Христос се роди! Ваистину се роди!
Бог се на земљи као човек роди. Не као анђео, не као арханђео, него се Бог роди као човек. И тиме уздигао човека изнад свих бића и ствари, и тиме прославио човека као што нико никад прославио га није, нити га може прославити.
Бог постаје човек[2]. Ето то је сва тајна Хришћанства и Цркве Христове. Бог се јавља у телу[3], Он Свесавршени у човеку који је сав пун греха и смрти. Шта је то? Ради чега је то? Зашто Бог постаје човек? Зато што је човек сав постао грех, сав постао смрт и требало је спасити човека од греха и смрти и тиме спасити човека од трулежи, од распадања, од пропасти. Бог се роди као човек и данас на Божић је рођендан Божији, рођендан Бога. И ова Земља, која није знала за бесмртност, која је свим својим бићем кроз човека терала Бога са земље, постаје колевка Бога, Који се рађа од Пресвете Дјеве Богородице Марије.
Данас на Божић свршава се велика и највећа тајна, браћо и сестре, у свима световима. Данас се збива велики догађај у свима историјама рода људског. И у свима историјама свих створених бића Бог никада није постао богоанђео, богоцвет, али ето постаје Богочовек, и тиме показује велику и страшну тајну човечијег бића. Ради чега је човек створен и ради кога? То се види из тога што Бог може постати човек. Значи човек је у почетку створен да смести у себе Бога и да буде испуњен сав Богом. Данас је рођендан Бога, рођендан Богочовека, а уствари данас је рођендан свега светог, свега узвишеног, свега великог у роду људском. Данас је рођендан бесмртности. Данас је рођендан непролазности људске. Данас је рођендан свемудрости људске. Данас је рођендан свих великих и светих људи. Данас је рођендан Цркве Христове, јер Господ је узео на Себе тело, постао човек, и тако основао Цркву Божију у овоме свету, основао је као Тело Своје. Он је сишао у човека да би привукао све људе Себи. Постао човек, јер је био далеко од нас, да не бисмо рекли: па како ми можемо испуњавати Божије заповести кад је Бог горе, изнад свих небеса? Он, Наднебесни Господ постао је човек; улази у наш земаљски живот, улази у наше гробнице, улази у наше мртвачнице, улази у наше прљаве поноре, улази у сав муљ земаљских грехова људских, зала и злочина и свих ужаса, које је човек негомилао у овоме свету и у целоме себи и у души својој.
Гле, данас је дан Светог Првомученика Архиђакона Стефана кога Црква слави. Њега не би било да се Господ није родио као човек, не би било ниједног Светитеља, не само њега. Ко је Тај Који је дао силу том младићу, чудесном и дивном, да се он, кад га засипају камењем, моли Господу Богу за убице своје и да вапије „Господе, не прими им ово у грех“[4]! Такво чудо љубави и молитве није се знало на земљи. Ето, то чудо збива се кроз великог и славног Првомученика Архиђакона Стефана. Ко то твори у њему? Господ Христос Бог који је постао човек, Бог који је у самоме Првомученику Архиђакону Стефану свим силама Својим присутан. Човек се не боји смрти! Гле, и у страшном тренутку смрти, онда када га засипају камењем, када га муче, Првомученик Свети Архиђакон Стефан види небеса отворена и Сина Човечијег, Господа Христа види где седи с’ десне стране Бога, седи у телу људском[5]. Каква визија! Каква радост! Тело људско без Господа Христа било је сво у смрти, у гробу, у распадању, у црвима, то тело људско узнесено изнад свих небеса и ето, то тело које је Господ Христос родивши се на Божић узео на Себе, то прослављено тело стоји изнад свих небеса и седи с’ десне стране Бога Оца![6]
Небо је отворено земљи. Све небеске радости пружене су роду људском. Првомученик Стефан то види, осећа, види Небо отворено и за њега нема страха од смрти, нема страха од убица, нема страха ни од каквих страхота у овоме свету. Тако је Свети Првомученик Стефан уствари свима нама открио тајну свих Светих Мученика Христових: како су они могли да издрже страшне неподношљиве муке без јаука, без суза… Свако мучење за сваког Мученика имало је своје страхоте, али јунаци Христови нису се бојали смрти и подносили су све те муке, јер су имали над собом Небо отворено, јер је Господ Христос био над свима њима и чекао их у Небеском Царству. Тамо су они хитали кроз сва страдања, кроз све муке, ка Њему, Господу Који је постао човек, да нам да све што је Божанско, да нам да све Божанске силе, такве силе које савлађују све што је смртно у човеку и око човека; да нам да Божанске силе које побеђују смрт, и све демоне који стоје иза смрти.
Данас – данас је рођендан свих светих Исповедника Христових, рођендан свих Светитеља Божијих, рођендан свих хришћана широм света од Витлејема, од онога дана када се Господ појавио у овоме свету, па све до данашњег дана и дана Страшнога суда.
Господ је постао човек – ради чега? Ради тога, да би човеку дао силе да очисти себе од свакога греха, да би човеку дао силе да очисти себе од сваке смрти, да би човеку дао силе да очисти себе од свакога ђавола, од свакога демона. Не реци никада:…[7] Гле, кроз сваки грех твој јуриша на тебе свака смрт, јуриша на тебе сваки ђаво; и ако душу своју, врата душе своје отвориш греху, ти си отворио душу своју нечистим силама, отворио си капију душе своје смрти, свакој смрти. Смрт није тако страшна, али грех је страшан, грех који уноси сваку духовну смрт у сваког човека; јер грех, сваки грех је увек мали ђаво, невидљиви ђаво који убија душу. Неки мали грех расте, ако се ти не бориш против њега, ако ти не устанеш против њега, ако ти не осетиш да тај грех уствари држи у себи читав пакао. Крадеш? Пази, у том греху увек је ђаво. Не покајеш ли грех, тешко теби! Завидиш, пакостиш, злобиш, чиниш неправду, чиниш безакоње, све је то грех до греха и у свакоме од њих по безброј нечистих сила уништава у човеку, уништава све што је божанско, све што је свето, све што је чисто.
А хришћанин човек, чиме се брани? Он се брани Богом, Господом Христом Кога уноси у себе кроз Свету Тајну Крштења, Свету Тајну Причешћа, Свету Тајну Покајања, и тим Божанским силама он изгони из себе све нечисте силе. Зато је хришћанин увек најмилија мета свакога ђавола, али у исто време, хришћанин је увек способан да силом Христовом која је у њему сатре сваког ђавола, сатре сваку демонску силу. Не треба се варати, овај је живот наш на земљи дат нам је да њиме осигурамо себи Живот Вечни, да одавде почне живот наш и настави се у ономе свету. Господ је сишао с Неба, постао човек ради тога. Он је пропутио пут човеку од земље у Небо[8], пропутио пут којим свако људско биће може ићи и стићи у Небо ако хоће. Све зависи од нас људи, од наших жеља, од наших хтења, од наше слободне воље. Гле, шта је узвишеније, шта је богатије за човека него да се Бог јави у човеку, да се јави као Богочовек у овоме свету? Има ли већег богатства од Господа Христа? Та Он је донео роду људскоме све што Небо има: донео је Небеско Царство, донео је сва блага Небеског Царства и Царство Небеско постало је наше, људско, и ми смо постали наследници Небеског Царства[9]. Јер гле, велику љубав је испољио Господ Христос, све нас чини синовима Божијим, усиновио нас Господу Богу, и тиме ми постајемо синови Божији по благодати постајући и наследници свих богатстава Господа Христа[10].
Ми људи, живећи на земљи, нећемо ни да помислимо каква богатства нуди нама Господ Христос. Ми се много пута изгубимо по овоме свету у свима ситницама овога света и сматрамо за блага своја ситнице овога света и овога живота. Благи Господ Бог постао је човек, сишао на земљу, основао Цркву Своју и у Цркви Својој оставио сва небеска блага, сва вечна безбројна непролазна блага. Бог је постао човек да би човек могао постати Бог, како уче Свети Оци[11], да би се човек могао богатити Богом. Наш живот на земљи, ако није богаћење Богом, онда је сигурно богаћење ђаволом кроз све грехе које чинимо. Сетите се дивне и чудесне приче о неразумном богаташу који је, имајући изобиље земаљских блага, рекао души својој: Душо моја, почивај, једи, пиј и весели се; а Бог му је рекао: Безумниче, шта ће бити од твог имања; ову ноћ узећу душу твоју од тебе, и коме ће остати имање, коме? Тако бива свакоме који се не богати Богом“, вели Спаситељ[12]. А нама људима, после доласка Господа Христа у свет када је Господ постао човек, није тешко богатити се Богом, јер Еванђеље Господа Христа јесте богатство које је Он донео овоме свету и показао нам све путеве како да се човек богати Богом и да изгони из себе сваку ђавољу силу.
Знај када извршујеш сваку еванђељску заповест ти богатиш себе Богом, богатиш себе непролазним богатством које ти нико не може узети ни отети: ни смрт, ни ђаво. Ти онда гомилаш себи благо на небу. Чујеш ли заповести Господа Христа, заповести о молитви: „Молите се за пријатеље и непријатеље своје“[13]. Када ту еванђељску заповест вршиш ти уствари богатиш себе Богом. Божанске силе се налазе у теби, јер свака врлина, браћо, своди у душу Божанске силе, свака врлина је од Бога и зато и своди у душу небеску Божанску силу која је јача и од греха, и од смрти и од ђавола. Или, ти испуњујеш ма коју другу заповест: о милосрђу на пример, ти тиме богатиш себе Богом, богатиш се богатством које ће трајати вечито у свима световима где се креће твоје људско биће. Каква блага, каква богатства донео је Господ Христос човеку, бесмртност и Живот Вечни, Небеско Царство и сва блаженства Небеског Царства! Зато је Божић, када се Господ родио као Богочовек у овоме свету, рођендан свих наших радости, свих наших бесмртности, свих наших непропадљивих богатстава, свих великих и светих људи у овоме свету, рођендан сваког човека, сваког истинског човека, сваког правог хришћанина.
Да, Бог постао је човек, показао је како треба човек да усаврши себе у овоме свету, да доврши себе, јер човек је недовршено биће. Бог је створио човека по лику Своме, по слици Својој[14], да би човек обратио себе и изградио себе у савршено биће, савршеног човека. А тај савршени човек и такав савршени човек налази се само у Господу Христу[15]. Он је Богочовек и у Њему ми имамо пут како да довршимо себе, имамо циљ коме треба да гредимо. „Угледајте се на мене као ја на Господа Христа“ – вели Св. Апостол Павле хришћанима[16], да их не би уплашио рекавши им: „Угледајте се на Господа Христа“. Он то и тражи од хришћана, он то и пише, али људи су слаби, плаше се. Како ћу ја човек да се угледам на Христа, ја прљав, ја пун грехова, ја сав нечист?! Апостол зато вели: Као што се ја угледах на Господа Христа, ви се угледајте на мене. И ја сам човек, и ја сам под слабостима људским, и кад ја могу да се угледам на Господа Христа, да испуњујем Његово Свето Еванђеље, можеш и ти, брате! И ти имаш пет чула као и ја, имаш тело као и ја, имаш душу од Бога као и ја. Ништа ја Павле немам веће као дар Бога него што ти имаш. И ја сам створен као човек, сви смо ми људи створени на један начин од Бога, сви имамо тело, сви имамо душу. Али, у чему је разлика између Светог Апостола Павла и нас? У вери, у вољи, у жељама, у слободном хтењу! Силна воља, ето шта је потребно човеку! Та силна воља када крене путем Христовим обогаћује се, јача, постаје непобедљива, и онда човек лако и радо испуњује Еванђеље Господа Христа, све Његове заповести, лако савлађује сваку смрт, сваког ђавола који јуриша на њега у овоме свету.
Тако велики светли Празник Божић рођендан је свих наших људских радости, рођендан је свих великих, највећих и најбесмртнијих дела које су људи починили; рођендан је Ускрса, рођендан је Педесетнице, рођендан је и Преображења, јер то су сви велики светли Празници, велики славни догађаји помоћу којих Господ спасава свет од греха, смрти, ђавола. А да није данашњег дана, да није Божића, да се Господ није родио као човек, свега тога не би било. Шта би било од човека? Шта би човек постао да није Бог оваплотио се и сишао на земљу? Човек би несумњиво постао ђаво, несумњиво изгубио све што подсећа на Бога; човек би несумњиво себе толико унаказио гресима, залима, да би изгубио сваку сличност са Богом. Тако би себи створио пакао, вечни пакао! А пакао је увек исти, био људски, био ђавољи. Јер шта је пакао? То је живот без Бога! Кад Анђео живи без Бога, он је ђаво! Кад човек живи без Бога он је ђавочовек. Јер ако нема Бога у души, она је отворена да се у њу усели грех. Пакао је грех, и свака, и свака нечиста сила. Господ је постао човек да би човека подигао из свих њихових слабости и немоћи и уздигао изнад Анђела и Арханђела, уздигао у Небеско Царство.
Зато је Господ постао човек, зато ми славимо Божић као најрадоснији празник, јер гле, кроз данашњи Свети Празник и смрт је постала радост за човека, вели Свети Апостол Стефан Како се Он радује што Га каменују за Господа Христа! Каква је то сила која чини да није више ни смрт највећа страхота?! Само Господ Христос, само Богочовек то чини! Тако у мом и твом животу, ако хоћеш да смрт престане бити за тебе страшило и страхота и за твоје ближње, ти предај себе васцелог Господу Христу. Када предаш Њему себе, предао си себе Богу Свемогућем и Свејаком, Који ће уништити сваку смрт и сваког ђавола који насрне на тебе. Зато је вера, вера у Господа Христа, наша сила којом побеђујемо свет[17], сила којом побеђујемо смрт, сила којом побеђујемо ђаволе, сила којом побеђујемо пакао. Вера прво вера, изнад свега вера! Све је могуће ономе који верује[18], који верује у Господа Христа Богочовека. А Он, Он је сав ту међу нама, сав у Цркви Својој, сав у свима световима као свуда присутан, сав свуда готов да помогне свима нама, да нас извуче из понора смрти, из понора греха и узнесе у Рај. Божић! Божићем је отворен пут у Рај. Божић – Божић нам је дао свима сва рајска блага. И ако желиш души својој рајско расположење још овде на земљи, ти смири себе пред Господом Христом, ти увек молитвено и скромно са постом и бдењем иди за Господом Христом, само за Њим, јер несумњиво за Њим ћеш стићи у Царство Небеско.
Ако ја и ти будемо пригрлили неки грех, неку страст, и останемо са њом у овоме свету, а куда нас води та страст? За ким ми то идемо када се подамо некој страсти и живимо у њој? За ђаволом. Ако је пакост у питању, ђаво пакости, кроз пакост своју води те за собом у пакао. Знај, ниједан грех, ниједан порок не даје души Царство Божије, Царство Небеско, не даје радости небеске. Сваки грех и велики и мали ствара помрчину у души, ствара немир, ствара тугу, ствара невољу, ствара муку. И кад се човек ослободи греха кроз свету исповест, кроз покајање, кад се покаје за грехе своје, за страсти своје, за пороке своје, онда ће осетити како небески мир и покој силазе у душу његову. Тада он осети оно што је Спаситељ објавио свакоме и свима: „Ходите к Мени сви који сте уморени и натоварени, и Ја ћу вас одморити“[19]. Ја ћу вас одморити! Јер сваки грех јесте страшан воденички камен који притискује душу твоју и моју све дотле док се тај грех не исповеди, док се не избаци из душе. И сваки грех је врло тежак, неизмерно тежак, толико тежак да усмрћује, да душу увлачи у смрт и сатире те. А Господ Благи, нежно зове к Себи: „Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени, натоварени гресима, невољама, љутим мукама, разним смртима. Ја ћу вас одморити“. Господ даје тај мир духовни, мир који даје бесмртност и Живот Вечни. Кад га човек стекне стекао је Царство Небеско.
И данашњи Свети Првомученик Стефан, који се смрти радовао више него ли ми некој радости, нека нас он води и руководи идењем за Богочовеком Христом, Који је постао Богочовек ради нас људи, да и ми победимо све што је смртно, победимо у себи сваки грех, сваку духовну смрт, победимо у себи сваког нечистог духа и узживимо још на земљи Еванђељем Господа Христа, божанским животом који се продужава у ономе свету, еда бисмо и ми заједно са Првомучеником Светим Стефаном, Апостолом и Архиђаконом, славили Господа Христа кроза сву вечност, кроза све вечности на ономе свету, поздрављајући на небу један другога као што се поздрављају сада људи на земљи: „Христос се роди! Ваистину се роди“!
