Тајну доласка Бога на земљу у лику Детета можемо осетити искључиво по мери нашег повратка детету које и даље наставља да тајно живи у нама. Јер, Богодете нема ни власт, ни моћ, Оно не жели да Га се ми бојимо. Оно улази у наше срце искључиво љубављу. Христос нам се предаје као Дете и ми Га можемо заволети само као Дете и предати Му се само као Детету.
Свугде где човек поново проналази Бога и где се у човеку изнова разгорева светост вере, тамо се у човеков живот поново враћа празник, тамо се изнова у човеку успоставља целовитост живота која је нестала са престанком детињства. О томе говори Христос: Будите као деца и Ко не прими Царство Божије као дете, неће ући у њега (Лк. 18,17). Бити као дете - то и јесте повратак животу као радости и животу као слободи. ... Зато Црква непрестано празнује. Зато се читав живот верујућега открива као ритам унутрашње припреме за празник, приближавање празника и самог празновања празника.
Управо се у тим речима - Дете и Бог - налази потресно откривење свеколике тајне Рождества Христовог. У једном дубљем смислу, то откривење је упућено, пре свега, оном детету које скривено наставља да живи у свакоме од нас до краја живота. Када савремени човек хоће нешто крајње да омаловажи, онда он са презиром каже: “Ма, то је прича за малу децу”. То значи да није за “одрасле”, “умне” и “озбиљне”.
Шта је то чега обично више нема у “одраслима” или, тачније, што је у “одраслима” затрпано, затомљено, загушено дебелим слојевима њихове “одраслости”, ако не управо и пре свега та деци својствена способност да се усхите, да се обрадују и, што је најважније, да буду целовита и у радости и у жалости? Шта је то што “одрасли” више немају у себи ако не ту деци својствену способност да имају бескрајно поверење у другога и да му се у том поверењу потпуно предају, да воле другог и да му верују свим својим бићем? Једном речују, ту дечију отвореност за дубљу тајну света и свега у свету, за тајну која се открива Светима, деци и песницима.
И стога ми можемо да осетимо и појмимо радосну тајну Рождества Христовог, тј. тајну доласка Бога на земљу у лику Детета искључиво по мери нашег повратка том детету које и даље наставља да тајно живи у нама. Богодете нема ни власт, ни моћ, но оно се управо у тој својој безвласности и беспомоћности показује Царем. Дете Христос из Витлејемске пећине не жели да Га се ми бојимо, Он улази у наше срце не страхом, не доказима Своје силе и власти, већ искључиво љубављу. Он нам се предаје као Дете и ми Га можемо заволети само као Дете и предати Му се само као Детету.
У свету царују власт и сила, страх и ропство. Богодете Христос нас ослобађа од тираније власти и силе, страха и ропства. Он од нас тражи само љубав, слободну и радосну љубав. Он од нас тражи само да Му предамо наше срце. Црква нам празником Рождества Христовог јавља сверадосну тајну: тајну слободне љубави коју нико ничим не намеће човеку, тајну љубави којом човек постаје способан да види и позна Богодете Христа, да заволи Бога и, коначно, тајну љубави која тиме постаје дар новога живота.
Извор: Саборна црква
