Часни оци, преподобни монаси, браћо и сестре, вјерни народе православни,
Свети апостол Павле је из одређеног разлога, карактеристично савјетовао Хришћане у Ефесу свога доба, да пазе како живе ,,користећи вријеме“(Еф, 5:15-16). Будући да смо удови једног те истог тијела Господњег, то јест чланови исте Цркве Христове са апостолом Павлом, узмимо и ми данашњи Хришћани његову добру намјеру са вјером, да нам те ријечи буду путоказ и свјетило у времену пред чијим вратима се налазимо. Због тога, као Ваш архипастир усуђујем се да скренем пажњу вашем богољубљу управо на важност и изазов времена који је пред нама, а то је вријеме великог и часног поста.
Откад постоји Црква, постоји и пост. Када постимо, ми заправо чинимо једно од најбо -гоугоднијих и уједно најдревнијих људских дјела. Наслијеђен од најстаријих старозавјетних праотаца, сви редом праведници Господњи, пророци Старога завјета, а потом наши хришћански светитељи, оци и учитељи Цркве, једнако као и сви наши свети преци, су постили. Изнад свега, наш Спаситељ Господ Исус Христос је постио. У његовом овоземаљском животу, његови ученици и библијски писци понајвише памте и истичу Његов пост од четрдесет дана у пустињи (Мт 4:11-10,Мк 1:12-13, Лк 4:1-13), који је Црква временом узела за примјер како нам ваља свима постити, у данима великог и часног Васкршњег поста. Пост је несумњиво, одлика сваког истинског Хришћанина. Готово је извјесно, да се не може бити Хришћанин без поста. Јер када посте, Хришћани се приближавају Богу, уподобљују му се тј. постају слични Христу у чијој Личности су се Бог и човјек не само приближили већ најтананије сјединили. Отуда, оно што православни Хришћани у времену поста чине у тајности и срећи, а не јавности и у жалости срца свога као лицемјери (Мт,6: 16-18), јесте да се пазе. Хришћани дакле у посту, пазе на сваки покрет свога срца. Пазе на сваку помисао. Пазе на сваки залогај. Пазе на сваку ријеч. Пазе да сваки секунд поживе богоугодно. Владајући се тако, Хришћани се у времену поста пазе више него икад, да не склизну у таму страсти и да се не дотакну смртног задаха гријеха, који их раздваја од Бога и ближњих.
С друге пак стране, кажимо и то, да је данас вјероватно више него икад, потребно да имамо исправно расуђивање о посту. Наиме, пост има своју форму, која води ка суштини нашег хришћанског живота. Не може се стићи до суштине без практиковања форме. Када пазимо да не једемо мрсну храну, те настојимо да умртвимо своје помисли и своја страсна осје -ћања , ми тада практикујемо форму поста. Побјеђујући пак своју личну гордост, и јачајући своју вјеру и љубав према Богу, Цркви и ближњима, ми погађамо суштину. У наше вријеме, све је више оних који раздвајају форму од суштине. Једни се држе искључиво форме, пазећи да се пошто-пото ,,не омрсе“. Такви посте само формално тј. храном, уводећи опет несвјесно Мојсијев закон на снагу, дјелећи малтене храну на чисту и нечисту. Такав закон је стран Цркви Христовој јер нема силу као закон благодати Духа Светога да нас ослободи ,,од закона гријеха и смрти“ (Рим, 8:2)! При том, као по правилу, такви немају никакав осјећај нити бригу за другога човјека. Св.Василије Велики би на то рекао: ,,боље ми је да једем месо, него ли брата мога“. Други пак сматрајући себе ,,либералним“ Хришћанима, који тобоже траже искључиво суштину свега, па тако и поста, држе да пост није у уздржавању од хране и пића и у умртвљивању тјелесних страсти, нити је суштина поста, држе да пост није у уздржавању од хране и пића и у умртвљивању тјелесних страсти, нити је суштина уопште у посту, већ искључиво у познавању високе теологије или пак чињењу ,,добрих“ дјела. Такви не посте, чак ни формално. Чинећи тако, они личе на наше негдашње комунисте који су бјежећи од Бога живога, безуспјешно прали своју упрљану савјест библијским текстом ,,да гријех излази из уста а не кроз уста'' (Мт, 15:11) алудирајући тако на бесмисленост формалног поста. Пост је ипак ствар вјере, а вјера без дјела је мртва ( Јак 2:17), зато не варајмо се браћо и сестре, ми постимо не да бисмо умирали већ да бисмо васкрснули! Отуда, кажимо још и то да велики и часни Васкршњи пост није вријеме, како се обично каже, када се посвећујемо себи, већ је пост вријеме када своју пажњу посвећујемо другима. Чистећи своју душу и тијело, уздржавајући се од мрсне хране и страсти наше душе и тијела, ми се заправо отварамо за Бога и друге људе. Чистећи себе, ми заправо чистимо пут ка Богу и пут ка срцу другог човјека. Бог и ближњи су непрекидна тема наших молитава, узрок нашег покајања; а онда и разлог наше васкршње радости. Зато, очински Вас молим, да постимо пост добри, да се молимо једни за друге, да тражимо опроштај једни од других и да се смиравамо једни према другима. Коначно, учествујмо више него обично у богослужењу Цркве, заједно постећи и заједно се молећи, еда ли би као истински православни Хри -шћани дочекали празник Васкрсења Христо -вог, који је централни догађај наше право -славне вјере и смисао нашег живота, уопште. Још једном сјетимо се савјета св.апостола Павлa, те пазимо на вријеме које нам Бог дарује, и корстимо га за спасење своје и својих ближњих. Вријеме је за пост…
† Еп. Сергије
Извор: Часопис Сабор
