„Црква је добро и благоугодно прихватила песме и остале тропаре, ради немоћи ума нашег, да бисмо ми задобили пажњу том слаткоћом певања, тако као да спонтано славословимо Бога – ми неразумни. А они који задобијају познање проницањем ума у речи које се изговарају (богослуже), падају у умиљење и као по лествици уздижу се благе мисли… Колико ми успевамо да навикнемо наше мисли на Бога, толико нас Божанска жеља вуче да дођемо до разумевања и поклоњeња Оцу, духом и истином.“
Св. Петар Дамаскин, Напомињање души својој
Из године у годину, увек пред Велики пост, питање начина поста врло често се понавља и тако настају разне, а углавном промашене, расправе. Осећам да је потребан сажет и целовит преглед, по могућству кратак, који би објаснио шта је пост и како треба да се пости. У ствари било би то правилно преношење Црквеног учења о посту. Црква нам своје учење доксолошки представља, али за то је потребна црквеност, тј. физичко присуство. Нажалост, због наше нецрквености, ми не чујемо право и истинито учење Цркве. Питање црквености и поста у њој јесте суштинско питање постојања сваког човека пред Богом. Зато овим текстом желим врло озбиљно да покажем да ни једна истина не може добро да се разуме без проницања у речи онтолошки учеће доксолошке Цркве…
Пост „српског искуства“, за чије непоштовање нас прекоравају, као уосталом и за непоштовање св. Николаја Жичког на кога се обично позивају, занемарује чињеницу да је питање поста пре свега свеправославно, и ван граница сваке помесности. Хајде да се ипак на кратко прво осврнемо на то „српско искуство“, тј. на наше српске оце и учитеље.
Патријарх Павле је, након исцрпног изучавања и упоређивања типика, извео следећи закључак: „прва недеља Великог поста држи се по свим Типицима готово једнако. У Чисти петак, по Пређеосвећеној, јело без уља, или са уљем и вино. Суботама и недељама употребљава се уље и рептилије, остриге и пужеви, а мирјани могу и рибу“.[1] У руском искуству Јерусалимског типика, по тумачењу Никољског, налазимо да Номоканон великог требника, у свом 223. правилу каже: „вино и уље у суботу и недељу Четрдесетнице једемо, такође и рептилије“[2]. Ово је такозвани „Устав“ доксолошке Цркве.
Поред литургичких имамо и јуридичке или дисциплинске уредбе Цркве, које налазимо у 64. правилу Апостолских установа као и у 18. правилу Гангрског сабора, која прописују да се у дан Господњи, тј. васкрсни, и у суботу, осим Велике суботе, строги пост забрањује.
То што горе Патријарх Павле рече да чак и у Чисти петак може да се пости на уљу односи се само на богослужбени прекид поста, на којем, кољивом на канону св. Теодору Тирону ми прекидамо и физички строги пост[3]. Доксолошко богословље, или богослужбени текст учења, једини је ауторитет Цркве, дакле изнад свих појединаца, схоластичких група или чак стараца аскета и подвижника.
Проблем са којим се сусрећемо потиче од конзервативнијег (строжијег) схватања поста. Присталице овог схватања увек желе да прикажу силу воље у индивидуалном посту као подвигу, чиме се, признали то они или не, тврди да духовност зависи од поста. Ово је супротно литургичкој истини нашег пребивања пред Богом да духовност једино зависи од црквености. И заиста, у одсуству спознаје дубине подвига, а њиме и духовног живота, најчешће се пада у искушење да је пост одвојен од Литургије, а то иде чак до екстремних мишљења да је наша литургичност другостепена у односу на сам подвиг поста. То показују до сада предложени аргументи када се радије ослања на ауторитет индивидуалног учитеља или подвижника, а Триод и све богослужење оставља се као неважан фактор у богоопштењу а тако и спасењу човека.
„Српска традиција“ поста пред причешће сасвим је супротна Типику, и она урушава симфонију и учећу поруку доксолошке Цркве у развијању нашег здравог духовног живота. Када говоримо о посту говоримо о храни клот (храни без биљних масти), о уљу и бескрвним морским плодовима, и о риби. Дакле, по Јерусалимском типику[4], говоримо о разрешењу поста на уље и осталу морску храну осим рибе.
Овде се поставља старо питање: Да ли причастник који се причестио у среду и петак Чисте недеље, са три, односно пет дана строгог поста, због његовог законског ублажења губи право да се причести у Недељу православља? Јавља се још једно питање: Да ли је већи подвиг присуство на овим богослужењима или је то најстрожији пост код куће, дакле у одсуство са богослужења? По неразумним ревнитељима, послушање богослужењу – круни сваке побожности[5] и спасења – јесте препрека за причешће? Ово је постављање људи изнад Цркве, и ради њих је она установила „увод“ у пост – „Недељу митара и фарисеја“. Једини циљ Цркве зато је да се они постиде и посраме, да би тиме добили потребно смирење чак и нарушавањем поста.
Када говоримо о посту, његови „конзервативни“ тумачи најчешће данас кажу: „Свети Оци“, па свети оци…, црпећи за своју ствар издвојен материјал ван сваког контекста. Да у тим речима више нема никаквог смисла нити смирења, ми управо Светим Оцима у богословској симфонији са Црквом, тачније њеним доксолошким богословљем, побијамо локалне праксе и приватна схватања поста (и свих других ствари) и објављујемо их штетним.
Ради тога, почећемо од светог Златоустог који пише о посту св. Четрдесетнице као једином, када говори о „завршетку поста…, и о следећем кроз годину дана“[6]. Да би било јасније треба да кажемо да је он овде писао о Великом посту.
Шта нам овим говори овај свети учитељ и отац цркве?
Образовани Црквом, и у Цркви, знају да је у то време постојао само један пост[7]. Није никаква гордост нити срамота да се те ствари знају, када се у овим „конзервативним“ расправама образовање и истините информације доживљавају као неки подмукли и лукави непријатељ вере („софизам“). Како можемо у односу на наведене речи Златоустог да применимо речи св. Симеона Солунског који тражи да се причести једанпут у 40 дана? Или у односу на речи св. Теодора Студита, који је руковођен манастирским типиком говорио: „Зар се сваки дан ми не причешћујемо од Његовог пречистог Тела и Крви? Шта лепше може да буде од тога?“[8] Србин ће рећи, па нек у „припреми“ пости и ван поста. Добро, у реду… Али Номоканон (228) тражи причешћивање на „празнике“, а Вазнесење је „Господњи празник“, дакле одмах после „отданија“ када се завршава Пасхални период, а како ми у том Пасхалном периоду НЕ СМЕМО да постимо „седам дана“ (осим среде и петка), онда се јавља питање: А како ћемо да се причестимо „на празник“?
У 18. беседи Златоусти говори о духовној учмалости када ми „прилазимо посту само са уздржавањем од јела“[9], тј. без црквености коју сам поменуо.
Он дословно каже: „остајући код куће, ти ћеш да проведеш време у пасивности и бесмислености, а дошавши овде имаш да отресеш сваку успаваност и лењост… Онај који је нешто појео и дошао овамо са потребном скромношћу мало заостаје за оним који је постио, а тај који је постио који без усрдности и пажње слуша поуке, мало ће да добије од поста. Онај који једе и учествује на свештеним сабрањима са потребном усрдношћу неупоредиво је бољи од оног који не једе и остаје код куће, зато што гладовање нама не може донети толико користи, колико нам користи и добра доноси учествовање у духовном учењу (читај: богослужењу).“[10]
Када говоримо о богослужењу, св. Симеон Н. Богослов дивно повезује ову нит црквености и причешћа, где напомиње да само правилно празновање, узношење кандила, свећа, тамјана, возгласа, песме хвале итд. може да „достојно“ припреми за свето причешће (у вези са овим прочитати 41. Слово). Кашњење на Литургију јесте сметња за причешће. А о којој Литургији говоримо? „Необновљенској“ (код нас „новотарској“), тј. оној евхаристијске теологије, или говоримо о Литургији пуноте дана[11], што је све заједно: вечерња, јутрења и часови? Да човек пости целу годину он није достојан причешћа ако игнорише ове службе које све заједно сачињавају Литургију. Трагично је то да Литургију као Анафору схватају исто српски традиционалисти и модернисти, та два већ добро утврдоглављена табора.
Догма Цркве, која потиче из еванђелске поруке, јасно говори да првостепени пост није храна него испуњавање еванђелских идеала, који за време поста морају да буду далеко плоднији него у осталим данима године, а ту се посебно подвлачи црквеност. То је пост, и то посипање пепелом смирења и трпљења, а физичког умивања лица и мазањем разним мирисима[12], чиме се, као ни у чему бољи нити посебнији од других, не издвајамо из литургичке заједнице! Зато Црква нама не даје пример Богочовечанског поста у пустињи, нити Претечиног у пустињи, него у свом „уводу“ у Велики пост, Триодом од „Недеље митара и фарисеја“, она учи о посту као великом унутрашњем смирењу човека, а не баш гладовању које се код нас изразито потенцира као оправдање.
Та поменута наука Цркве је главни и једини услов за достојно сједињење са Христом, и даље кроз Њега са Заједницом, и обрнуто – кроз човека поред нас откривамо Христа! Тако постајемо део Цркве, тј. део Христа, јер се „приЧашћујемо“ – узимамо „делић“ (часть) и путем Њега постајемо део са „при“ и „часть“ општег Тела – „сателесници“[13] Цркве.
Суштина причешћа није индивидуално постојање пред Богом него је оно оверавање, освежавање, потврђивање нашег постојања у Заједници. Причешће није магија, јер не можемо да га добијемо ван заједнице (у својој клијети – ма колико се ми молили!). Због тога на свакој служби дана Великог поста уз уздигнуте руке свештеника чујемо речи св. Јефрема:
„Господе и Владико живота мога! Духа лености, унинија, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, дуготрпљења и љубави, даруј ми, рабу Твоме. Да, Господе, Царе, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове века. Амин.“
Кад си сам, како ћеш ово да испуниш?
Ово поменуто је услов за заједничарење (причешће) и скоро ништа друго! Однос према другом човеку, и само то (наравно, треба чувати тог човека и у себи)! Неприродно стање према само једном члану Цркве јесте неуклоњива препрека, не због неких закона и форми него због реалности односа према Христу, јер је речено[14] да богопознање није могуће ван вежбања и откривања Бога у сваком члану Заједнице. Ако постоји болестан однос према нашем брату, уздржавање од меса, седам, четрдесет или триста шездесет и пет дана, неће да уклони ту сметњу.
Пост се бави човеком, а не нечим недокучивим (апстрактним). Он има задатак да нас смири и научи да се ђаволом не затремо. Зато „самогласен на стиховње, 3. гласа“ на вечерњи Чистог понедељка нас учи да је главни пост здрав однос према Заједници:
„Истинити пост је: одвраћање од зла, уздржавање језика, одбацивање јарости, очишћење од похоте, и од оговарања, од лажи, од кривоклетства. Одбацивање поменутог јесте истинити пост, и благопријатан“.
Девета песма Триода Чистог уторка каже да ми постимо „постом доброчинства“, а подобен на „Господи возвах“ прве Пређеосвећене литургије продужује ту мисао Цркве:
„Доброчинством је Илија ушао у божанствене кочије, просветивши се постом, вазнесе се у висине небеске; њега имитирај смирена душо моја, и пости од сваке злобе, и зависти, и свађе, и наслађивања брзопролазећих“.
Пост садржи јак императив милостиње, који има задатак да смири домаћина у нама, наше срце, које скупља благо, да га поделимо и са другима. Вечерња друге недеље поста, глас 8. овако учи:
„Ходите да се очистимо милостињом и добротом према убогима, не хвалећи се, не показујући наше доброчинство, да не сазна левица дело деснице, да нам сујета не расточи плодове милостиње, него у тајни Оном који тајну зна да завапимо: Оче, остави прегрешења наша јер си човекољубив“.
Прва стихира вечерње, прве Пређеосвећене литургије Великог поста, нас верујуће зове да молитвено подигнемо своја срца и да постимо и на овај заборављени начин:
„Браћо, постећи телесно постимо и духовно; ослободимо се сваког савеза са неправдом: разрешимо се од плаховитости, сваки неправедни уговор поцепајмо: дајмо гладнима хлеба, сиромашне и без крова уведимо у наше домове да од Бога примимо велику милост.“
Интересантне су ове „стиховње Триода“ на вечерњи чистог уторка, глас 2:
„Пост није уздржавање од хране које само вршимо, него плот која је на нама, мучи нас да је умиримо и тако достојни („достойни“) будемо причешћа, Јагњета за свет закланог вољом Сина Божијег, и духовно празнујемо из мртвих Спаситељево Васкрсење; на висину доброчинства да се уздигнемо…“
Триод само понегде као да стидљиво помиње „брашна“ = храну, и то у уопштеном и широком појму њеног значења а не специфично.
У светоотачком богословљу код писца Студијског црквеног устава видимо да свака нападна ревност штети нашем духовном животу. Он се овако жали на ове аномалије: „Зашто неки од вас штрче и замењују Типик сопственим, и што је горе од свега, штетним жељама и гордим плановима, не покоравајући се правилима послушања и заједничког поретка (општежића), него у самољубљу произвољно измишљају боље законе, састављајући боља правила и учења, богонадахнутије од старих, што је у самој суштини безакоње и безбожност[15]. Истинити пост је. каже св. Теодор Студит, отргнуће од сваког зла, а меру строгог уздржања чини то да немамо ни једну страст“…[16] Прекрасан је пост ако он садржи оно што му је својствено, као што су мир, кротост, благочиније, послушање, смирење, састрадање… Ђаво се труди да онима који посте улије сасвим супротан ефекат, да их наведе да полажу наду на себе…, да би потпуно уништили корист коју су добили[17]. Пост се не ограничава само храном него тражи уздржање од свег зла… Сходно томе, молим вас, узржимо се од обезбеђености, лакомислености, депресија, зависти, раздора, злоћудности, себедовољности… Уздржимо се од погубне похоте телесне зато што многолика змија напада на нас и када постимо“.[18]
„Пост је лек – каже Златоусти, али и тај лек нека је хиљаду пута лековит, често је бескористан за оне који не знају како да га употребе. Потребно је да се зна у које се време он употребљава, и сама количина лека, као и метаболизам оног који га прима“, чак и „време у години“[19].
Који ли је то доктор који лечи?
Ко то боље зна него Црква света, која је постепено прописала постове (вековима их уводила) и која у одређено време тражи послушање према њима. Послушање није потребно тамо где се оно не тражи, и зато ваља да се помене да Црква исто тако ригорозно осуђује и оне који месо сматрају „поганом“ храном, што је чак и Свето Писмо осудило („закољи и једи“, Д.А. 10, 13; 11, 7). Правила светих Апостола (погледати 53, 64, 66) нас уче да не смемо да се „гнушамо“ од вина, меса, а управо онај који то ради „будући сажежен у својој савести јавља се кривцем саблазни многима“. Овде помињем месо у контексту обичног живота Цркве ван њених установљених постова.
Како можемо да регулишемо причешће „строгим постом“ од „седам дана“ у другим постовима, ако га Типик уређује само за среду и петак, а монашким заједницама и понедељком?
Неминовно морамо да се упитамо зашто се овако лако упражњава локализовање православног предања код нас? Како се то код нас Срба увукла рецимо та бројка „седам“, када служимо парастосе новопредстављеним, уместо у девети дан када их Црква прописује? Ништа мање је легитимно питање зашто постоји „српска пракса васкршњих водица“, које су у свим помесним црквама само богојављенске? Шта нас наводи на то? Дакле, шта моји школски другови, данас пастири у Србији, кажу у вези са овим? Кажу ми скоро увек: па народ је навикао, неће другачије, и ја то не могу да променим, нећу да се свађам. Ко ће онда то да промени ако не ми – пастири? Тешко је, наравно, као и мени сада пишући ове редове о посту, да ће ме једни назвати модернистом а други псевдозилотом. Али то је цена мисионарења, учења оних који јавно и грубо не знају, а у гордости својој сматрају обрнуто!
Време је да се нешто каже и о „српској пракси“. Она пре свега нема литургичке посебности, него је некако као истргнута из црквености.
Нема сумње да је она заснована на традицији наших старих, из времена њиховог „нецрквеног“ живота, јер црквеност тражи слободу Цркве. Којим ауторитетом „српска пракса“ намеће пост када Црква прописује да се не пости? Знамо да Патријарх, а у својој помесности епископ, има право да позове свој народ на пост у случају неке велике недаће, али и даље је то питање Цркве а не личног избора и схватања побожности.
За време турског ропства и његовог шеријатског закона наш народ једва да је имао храмове да се Богу моли и причешћује, а камоли да размишља о Типику и црквеном благољепију, као и о устројству свог литургичког живота[20]. Живео је мученички и тако се мученички и спасавао, уосталом као и прва Црква[21] која је постојала до сабора и саборских уредби црквеног устројства. Ми вековима нисмо имали физичку слободу за то, поред тога ни еклисијалну, јер нам Фанар неканонски чак одузима право на самоуређење у свим сферама наше еклисијалности.[22] Унутрашње канонско устројство и литургичко благољепије је нестало, и природно је да Господ у таквим временима страдања примењује икономију, да се између осталих многих „упрошћених“ ствари тако припремало и за причешће.
Сагледавајући све ово не можемо да говоримо о Типику и богослужбеном кругу дана којег једва да је и било, и врло је тешко све то уклопити у ово о чему говори Патријарх Павле. И св. Златоусти учио је о црквеном животу у слободи једне славне Хришћанске империје, а ми овде говоримо о нацији, и Цркви у њој, којој су десетковани свештеници који су неколико пута годишње једва могли да се појаве у забитима, где се обично после збегова остајало са уређеним типом лако покретних села која су укључивала и црквице брвнаре. Ти пастири-мученици су, немајући много тога, једва знали основне ствари, и народ је осетио потребу да у таквом одсуству литургичности некако духовно преживи. И клањамо се пред овим подвизима наше мученичке Српске цркве, али, да се разумемо, то никако не сме да постане „српско правило“, које је, када се погрешно схвати, директно против литургичности.
Шта је суштина овог проблема? Па то неразумно и слепо, а тако и бесмислено, послушање злим временима, која су гонећи Христа и његову Цркву уништила канонски организован еклисијални живот нашег народа. И да нам последице тог гоњења у нашем потпуном незнању буду правило, путеводиља као нека добра „српска пракса“ а тако и „идентитет“ у Православљу? Зар се тиме ми несвесно не исмевамо њиховом тешком крсту исповедништва? Зар је све оно о чему су наши стари маштали, како да се избаве из недаћа, нама постало идеал, правило, препознавање? А они су маштали о слободи, где је та вековна жеља овековечена и овенчана у народном стваралаштву епских и лирских песама свих циклуса трагедије нашег народа.
Ми данас имамо потпуну физичку црквену слободу (за сада) да у њој остваримо оно што наши стари нису могли. Они су испунили своју мисију, јер су свој еклисијални минимум првохришћански остварили у свим видовима страдања. Нажалост, неразумни конзервативци изгледа нису способни да то разумеју па тај „еклисијални минимум“ апсурдно предлажу за идеал који они виде у „српском предању“[23], које је настало у нашем народу у временима репресије над Црквом. У том контексту се ослањају и на св. Николаја Жичког које је основао свој богомољачки покрет управо ради постепеног образовања већинског народа ондашње Србије, становништва већином елементарно необразованих сељана. Он њима није могао да говори оксфордском дијалектиком и реториком, и овим источним типицима и уставима. Како тако да говори једном народу који се кроз векове страдања одучио од црквености?
Порука коју желим да пренесем горе наведеним је следећа.
Ми никако не можемо да се упоредимо са тим временима, јер би то било једнако одбацивању васељенских сабора зарад првохришћанског „романтизма“ Цркве, који је опстајао на исповедничком искуству Цркве. Између осталог, ми се суочавамо са многим искушењима и саблазнима када са тим „романтизмом“ кокетира и тзв. евхаристијска теологија. (Узима се еклисијална форма тих времена, а одбацује каснија „јуридика“, тј. поредак, уредбе и дисциплина – све то што су нам за собом оставили васељенски сабори, као договор љубави и послушања).
У жељи да побољшамо нашу духовност, да заиста покренемо духовну обнову, истиниту а не ову агресивну псевдо-обнову, сличну оној коју су покренули канонски оци Руске цркве који су имали углед у свем Православљу, ми уопште не можемо нити смемо да живимо без Типика. Он нам је потребан да би уредио богослужбену доксолошку Цркву, и складно применио методику наших послушања, као и по овом питању поста. Ако будемо одбацивали хиљадугодишњи Типик, који је уређивао богослужбену Цркву, ми ћемо потпуно да се асимилирамо у ритуално паганство. То је неминовност непослушања која нас неће мимоићи, јер човека покреће „духовност“, тј. номолошка потреба за духовним животом, а човек без богослужбене дисциплине почиње да смишља и верује у свашта.
Морамо да знамо да поред догматских истина наше вере наш „духовни живот“ чува само Евхаристија, и то у њеном једином вековима потврђеном облику – у пуном богослужбеном кругу дана. Само о таквој Евхаристији говоре Свети Оци, како филокалног тако и патролошког богословља.
Евхаристија није само „Анафора“, како је нажалост данас разумеју у српској литургичкој пракси наши реформатори модернисти, а ништа мање ни конзервативци када у својим јавним диспутима отворено споре о њој тако јасно показујући да им није стало да реалне и истините духовне обнове нашег већ преуморног српског бића.
Поред личне, целовите, те психосоматске, припреме за свето причешће, неминовно је да савремени православни хришћанин у ту припрему укључи обавезно присуство на Литургији. Али оној Литургији теолошког појма дана, што значи на бденију, или вечерњи и јутрењи. Прилазак светој чаши у „кашњењу“ на Литургију јесте препрека, тј. недостојно причешће. Ако данас има подвижника и молитвеника који би нашли времена да стално буду на службама, постећи по календару, они су увек спремни и „достојни“ светог причешћа. Са друге стране, прилазак светој чаши без богослужбеног учешћа на Евхаристији дана, о којем смо овде говорили, јесте кршење канона, а тиме и несмотрено, аљкаво, дакле недостојно, причешће.
Извор:
