Најсвјетлије, лијепо, поучно и узбудљиво вријеме у Православном календару је период Великога поста и Пасхе. Зашто и како треба постити, колико често посјећивати храм и причешћивати се у вријеме Великог поста, какве су особености богослужења у овом периоду?
Понеке одговоре на ова као и друга питања о Великом посту читаоц може наћи у продужетку (текста). Овај материјал је састављен на основу неколико публикација посвећених разним странама нашег живота у Великом посту.
Смисао поста
Велики пост је најважнији и најдревнији из вишедневних постова, то је вријеме припреме главном Православном празнику- Свијетлом Христовом Васкрсењу.
Већина људи и не сумња у добар утицај поста на душу и тијело. Пост (истина као дијету) препоручују чак и свјетски доктори, наглашавајући корист организму од привременог прекида употребе у храни животињских бјеланчевина и масти. У исто вријеме смисао поста није у томе, да смршамо или тјелесно да се «подлијечимо». Светитељ Теофан Затворник пост назива «терапијом спаситељног лијечења душе, бањом у којој се пере све старо, непривлачно и прљаво».
Хоће ли се очистити наша душа, ако ми не поједемо, рецимо, месни котлет или салату са павлаком у сриједу или петак? Можда ћемо одмах ући у Царство Небеско само зато што уопште не једемо мрсну храну? Једва да је тако! Сувише би просто и лако било то ради чега је Спаситељ примио страшну смрт на Голготи. Не, пост је прије свега духовна вјежба, могућност сараспети се са Христом и у томе смислу наша мала жртва Богу.
Важно је чути у посту призив, који тражи наш одговор и напор. Ради свога дјетета, блиске људе могли би оставити да гладују, ако би стајао избор, коме дати последњи комад (хљеба). Ради те љубави спремни (смо) на било какве жртве. Пост је такав доказ наше вјере и љубави према Богу, заповијеђене Њим Самим. Тако, волимо ли ми, истинити хришћани, Бога? Сјећамо ли се да је Он глава нашег живота или, осујетивши се, то заборављамо?
Ако не заборављамо, онда у чему се закључује та мала жртва Спаситељу нашем – пост? Жртва Богу је дух скрушен (Пс. 50, 19). Суштина поста није у томе да се одричемо неких видова хране или весеља, чак и од потребних ствари (како разумију жртву римокатолици, јудеји и језичници), већ је (смисао) у одрицању од онога што нас прождире и удаљује од Бога. У том смислу говори преподобни Исаија Отшелник: «Душевни пост састоји се у одрицању од бриге». Пост је вријеме служења Богу молитвом и покајањем.
Пост припрема душу за покајање. Када се смиравају страсти просвећује се духовни разум. Човјеку постају виднији његови недостатци, у њега се јавља жеђ да очисти своју савјест и да се покаје пред Богом. По ријечима светитеља Василија Великога пост: «су крила којим се молитва узноси Богу». Светитељ Јован Златоуст пише: «молитве се врше са пажњом особито у вријеме поста, јер тада души бива лакше, ничим се не оптерећује и не одаје се пагубном бремену задовољства». За такву покајну молитву пост је најблагодатније вријеме.
«Уздржавајући се од страсти у вријеме поста, колико имамо снаге, ми ћемо имати користан тјелесни пост – поучава преподобни Јован Касијан. Оптерећавање тијела, сједињено са сокрушењем духа, биће пријатна жртва Богу и достојна обитељи светости». Заиста «може ли се назвати постом само испуњавање правила о не једењу мрснога у посне дане ? – поставља реторско питање светитељ Игњатије (Брајчанинов) – хоће ли бити пост постом, ако, осим неке измјене у саставу хране, ми не будемо размишљали о покајању, уздржању, очишћењу срца кроз усиљену молитву ?»
Сам Господ наш Исус Христос дао нам је примјер, четрдесет дана постећи у пустињи, одакле се вратио у сили духа (Лк. 4, 14), одољевши свим искушењима врага. «Пост је оружије, спремљено Богом – пише преподобни Исак Сирин. Ако је постио Сам Законодавалац како онда може да не пости било ко од оних који су обавезни да извршавају закон?… До поста род људски није знао за побједе и ђаво није доживљавао побједу… Господ наш био је вожд и првенац те побједе. Како ђаво види то оружије на неком од људи, тај противник и мучитељ одмах се уплаши, мислећи и сјећајући се свога пораза у пустињи Спаситељем, и сила његова се руши»
Пост је установљен за све: и монахе и мирјане! Он није дужност или казна. Њега треба разумијевати као спаситељно средство, као лијечење и лијекове за сваку људску душу. «Пост не удаљује од себе ни жене ни старце, ни омладину чак ни малу дјецу говори светитељ Јован Златоуст већ свима отвара врата све прима, да би се сви спасли».
«Видиш ли да пост, пише светитељ Атанасије Велики, болести лијечи, бијесе прогони, лукаве помисли удаљује и срце чисти».
Хранећи се богато, постајеш тјелесни човјек, који нема дух, или (биваш) тијелом бездушним, а постећи се приближићеш себи Светога Духа и постаћеш духовним» пише свети праведни Јован Кронштадски. Светитељ Игњатије (Брајчанинов) примјећује да «тијело укроћено постом даје човјечијем духу слободу, силу, трезвеност, чистоту и тананост».
Ако се не правилно односимо према посту, без разумијевања његовог истинског смисла он може, напротив, бити штетан. Као резултат неразумног провођења посних дана (особено вишедневних) често се појављује раздражење, озлобљеност, нетрпељивост или охолост, самоувјереност и гордост, а смисао поста је баш у искоријењивању ових гријеховних особина.
«Само тјелесни пост не може бити довољан за савршенство срца и чистоту тијела, ако није сједињен с постом душевним- говори преподобни Јован Касијан, јер и душа има штетну храну. Отежала њоме, душа и без остатка тјелесне хране упада у сладострашће. Оговарање је штетна храна за душу, али и угодна. Гњев је тешка храна њена, иако не сасвим лака, јер је често храни непријатном и отровном храном. Охолост је храна која привремено наслађује душу, а затим је чини пустом, лишава сваке добродјетељи, оставља је бесплодном, тако да она не само губи заслуге већ и навлачи велику казну».
Циљ поста је искоријење пагубних навика душе и задобијање добродјетељи (врлина), чему помажу молитва и често посјећивање богослужења у храму (по преподобном Исаку Сирину – «бдијење на служби Божијој»). Светитељ Игњатије по том поводу такође примјећује: «Као што на њиви, брижљиво обрађеној земљорадничким алаткама, али не засијаној сјеменима, са особитом силом израста кукољ, тако и у срцу оног који пости, ако се он задовољава само својим тјелесним подвигом, а не ограђује ум подвигом духовним тј. молитвом, густо и јако израста пљева самоувјерености и високомудри ја».
«Многи хришћани сматрају гријехом појести, чак и по немоћи тјелесној, у постан дан нешто мрсно и без гриже савјести презиру и осуђују ближњега. На примјер познанике, вријеђају или лажу, срамоте, премјеравају, предају се тјелесној нечистоти-пише свети праведни Јован Кронштадски. О лицемјери, лицемјери! О неразумијевајући духа Христовог, духа вјере хришћанске! Зар, прије свега, од нас Господ не тражи унутрашњу чистоту, кротост и смирење?» Подвиг поста мијења се Господом ни у шта, ако ми, како се изражава светитељ Василије Велики « не једемо меса, а поједемо свога брата» тј. не поштујемо Господње заповијести о љубави, милосрђу, саможртвеном служењу ближњима, топлим ријечима, и свему оном шта ће се од нас тражити у дан Страшнога суда (Мт. 25, 31-46)».
«Ко ограничава пост само уздржањем од хране, тај га сасвим бесчасти, поучава светитељ Јован Златоуст ». Нису само уста дужна да посте, не, нека пости и око, и чуло слуха, и руке, и цијело наше тијело… Пост је удаљавање од зла, обуздавање језика, уништење гњева, укроћење похота, прекидање клеветања, лажи, и клетвопреступништва… Ти постиш? Нахрани гладне, напој жедне, посјети болесне, не заборављај затворене у тамници, сажали се на измучене, утјеши увријеђене и оне који плачу, буди милосрдан, кротак, добар, тих, дуготрпљив, састрадавај са другима, не буди злопамтило, имај страхопоштовање, буди благочестив, да би Бог примио пост твој у изобиљу и даровао теби покајање».
Смисао поста је у усавршавању у љубави према Богу и ближњима, јер се на љубави заснивју све врлине. Преподобни Јован Касијан Римљанин говори, да се ми «не надамо само на пост, већ, испуњујући га хоћемо да достигнемо, кроз њега, чистоти срдачне и апостолске љубави». Ништа је пост, ништа је подвиг ако одсуствује љубав, зато је и написано: «Бог је љубав» (1 Јн. 4, 8).
Говоре, када је светитељ Тихон живио у Задонском манастиру (као умировљени епископ), једном у петак шесте недјеље Великог поста он је посјетио манастирског схимника Митрофана. У схимника је у то вријеме био гост, којега је ради веома благочестивог живота волио светитељ. Десило се, да је у тај дан његов познаник иначе риболовац донио оцу Митрофану за празник Цвијети живу рибу. Како гост није планирао остати у манастиру до празника схимник је одлучио да одмах припреми супу и главно јело. У вријеме, овакве, трпезе светитељ је и застао оца Митрофана и његовог госта (да у вријеме поста једу рибу која се осим на Благовијести и Цвијети по правилу наше Цркве не смије јести Ј.П.). Схимник, устрашивши се тако неочекиване посјете (епископа) Тихона молио га је за опроштај. Светитељ знајући строг живот ове двојице другова, рекао је : «Сједните ја вас знам, љубав је изнад поста». Још је и сам сјео за сто и јео супу.
О светитељу Спиридону Тримитунском Чудотворцу, говори се, да је у вријеме Великога поста, који је свети држао веома строго, дошао њему неки путник. Видјевши да је странац веома уморан, светитељ Спиридон је позвао своју кћерку (у вријеме светитеља Спиридона †346 епископи су се женили Ј.П.) и рекао да донесе (госту) нешто да једе. У кући нема ни хљеба ни брашна, одговорила је кћерка, правдајући се да пред строги пост храну нису куповали. Светитељ се помолио, замолио од Бога опроштај и заповиједио кћерки да испржи сољено свињско месо које је остало од месопусне недјеље. Када је ручак био спремљен, светитељ је са гостом сјео за сто и почео јести месо гостећи гладног странца, који је одбијао да једе говорећи да је хришћанин. Светитељ му је одговорио: «Тим мање треба да се откажеш (гостопримства), јер је Ријеч Божија: «чистима је све чисто» (Тим. 1, 15).
Осим тога апостол Павле је рекао: «Ако ли вас неко од невјерника зове, и хоћете ићи, једите све што вам се принесе, ништа не испитујући савјести ради» (1 Кор. 10, 27) . Ово је случај особен! Најважније је да при томе не буде лукавства, јер тако се може и читав пост провести под «предлогом» љубави према ближњем ићи од друга до друга или их примати код себе и јести мрсно.
Друга крајност је сувише строг пост, ако га на себе узму не припремљени таквом подвигу хришћани. Говорећи о овом светитељ Тихон патријарх московски и цијеле Русије пише: «Људи без расуђивања ревнују посту и дјелима светих са неправилним разумијевањем и намјерама, мисле да пролазе врлину. Ђаво их заробљава као своју добит, у њих усађује сјеме радосног мишљења о себи, од којег настају и васпитавају се унутрашњи фарисеји, и (враг) такве предаје савршеној гордости».
Опасност оваквог поста, сагласно преподобном авви Доротеју, је у том: «Ко пости сујете ради или мисли да он чини добро, тај пости неразумно и онда почиње да укоријева брата свога, сматрајући себе неким ко је значајнији. Ко разумно пости, он не размишља, да разумно извршава добро дјело, и неће да га хвале као посника». Сам Спаситељ је заповиједио да се добра дјела врше тајно, а свој пост да треба скривати од оних који нас окружују (Мт. 6, 16-18).
Од сувишног поста могу се појавити раздражљивост и озлобљеност умјесто осјећања љубави, шта свједочи о неправилности његовог провођења. У свакога је своја мјера поста: у монаха једна, у мирјана може бити друга. У трудница и дојиља, престарелих и болесних, а такође у дјеце, са благословом духовника, пост може бити ублажен. «Међу самоубице се мора убрајати онај који не мијења строга правила уздржавања и тада када је потребно поткријепити ослабљено тијело узимањем хране» говори преподобни Јован Касијан Римљанин.
«Закон испосништва је такав, поучава светитељ Теофан Затворник, у Богу умом и срцем борави одријешен од свега, свако угађање себи одсијецај, не само у тјелесном већ и у духовном. Врши све у славу Божију и благо ближњих, носи радо и са љубављу тешкоће и испосничка лишавања, у храни, сну, одмору у утјехама узајамних односа, све у разумној мјери да би имао снаге извршавати молитвена правила».
Постећи тјелесно, постимо и духовно. Сјединимо пост вањски са постом унутрашњим руководећи се смиреномудријем. Чистећи тијело уздржањем очистимо и душе покајном и молитвом да би задобили добродјетељи (врлине) и љубав према ближњима. Ево то ће и бити истински пост, пријатан Богу, значи, и за нас спасоносан.
Храна у вријеме Великог поста
С кулинарске тачке гледишта пост се дијели на четири степена који су прописани црквеним уставом:
1. Сухоједеније- хљеб, свјеже, сушено и укисељено воће и поврће,
2. Кување без уља- кувано поврће без уља,
3. Разрешење на вино и уље- вино се пије у мјеру ради укрепљења тијела (оног који пости),
4. Разрешење на рибу.
Опште правило у вријеме Великог поста је да се не једе: месо, риба, јаја, млијеко, уље и (да се не пије) вино као и да се не једе више пута у дану (већ само једном).
Суботом и недјељом се разрешава уље и вино, а бивају и двије трпезе на дан (у манастирима послије Литургије и послије вечерњег богослужења Ј. П., осим на Велику суботу).
У вријеме Великог поста риба се разрешава само на празник Благовијести (7. априла) и на празник Цвијети (Уласка Господњег у Јерусалим).
На Лазареву суботу разрешава се рибља икра.
Прва и последња седмица Велког поста су најстрожији дани поста. Прва два дана прве великопосне седмице Црквеним уставом прописано је да се ништа не једе. У Страсну седмицу се прописује сухоједеније (храна се не кува нити пржи), а на Велики петак и Велику суботу је потпуно уздржање од јела.
Немогуће је установити један (једнак) пост за монахе, свештенство и мирјане са разним искључењима за немоћне (старе), болесне, дјецу… Зато су у правилима поста Православне Цркве указане само најстрожије норме, испуњавању којих треба да стреме сви вијерници. Формалне подјеле правила поста на (посебан) пост за монахе, свештенство и народ не постоји.
Посту се мора приступати разумно, тј. не смије се узимати оно (тешко бреме) за шта немамо снаге (да извршимо до краја). Постепено и благоразумно дужни су да приступају посту неопитни људи. Мирјани често себи ублажавају пост (али то се мора радити са благословом свештеника)! Болесни и дјеца могу постити лаганим постом, на примјер само у прву и Страсну недјељу поста (овдје се мисли постити прописаним правилима поменуте двије недјеље, у потпуности пост се никоме не разрешава, осим у особеним случајевима Ј.П.).
У молитвама се говори «постите се постом пријатним», шта значи да се треба придржавати само поста који ће бити духовно пријатан. Потребно је (постити) сразмјерно својој моћи, а не «сувише» усрдно или напротив сасвим не строго. У првом случају испуњавање правила које није по нашој моћи може произвести штету тијелу и души, а у другом случају нећемо достићи потребног тјелесног и душевног упињања. Сваки од нас треба да увиди своје тјелесне и духовне могућности и узме (на себе) сразмјерно тјелесно уздржање, обраћајући главну пажњу на очишћење своје душе.
Организација духовно-молитвеног живота, посјећивање богослужења и причешће у вријеме Великога поста
За сваког човјека вријеме Великог поста индивидуално се разлаже на много малих подвига и малих напора . Тим прије могу се издвојити нека дјела, општа за све, управљања наших духовно-аскетских и моралних напора у Великом посту. Ти напори морају бити у организацији нашег духовно-молитвеног живота, напори за одсијецање тих или других вањских разонода и брига. На крају напор је дужан бити направљен и на однос према ближњима, који би у ово вријеме требао бити присан и садржајнији (него обично). И на крају крајева испуњавањем љубави и жртвености са наше стране.
Организација нашег духовно-молитвеног живота уз Велики пост предпоставља (како у црквеном уставу, тако и у нашем келејном правилу) већу одговорност. Ако у друго вријеме снисходимо себи, говоримо да смо уморни, да много радимо, да имамо проблема у породици, скраћујемо молитвено правило, не идемо у суботу навече на бденије, раније излазимо из храма… (у свакога ће се наћи оваквих самооправдања) то у вријеме Великог поста морамо почети од тога, да сваки овакав пропуст, који проистиче из сажаљења према самоме себи пресијечемо.
Онај који је већ привикао да у потпуности чита јутарње и вечерње молитве треба да се стара да свакодневно чита све те молитве и у вријеме Великог поста. Добро би било да се дода и молитва преподобног Јефрема Сирина: «Господи и Владико Живота мојего». Она се често чита у храму у седмичне дане Великога поста, па би природно било убацити је и у домаће молитвено правило. За оне који су «црквени» и који желе да се још више приближе великопосном поретку молитава, може се препоручити и читање (код куће) бар неких дијелова из свакодневних служби Посног триода. За сваки дан у Триоду се налазе канони, трипјесњеци, двопјесњеци, четверопјесњеци, који су у складу са смислом и садржајем сваке недјеље Великог поста, и шта је најважније подражавају покајно расположење.
За оне који имају могућност и молитвено усрђе, добро је да у слободно вријеме, уз јутарње или вечерње молитве читају каноне из Посног триода или друге каноне и молитве. Рецимо ако не успијемо отићи на јутарње богослужење добро је прочитати стихире које су се пјевале на вечерњој или на јутрењу тога дана Великог поста.
Веома је важно уз Велики пост посјећивати не само суботње и недјељне већ и свакодневне службе јер се особеност богослужбеног поретка Великог поста познаје само на службама у седмичне дане. У суботу се служи Литургија Светитеља Јована Златоустог иста као и у друго вријеме црквене године. У недјељу се врши Литургија Светитеља Василија Великог, која се на први поглед (што се тиче пјевнице) разликује само једном пјесмом: умјесто «Достојно јест» пјева се «О тебје радујетсја» (у српској богослужбеној традицији послије «И всјех и всја» пјева се тропар Светитељу Василију Великом «Небо јављенаго» Ј.П.). Других видљивих разлика за парохијане скоро да и нема. Ове особености видљиве су прије свега свештенику и онима који су у олтару. На седмичним службама открива се читав поредак великопосне службе. Много пута понављање молитве Јефрема Сирина «Господи и Владико живота мојего» умилно пјевање тропара часова- првог, трећег, шестог и деветог са земним поклонима. На крају Литургија Пређеосвећених дарова заједно са умилним пјесмама, које умекшавају и најкаменитија срца: «Да исправитсја молитва моја јако кадило пред тобоју», «Ниње сили» на входу Литургије Пређеосвећених дарова. Ако се не помолимо на овим богослужењима, ако им се не приближимо, нећемо ни разумјети какво се духовно богатство открива у великопосним службама.
Зато је сваки (хришћанин) дужан да се постара да бар неколико пута у вријеме Великог поста размакне животне прилике (свакодневне послове): рад, учење, животне бриге и иде на великопосне службе у седмичне дане.
Пост је вријеме молитве и покајања, кад је сваки од нас дужан испросити од Господа опроштај својих гријехова (постом и исповијешћу) и спремно се причестити светим Христовим Тајнама.
У вријеме Великог поста сваки православни хришћанин треба да се исповиједи и причести минимум један пут. У исто вријеме треба се трудити и постити, да би се могли причестити Светим Христовим Тајнама бар три пута: на првој седмици Поста, четвртој и на Страсној- на Велики четвртак.
Извор: Манастир Ваведење
