Прослављате ли крај године 31.12? Рачунање краја године још од антике било je разнородно. Поглед у историју овог хаоса открива његову позадину и узроке.
Од давнина су последњи дани у години, као и први у новонасталој, били повод претераном јелу и пићу. О томе извештава Цицерон у својој епистули Атикусу (44. пре Христа), да су обојица конзула на први дан нове године најпре морали да се истрезне и дођу к себи од оргијања које је било још под јаким утицајем непосредно окончаних дивљих сатурналија.
Римљани су почетак нове године, један век пре Цицерона, преместили са 1. марта на 1. јануар, односно на дан ступања на конзулску службу. То показује да је смена година била произвољни датум који се могао по вољи одредити. У хришћанском рачунању времена и укупном предању то је водило до застрашујућег хаоса и честим размимоилажењима између ”световног” и литургијског календара. У средњем веку и раном нововековљу не мање од шест различитих датума је била пракса рачунања почетка нове године: 1. јануар, 1. март, 25. март, Ускрс, 1. септембар, Божић.
Као реаговање на овакву дивљу произвољност у римском рачунању почетка нове године, Црква на Западу је прописала својим верницима да се 1. јануар убудуће слави као дан почетка који је почев од 13. века мутирао у дан обрезања Спаситељевог. Тек грегоријанском реформом из 1582.г. настао је ред у хаосу: крај године је померен са 24. на 31. децембар. Но тек је папа Инокентије XII г. 1691. увео 1. јануар за први дан у црквеном календару и обзнанио 31. децембар, дан кончине Силвестра за празнични дан. До данас се у хришћанским Црквама Запада празник Св. Силвестра прославља са уздржаношћу. И данас се тврдокорно држи да је реч о паганском празнику. Још је Блажени Августин (354 до 430) упозоравао: „Неки могу да иду у позориште, ви пак у цркве. Неки нека се опијају, ви треба да постите”. Последњи дан у години је више него само његово фиксирање у календар. Оно упућује на папу Силвестра I који је био римски бискуп од до 335. г. у којој је 31.децембра умро.
Његова је биографија агиографска легенда која је као документ настала између 750. и 850. и у 15. векураскринкан као фалсификат а. Сходно овој легенди, Силвесар крштењем исцељује оболелог цара Константина, и као захвалност, тобож, добија првенство над патријаршијама у Константинопољу (Цариграду), Јерусалиму, Антиохији и Александрији, и добија територијалне и политичке привилегије, као основицу за данашњу црквену државу. Историјска чињеница је да је цар Константин тек две године након смрти Силвестра крштен и да је Силвестров удео у напретку хришћанства у Римском царству мањи но што му легенда то приписује. Такође и у догматским контраверзама и борби против аријанизма Силвестров удео је био подређеног значаја. Тако, на пример, он није узео учешћа на одлучујућем Сабору у Никеји године 325. изговарајући се својом старошћу.
Почев од 1691.г. откада је папа Инокентије XII 31. децембар прогласио даном Светог Силвестра, то је последњи дан у години назван именом тог светитеља. Но и то није једногласно прихваћено. Док се у Немачкој, Француској, Италији и Пољској последњи дан у години тако зове, дотле Енглези, Американци и Скандинавци употребљавају конфесионално неутрално име „New Year’s Eve“, односно „Nyårsafton“. И у немачком говорном подручју се може срести ознака „Altjahrstag“ (Аустрија и Швајцарска).
Од давнина се Силвестар и Нова година преплићу кроз обичаје и локални колорит у којима се двоструки мотивски кругови оба празника рефлектују и два повода преплићу: радост и олакшицу о мање или више срећно окончаном крају старе године и радост и наду у срећну наступајућу годину. Римски песник Овидије је та оба аспекта нагласио у једној својој дидактичкој поеми у којој он пита Јануса, двоглавог бога који гледа у исто време унапред и унутраг, а по коме је месец јануар и назван, шта ће бити посебно у наступајућој години. Као одговор он нам приповеда уобичајено: размена честитки и поклона, најпре слатких од урме, смокви и меда „да би сласт прожела живот и на истеку године“.
О различитим датумима у лунарном и соларном календару
Изван европског културног круга фиксирање почетка нове године одређивано је сходно различитим критеријума – сходно различитим фазама месечевог и сунчаног календара или, пак, на крај жетве, на пример. Најранији спомен се сусреће 2000 година пре Христа у Месопотамији, у којој се прослављала равнодвевица у пролеће и јесен. У исламу се, следећи месечев календар, сваке године почетак мења, те се није могао утврдити и прослављати. Кинези прослављају нову годину у јануару и фебруару. Будисти и Иранци овај празник прослављају у пролеће, док у јеверејској традицији он пада у 1.или 2. тишри, у септембру или октобру.
Протопрезвитер Зоран Андрић, Минхен
Извор: Српска Православна Црква
