Ово су дани поклона, ово је вријеме дарова. Радост долазећег празника најљепше исказујемо тако што дајемо од себе другима. Ваљда смо свјесни да на тај начин најбоље подражавамо Творцу, који је, дајући од себе… труда, пажње, љубави… створио овај свијет и наше животе. Тако подражавамо и онима који су нас родили, мајкама и оцима и прародитељима нашим чијем одрицању и жртви имамо захвалити за наше постојање. Дајући од себе, и тако показујући радост и љубав, ми наликујемо нашим учитељима и васпитачима, онима који су нас хранили и подизали.
Дарујући и поклањајући, ми смо слични Сунцу, мору, земљи… које је Господ створио таквима, да непрестано себе дају, свуда унаоколо, и тако чине живот могућим. Трудећи се око других, ми смо попут срца, које без престанка ради, како би обезбиједило живот другим органима и цијелом организму. Дар, и то онај незаслужени, онај који се не може зарадити, поклон који дајемо из љубави, мислећи на друге, а не на себе… то је најљепши знакрадости, и најбољи начин да прославимо заједнички, породични, народни празник. Јер, као што рекосмо, такав дар је услов живота. То се види, свуда око нас. Тек тако, дајући себе, заслужујемо да нам неко каже: „Сунце моје“, „Срце драго“, „Животе мој“….
На овај начин, празник за све нас постаје прослављање живота. Живота који настаје из љубави. Осим ове јасне симболике, која указује коме смо слични кад поклањамо и дарујемо, свјесни смо и тога да код људи којима је поклон намијењен такво нешто изазива неизмјерну радост. Они, кроз тај дар, знају да су примијећени, да нам нешто значе, да смо мислили на њихове склоности, потребе ( нови пар голманских рукавица за „будућег голмана“, штап за пецање који тражиш већ дуже вријеме, књига твога омиљеног писца, дио гардеробе који ти недостаје, пар карата за Транссибирску жељезницу… итд.)
Па, онда, оне лијепе посвете, свједочанства нашег учешћа у животу других људи: „За полазак у школу“, „За рођендан“, „Поводом годишњице“…. „Твој….“ и тако то. Постаје јасно, да није могуће исказати пажњу и љубав према другоме, ако нешто значајно и лијепо, не одвојиш од себе и то одвојено и одабрано, не донесеш као украс и подстрек, вољеном бићу. Наравно, није битна количина, ни материјална вриједност нашег давања, колико чињеница да се види наша љубав, труд и пажња. Наш поклон не треба да показује колико смо ми „моћни, него колико волимо другога, како мислимо на њега. Наш поклон треба да покаже колико је други моћан у нашем срцу, у нашим очима.
Још прије 3.000 година, чувена царица Савска, долази у Јерусалим у жељи да упозна цара Соломона, и да се увјери у приче о његовој изванредној мудрости. Она тада носи „товаре блага, и не штеди своју имовину да би дала дарове који ће се памтити, како би се приближила том човјеку.
Међутим, иако су њени каравани били импозантни, највећи њен дар бјеше то што је донијела себе лично. Једна од каснијих легенди каже, да се међу њима родила велика љубав, те да је позната библијска „Пјесма над пјесмама“ написна Соломоновом руком, баш тој царици у част. Соломон је, на њен дар узвратио на најљепши могући начин, исписавши стихове који ће остати споменици љубавне поезије. Њихова љепота иде дотле, да ће они временом постати пророчанства будуће везе Бога са људима.
У дане Господњег доласка на земљу, Његовог оваплоћења и силаска међу људе, прије 2.000 година, једна од најупечатљивијих сцена је управо она, када мудраци са Истока (астрономи из Месопотамије, Персије) доносе поклоне, у име цијелог човјечанства, да дарују Онога коме никакви дарови нијесу били потребни. Али љубав не доноси само оне дарове који ће опскрбити нечију нужду, него и оне који показују захвалност и пажњу. Ето, такви поклони пристоје и самом Господу Богу, и нијесу сувишни пред њим.
Поклони могу и да се злоупотријебе. Прије 1.000 година, Свети Јован Владимир је добио поклон којим га је убица мамио у замку и сигурну смрт. А тај смртоносни поклон имао је облик Крста Господњег. Најсветија ствар послужила је да се уради нешто најмрачније. Па, опет, такав поступак није наудио примаоцу колико ономе који га је чинио. Убица је убрзо изгубио и царство, и живот, и успомену међу људима а невина жртва Јована Владимира, родила је миленијумски спомен на љубав, на вјеру и наду у вјечни живот. Велики Храм у Бару је дар ове генерације хришћана, Гоподу Богу и Свецу Мученику.
За нама су три миленијума најразличитијих поклона, који људи приносе Свевишњем, и једни другима. За нама је три хиљаде година Господњег даровања људима. Па опет, још се није исцрпила та ризница људских срца, нити могућност да се смисли нешто оргинално, нешто што још није даровано. Завирите у ваше срце, погледајте. Тамо има поклона које још нико никоме није поклонио. Нешто што ћете тек ви поклонити вашем вољеном бићу. Нека су на здравље и спасење предстојећи празници! Честит Божић! Срећна Нова година!
