока, јер он открива човековом разуму његов корен, меру и смисао, просвећујући га; открива словесни смисао природе и узводи је њеном богоданом циљу. Тај разум нити је само Божји, нити је само човечији: он је Светотројичан и Богочовечан; скрива у себи тајну Тројичног Бога. Оно што је коначно и несавршено, никад не може бити мерило и критериј онога што је бесконачно и свесавршено. Да би просвећеност открила себе и свој смисао, и да би се сусрела са Вечним, мора примити Вечнога у себе. Нема истинитог просвећења без познавања вечне Истине свега постојећег, а вечне истине света и човека нема и не може је бити без њиховог ослобођења трулежности и смрти. А свега тога нема и не може бити без оваплоћеног и васкрслог Богочовека Христа. Све што се њиме, Богочовеком, просвети и освети, то као просвећење остаје вечно и ничим непомућено.
Ово су, укратко, начела светосавског Предања и Просвете. Та духовна начела остала су, и поред свих промена и историјских недаћа, при пуној снази, и у Србији Лазаревића и Бранковића. Та начела Светог Саве живе у српском човеку и у пркос овој нашој, надамо се и бившој безбожничкој власти, што је Српску цркву и Светосавље, као једини чин просвећења, бацила на маргине, а тиме је настојала да потисне из свести српског човека Светог Саву и Светосавско просвећење. Али као што видимо, све оно што није настало на вечној истини и вери, осуђено је да усахне.
Рад Светог Саве на народном просвећењу пада у сложено време. На самом свом почетку ова мала српска држава суочила се са многим проблемима. У њу неојачану почели су да надиру разни (неправославни) мисионари, па и јеретици. И Римокатоличка црква имала је видан утицај на српске земље, кроз своју тежњу да преко својих мисионара Православље на овим просторима потчини Риму. Овај римски утицај највише је ширен преко Барске надбискупије која је своју власт желела да прошири на “босанску и српску цркву” са жељом да уједини Босну и Рашку са Зетом и Приморјем и да их потчини западном утицају у црквеном погледу.
Пишући о римокатоличком утицају на српски народ, Јосиф Стојановић примећује да је још Свети Сава, “добро запазио да су римокатолички агитатори били развили велику пропаганда у Србији, да је српски народ недовољно просвећен у Православљу и стога што у Србији не беше довољно српских пастира васпитаних у српском духу”. Зато је Свети Сава из Свете Горе уверавао свог брата Стефана, да Србија не може напредовати без Православног просвећења српскога народа.
Осим овог римско-католичког, још пре Светога Саве, била је од јаког утицаја и богумилска јерес. Она је, прилагодивши “Лажне приче” хришћанском учењу и старој словенској митологији о добрим и злим боговима, постала привлачна за народне масе и као таква почела потискивати право црквено учење. И сам Немања, који се и тек како трудио да искорени ову јерес, није у потпуности успео.
За потпуно уништење ове богумилске јереси потребно је било просвећивање народа и борба против “људских незнања”. Таква средства могла је да пружи само просвећена личност какав је био Свети Сава.
Преокрет у животу српског народа настао је са Светим Савом и његовим просветитељским радом. Он је осетио смисао хришћанског учења о изједначењу народа са “живом Црквом”. Свети Сава је схватио сву дубину те хришћанске истине, па се стога и старао, да јачањем и уређењем црквено-просветног живота, створи у народу чврсту основу за његово духовно уједињење, без кога нема ни правог просвећења.
Нови вид народног просвећења настао је онда када је Свети Сава дошао из Свете Горе и донео мошти свога оца Светог Симеона, над чијим телом је Сава измирио своју завађену браћу. Сам чин измирења, као и том приликом одржана беседа, јасно су одредили смисао Савиног рада у Србији. Као архимандрит Свети Сава је десет година управљао Студеницом, која је у то време постала расадник духовне културе у Србији. “У Студеници је”, пише Станоје Станојевић, “Сава постао од испосника радник у народу и за народ, а да при том никад није запоставио своју аскезу”. Као игуман студенички зашао је “по свој земљи свога отачаства” и апостолски “проповедао Јеванђеље”. И тако се његово отачаство “украси обичајима и законом људи, прослављеним Христа ради”. Његови биографи, Доментијан и Теодосије говорећи о томе, кажу да је “отачаство Светог Саве било украшено сваким благовјеријем, као што је небо украшено звездама”. Свети Сава се старао да ниједно место не остане без богомоље. Где није стигао да сагради цркву “ту крст постави”, да се на сваком месту његове домовине “прославља Име Божје”. Сав свој рад на утврђивању “благовјерија”, историјски извори стављају (као почетак његовог рада), у време боравка Светог Саве у Студеници. За ово време Сава је неуморно путовао по српској земљи од села до града, од Испоснице до манастира и учио народ, свештенике и монахе, шта, када и како треба радити да се постигне богоугодан живот и народна просвећеност.
Његови ближи и даљи следбеници прихватили су његову снажну и беспрекорно-моралну личност духовног препородитеља, јер је имао необичан дар да у свакој прилици повеже свакодневне проблеме народне са религиозним животом, да посаветује у раду и поучи у вери. Кад открије слабости људске и примети које их невоље муче, Свети Сава је знао да пронађе топле, братске речи, да утеши и молитвом излечи. Окупљао је народ и уживао његово огромно поверење, јер су начела његовог морала била истовремено и принципи његовог живота.
У просветитељски рад Светог Саве спада и и унутрашња организација монаштва и његов књижевни рад. Познато је да се у оно време просвећивање народа није могло замислити без монаштва. Духовни живот који негују српски монаси, као живот дубоког и узвишеног садржаја, неизбежно доприноси уздизању, осмишљавању и преображају народне свести и савести, народног живота и уметности, просвете, језика и опште културе Православног народа.
Настанком Студеничког типика, настао је, да тако кажемо, и један тип студеничке просвете, који је служио као образац целокупног живота У Студеници, а преко ње и у Жичи, а касније и у другим манастирима широм српске земље. Пишући, пак Студенички типик, или какао је назван “Образник Светог Саве”, Свети Сава нема за циљ да даје само спољну уредбу о устројству и животу у манастиру. Он, пре свега, својом изузетно снажном и препорођеном личношћу, преноси у Студеницу, а преко ње и у целу Србију, живо монашко предање и дух Свете Горе и других духовних центара Истока, нарочито оних у Цариграду, Палестини и на Синају. То је чињеница од далекоснажног значаја, не само за наше монаштво и његов духовни живот, него и за српску просвету уопште. Манастири су кроз цео средњи век, а Богу хвала и данас, били, и јесу жижа културног живота и просвете српског народа. Преко Студенице и других манастира, преко њиховог устројства и живих примера у њима, преко дела духовних писаца и Светих Отаца, превођеним у манастирима и манастирским испосницама, и преко њих преношених до владарских дворова и српских колиба – уткивало се у српско народно биће, и постајало његова “колективна свест”, то јест живо источно православно просветно Предање. Иако типик у себи носи закон и прописе, Свети Сава није био само старешина и законодавац српском монаштву. Он је био и његов истински пријатељ и пример у животу.
Рад Светог Саве на организовању и просвећивању српског монаштва појачао је интерес и за писменост и књижевност у нашем народу. Сам Свети Сава није много писао, он је више утицао да други пишу. Али из тих неколико радова које имамо од Светог Саве, види се да је имао правог књижевног талента. Његови списи: “Живот и служба Светом Симеону”, чине основ наше старе књижевности, па чак и народне поезије, која је српски народ почела све изразитије обележавати као културни чинилац вишег реда. Сем тога, Свети Сава је својим књижевним радом дао правац развоја новог српског правописа.
Рад Светог Саве на народном просвећењу био је разноврсан и компликован. Он је захватао све области народног живота. Али и поред велике разноврсности био је, ипак, сконцентрисан посебно на реализовању надземаљских и вечних добара, на надземаљско и вечно – што је просвећивањем народа требало постићи у животу. Свети Сава се налазио у светости и савршенству, у “ангелском животу Христа ради”. Стога је желео да свој живот саобрази тим вечним идеалима, и да томе и друге научи. Његово светитељство и његов живот “Христа ради” нису се услед тога губили ни у теоријско-мистичким ни практично-рационалним захтевима. Они су били израз његове дубоке побожности, из које је зрачило све што је било потребно за просвећење и унапређење и себе и других људи. Народ, опет, осетио је дух и силу просветитељског рада Светог Саве; осетио је да они долазе са небеских висина и да му пружају само оно, што је “Свето и честито”, па је зато и пошао за њим.
Снагом своје духовности и својим неуморним радом Свети Сава је успео да сједини цркву с народом, да српски народ постане истинска црква. За ово треба заблагодарити Савином родољубљу. Повезана идеја хришћанског братства међу људима, са дубоком вером у вишу правду, даје такав смисао у животу људи да они не познају шовинизам, не знају за хегемонизам, нису ни чули за етатизам и немају појма шта је то унитаризам. Ови појмови нису били у темељима народне српске цркве и државе, јер је српско православље било озарено универзалношћу источног хришћанства. Од профаних, свакодневних брига и послова, Свети Сава је људску мисао окренуо богочовеку Христу и показао да живот земаљски не сме да буде само ради јела и пића, већ да смисао свога постојања човек треба да открије у бићу боголиког свечовека, односно да се оствари јединство Бога и човека.
Светост Савиног живота и плодови његове просвећености у српском народу и свеукупна његова личност, засметала је његовим противницима, понајвише неправославнима, тако да су се трудили да угуше и умање значај Савиног рада, те су зазирали и од његове сенке, па чак отишли толико далеко, да су му и Свето тело спалили, хотећи тим да сатру и веру у чудотворну моћ Светог Саве, али је огањ ломаче још више распалио силнију љубав народа према свом првом учитељу и просветитељу и створио такав култ, да је он вековима негован прерастао у идеју светосавља.
Под светосављем треба разумети остварени идеал православне духовности прожет националним доживљајем, или, једноставно речено: светосавље је српско православље које се у суштини не разликује ни догматски ни обредно од других Православних цркава, јер је у свих исто црквено-догматско учење које проповеда неискривљену реч Христову и уважава сваког човека, јер је Јеванђеље намењено свим народима (Мт. 28,18)
“Знате ли шта значи: бити светосавски православан? “пита о. Јустин и одговара: “То значи: непрестано се борити са страстима и гресима у себи и у свету око себе. Са среброљубљем бори се – сиромаштвом; са похотом бори се – постом и молитвом; са гњевом бори се – кротошћу; са гордошћу бори се – смиреношћу; са Ђаволом бори се – Богом. Кад мислиш мисао чисту и свету знај ствараш – светосавску културу. Свако твоје племенито осећање, свако твоје анђелско дело, свака твоја добра жеља = неимар је светосавске културе. Свети Сава је у нас највећи неимар. Он је души нашој пропутио пут богочовечанске, православне културе” (Светосавље као философија живота, Минхен, 1953).
Да закључим: у свеукупној личности Светога Саве као преданог монаха, вредног законодавца, значајног књижевника, творца нових идеала, ваљаног државника, највећег просветитеља и хришћанског философа, можемо да сагледамо светлу, кристалну и снажну мисао светосавља, која је само као таква могла да проживи све епохе обезбожења, роботације и дехуменизације човека. Философија светосавља са својом методолошком страном одређује нам пут у решавању животних проблема човека у савршеном друштву, јер изнад свега истиче дужност усавршавања људског бића до Богочовека. Овај аспект српском народу није стран био ни онда када га је снажније запљуснула “западњачка река”, па нека да Бог да данашњи сваки Србин буде прави светосавац и светосавски просвећен.
Извор: Епархија шумадијска
|
