Преподобном Антонију, који је са ученицима својим живео У Египатској пустињи, дође једном на ум мисао како нема тако савршеног монаха као што је он и како се он први настанио у пустињи и изабрао усамљенички живот. Док се он, како то сам касније причаше, бавио том мишљу, чу у виђењу глас где говори: Антоније, има један слуга Божји који се пре тебе настанио у пустињи и који је савршенији од тебе; и ако га потражиш, наћи ћеш га у унутрашњости пустиње. Похитај к њему пре но што је он отишао Господу.
Чувши то, и дошавши к себи, старац одмах узе свој штап и похита у пустињу желећи да пронађе тога о хоме му би откривено. Беше подне и толика врућина да се и камење беше усијало од силне жеге; старац малаксаваше телом, али не малаксаваше духом, већ продужаваше свој пут. Ма да није знао куда да иде, ипак је јуначио себе и говорио: Верујем Богу моме, да ће ми показати слугу свога, кога ми обећа показати. - И не дуго после тога угледа старац животињу, сличну коњу, коју песници називају ипокентавр, прекрсти се и смело упита: Је ли, у ком месту живи слуга Божји? - Звер се поклони на питање светитељево, али пошто није могао говорити, показа главом на ону страну куда је слузи Божјем ваљало ићи, и брзо побеже од преподобног Антонија. Старац се чуђаше изгледу овога звера, и продужи пут на ону страну куда му звер главом показа. Но, да ли се ово ђаво беше прерушио да уплаши светитеља, или је то неки необичан пустињски звер, ми не знамо.
Путујући по непролазној пустињи, старац ништа друго није примећивао до трагове звериња. Пошто је путовао два дана и ноћ, он другу ноћ проведе у молитви, незнајући куда да крене. А када свану трећи дан он виде вучицу где иде огранком горе и завија. И издалека је пратећи, он дође близу пећине у којој живљаше угодник Божји, свети Павле. Угледавши пећину, старац се обрадова, али њен житељ, осетивши Антонијев долазак, затвори врата. А старац приђе и куцну, али не би одговора. И он стојаше пред вратима и куцаше али без успеха. Видећи да му се врата не отварају, он паде пред уласком у пећину, и мољаше се све до подне да му се допусти да уђе унутра и види онога кога је са толиким трудом тражио. И говораше: Отвори ми, слуго Божји, отвори! Ти знаш, све знаш, јер ти је Бог открио ко сам и одакле сам и ради чега сам дошао. А знам и ја да нисам достојан видети свето лице твоје. Ипак, нећу отићи одавде док те не видим. Немој се крити; Бог ми је тебе обелоданио. Ти звериње примаш, зашто човека одбијаш? Тражих те, и нађох те. Куцам, да би ми се отворило. А ако ми не отвориш, онда ћу умрети на прагу твом, и ти ћеш овде сахранити леш мој. - И много друго говораше му са сузама, и кораше га као немилостива. Одговори угодник Божји из пећине: Ко то моли са претњом? Ко то са сузама укорава? Чудиш се што ти не отварам, а дошао си хвалећи се да ћеш умрети овде.
Рекавши то, светитељ отвори врата. И загрливши се, са сузама целиваше један другога, и по имену називаху се, јер им Бог беше открио њихова имена. А пошто седоше, рече отац Антоније; Радуј се, Павле, сасуде изабрани и огњени стубе, житељу ове пустиње! - А свети Павле говораше му: Добро дошао, сунце које обасјава сву васељену, наставниче спасаваних, уста Божја; ти си пустињу населио, а ђавола из ње протерао. Зашто си толики труд потегао ради мене човека грешног и ништавног? Ето, видиш старца престарела и седином ружно покривена; видиш човека који ће одмах бити прах и пепео. Али пошто љубав може све да чини, молим те, причај ми: како је сад род људски; како се у свету царује; има ли још заблуделих у идолопоклонству; и да ли још трају гоњења на хришћане? - Антоније одговори: Молитвама твојим стоји свет, и гоњења престадоше, и Црква слави истинитога Бога. Али, пошто си споменуо гоњења, молим те, Господа ради не сакриј од мене оно што се односи на тебе, него ми све испричај због чега си се удаљио из света у ову тако далеку пустињу. И свети Павле стаде му причати о себи овако:
"Родио сам се у Тиваиди. Имао сам сестру коју родитељи још за живота свога удадоше. Сами православни, родитељи ме научише грчким и римским књигама, и православној вери. Пре но што напустише овај привремени живот, они нам поделише своје имање које беше врло велико. Пошто се они упокојише, муж моје сестре, грамжљивац, хтеде и мој део. Стога намераваше да ме као хришћанина преда нечестивом кнезу на мучење да би пошто ме погубе, он узео моје наслеђе. А тада цароваху Декије и Валеријан. Они мучаху све који Христа исповедају, и беше велики страх у целој Тиваиди, јер они љуте муке измишљаху. У то време незнабошци ухватише једног хришћанског младића. И мучише га много. Но пошто га не могоше одвратити од Христове вере, одведоше га у једну мирисну башту пуну цвећа, метнуше на дивну постељу, и меким узицама привезаше му и руке и ноге за постељу. Онда се сви удаљише, а код њега пустише једну младу девојку да би га завела. Бестидна девојка га грљаше и љубљаше, па чак, стидно је рећи, стаде тајне делове тела његовог пипати, дражећи га на нечисти грех. А шта уради храбри страдалник, који је толике муке поднео? Видећи да ће га сладострашће саблазнити, и осећајући већ у себи страсне покрете, он чврсто зубима стисну свој језик, прегризе га, и испљуну га у лице блудници. Од силних болова страст у њему утрну, а лице и хаљине развратне девојке беху крвљу попрскани. И тако овај младић благодаћу Христовом савлада сладострашће. - Но и другога младића, који се непоколебљиво држаше хришћанске вере, после многих мучења, свукоше, па му наго тело цело намазаше медом, руке на раменима завезаше и на сунчану припеку поставише. Онда пустише на њега пчеле, осе и стршљенове, да би изуједан био приморан принети жртву идолима. Али јуначни страдалник се не одрече Христа, иако је, страшно изуједан по целом телу, толико отекао да је био изгубио изглед човечји. - Видевши све то, па још посматрајући мужа моје сестре силно љута, да га ни сестрине сузе ни рођачка веза не могаху смирити, ја му оставих све и побегох у ову пустињу. И полако вођен Богом ја дођох довде, нађох ову пећину, и воду у њој. И схватих да ми Бог даде ово место за обиталиште. И настаних се овде, и ту живим хранећи се урмама и одевајући се лишћем."
Док је светитељ ово причао, гле, долете гавран носећи цео хлеб, тихо га спусти пред њих, и одлете. Зачуђеном поводом тога блаженом Антонију свети Павле рече: "Ето, милостиви и човекољубиви Господ послао је обед нама, слугама својим. Шесдесет је већ година откако добијам половину хлеба, али због твог доласка Господ Христос удвостручи оброк војницима својим".
Пошто ови велики угодници добише хлеб, указујући један другоме поштовање, мољаху један другог да благослови хлеб и преломи. Свети Павле указиваше почаст преподобном Антонију као госту, а преподобни Антоније светом Павлу као домаћину и старијем по годинама. И дуго потраја међ њима овај спор, пун љубави. Онда блажени Павле узе хлеб с једне стране, a другу страну стави у руке оцу Антонију, и одмах се сам хлеб преполови, и сваки доби свој део. И седећи крај извора, слуге Христове једоше и наситише се, и пише са извора, чија је вода чиста и веома слатка, и узнесоше благодарност Богу. И севши опет, проведоше у разговору сву ноћ све до сванућа. А када свану, рече свети Павле ави Антонију: "Одавно знам за тебе, брате, да у овој пустињи живиш, и желех да заједно с тобом служим и радим нашем Господу. Али пошто дође час мога уснућа, који сам свагда жељно очекивао, желећи се разрешити и са Христом живети, то те Господ посла к мени да сахраниш моје ништавно тело и предаш прах праху."
Чувши то, Антоније ридајући, са сузама говораше: "He ocтави ме, оче, самог, већ ме узми за свога сапутника". - А он му рече: He треба да тражиш оно што је твоје, него што је ближњега. Је ли корисно теби да, оставивши бреме тела, идеш за Јагњетом ка небу? Али и осталој братији је корисно, да их ти још руководиш и утврђујеш. Још те молим, похитај, отиди у свој манастир па ми донеси мантију, коју ти поклони епископ Атанасије, да њоме обавијеш тело моје". - А ово блажени Павле искаше, не што му мантија беше потребна, јер није марио да ли ће његово тело бити сахрањено наго или покривено да иструли у земљи. Та он се толико година одевао палмовим лишћем. Али он је оца Антонија слао од себе у манастир, да би му душа на миру изишла из тела. Удиви се Антоније слушајући где блажени говори о Атанасију и његовој мантији, и као самога Христа у Павлу видећи, и Бога у њему живећег почитујући, не усуди се ништа више рећи, већ му ћутке и плачући целива очи и руке, и похита да изврши наређење. Пође дакле у манастир и против своје воље. Иако је био врло уморан телом, он ипак духом савлађиваше године старости своје. А када стиже својој келији, сретоше га његова два ученика, питајући га: Где си се толико време задржао, оче? - Он одговори: "Тешко мени, децо моја! Тешко мени грешноме, јер сам лажни монах, и само носим монашко име! Видех Илију, видех Јована у пустињи, и ваистину видех Павла у рају". - Ученици, жељни да што више чују од њега, мољаху да им прича о томе, али он стави себи руку на уста и рече: "Свему има време: има време кад се говори, има време кад се ћути". - И узевши мантију, не поседе нимало, нити узе храну за пут, већ одмах изиђе, хитајући кроз пустињу, да би светога затекао у животу. Јер се бојаше да не задоцни, и свети Павле без њега преда душу Господу.
А други дан у девет сати, путујући ава Антоније виде у ваздуху Анђелске Чинове и саборе Пророка, и Апостола, a y средини душу светога Павла, где, чистија од сунца, узлази на небо. И одмах паде на земљу, и посипајући главу песком ридаше и вапијаше: "Зашто ме, Павле, остави? Зашто одлазиш без последњег целива? Тек сам те удознао, а ти већ одлазиш од мене?" - А касније причаше блажени Антоније да је остатак пута тако брзо прешао, као да је на крилима по ваздуху летео; од брзог кретања ни осећао није да додирује земљу ногама. И одмах се обрете у пећини; и виде светога где клечи са рукама подигнутим к небу и главом уздигнутом. Па мислећи да је жив, и молитву твори, стаде се и сам молити заједно са њим. А кад прође један сат, и ава Антоније не чу молитвени глас његов, ни уобичајене уздахе, приступи му, и виде да је већ умро. И разумеде да тело светога мужа, и после смрти, одаје дужно поклоњење Богу коме је све живо. Онда са великим плачем и ридањем он целива свето тело његово, уви га у мантију, коју беше донео, и стаде, по хришћанском обичају, певати погребне псалме. Али беше у недоумици како да сахрани светитеља, јер не беше донео мотику да ископа гроб. И говораше у себи: "Да ли да се вратим у манастир по алат? путовање траје три дана. Или да останем овде? Али, без мотике не могу ништа да учиним. Ништа, остаћу овде, и умрећу као што треба, Христе, и последњи дах свој испустићу крај твог палог војника".
Док он тако помишљаше у уму свом, гле два лава наиђоше из унутрашњости пустиње ричући, као да плачу за изгубљеним светитељем. Антоније се најпре мало уплаши, затим видећи зверове где кротки као јагњад легоше крај тела светитељева и стадоше тужно рикати, као да кукају, он се удиви благој нарави тих зверова. И онда узеше лавови својим шапама копати земљу. Пошто ископаше гроб колико треба, они опет припадоше к телу светитељевом силно ричући, као да му дају последњи цедив. Затим приђоше преподобном Антонију, и лизаху му и руке и ноге, као да траже од њега благослов и молитве. А преподобни слављаше Христа што и многи зверови знају Бога, и говораше: "Господе, без Твоје воље ни лист са дрвета не пада, ни птица слеће на земљу, дај свој благослов овим зверовима, како Ти знаш".
И даде им знак руком да се удаље у пустињу. А кад се зверови удаљише, ава Антоније сахрани чесно тело светог и преподобног оца Павла, пpвог пустињожитеља, који се упокоји у Господу 342. године у сто тринаесетој години живота.
Пошто сахрани светитеља, отац Антоније проведе идућу ноћ на његовом гробу, плачући и молећи се. А сутрадан, при поласку у свој манастир, он узе одећу светога Павла, исплетену од палмовог лишћа. И дошавши у свој манастир, он све подробно исприча ученицима својим ради њихове духовне користи. А ону одећу од лишћа толико чуваше и почитаваше, да се двапут годишње облачио у њу: на Ускрс и на свету Педесетницу.
Нека нас светим молитвама обојице препободних отаца: Павла и Антонија, удостоји удела угодника својих Христос Господ наш, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек, амин.
