Текст аутора Бранислава Илића објављен у новом (353. јануар/фебруар) броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе.
Објављено и на званичној интернет презентацији Српске Православне Цркве и Епархије тимочке
Свака хришћанска душа по свом призвању има потребу за усрдним учествовањем у богослужбеном животу. По учењу наше свете Цркве кроз свето богослужење и молитвено заједничарење изражавамо и потврђујемо нашу веру, али и љубав према Богу и ближњима, те тако богослужење својим текстом и поретком постаје један вид катихезе кроз коју се увек и изнова утврђујемо у вери и љубави, али и напредујемо у духовном изграђивању кроз Светотајинско заједничарење са Богом, свима светима и ближњима. Богослужење није пасивно, оно собом носи дијалог сабрања народа Божјег, које је предвођено свештенослужитељем, са Господом. Једноставно речено, оно јесте стајање пред лицем Божјим и молитвени дијалог са Њим јединим истинским Свештенослужитељем. У молитви херувимске песме литург признаје и исповеда своју недостојност и божанску величанственост Тајне коју је позван да саврши, називајући Господа јединим истинским Свештенослужитељем: јер си Ти који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје, Христе Боже наш. У свакодневном животу при дијалогу са другим људима од нас се очекује вид потврђивања и саглашавања са оним што је наш саговорник изрекао.
Богослужбено заједничарење и молитвени дијалог, такође собом носе молитвено потврђивање и саглашавање, које је највидљивије у прихватању изречених молитава, али и прихватању воље Божије која се опитно пројављује у светом богослужењу. Завршна прозба велике јектеније позива нас да сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо, а то предавање Богу није ништа друго до прихватање и творење воље Његове, коју и призивамо у молитви Господњој. По речима старца Софронија (Сахарова), Искање воље Божије је нешто најбитније у нашем животу, јер се човек, пошавши путем који му указује Божија воља, укључује у вечни Божански живот. Говорећи о познању воље Божије кроз молитвено заједничарење старац наставља: испитивање Божје воље путем непосредног молитвног обраћања Богу, нарочито кад смо у невољи и кад нас задеси каква беда, доводи до тога да ми, - по речима старца Силуана - "чујемо одговор Божији у својој души, учећи се разумевању Божијег промисла...Зато треба да се сви учимо познавању Божије воље. Ако се, пак, не будемо томе учили, никада нећемо упознати тај пут". Ако хоћемо да постигнемо још виши облик познања Божије воље, морамо се постепено навикавати на непрестану молитву, сабирајући пажњу у срце. Но, да бисмо што јасније чули Божији глас у себи, треба да се одрекнемо своје воље и да будемо готови на сваку жртву, попут Авраама, па чак и попут Сâмога Христа, који је, по речи апостола Павла, Оцу био послушан до саме смрти (Филипљанима 2,8).
Готово да нема личне ни саборне молитве у којој није садржана молитва Господња у којој се између осталог молимо да буде воља Божја. Прихватање воље Божје има спасоносни значај за сваког члана Богочовечанске заједнице. Свети Владика Николај у свом тумачењу молитве Господње, о овој прозби вели: „Молимо Божју помоћ да зауставимо у себи колебање између Бога и Сатане, између добра и зла, и да се потпуним одбацивањем Сатанине воље можемо предати Очевој вољи, као што је Господ наш Исус Христос учинио молећи се у Гетсиманском врту: „Нека буде Твоја воља, а не моја". (Марко, XIV, 36). Са друге стране, централни део Литургије речи јесте читање Светописамских одељака, шта је друго прихватање еванђелских речи, до прихватање воље Божије која се управо у Светом Писму пројављује, бивајући нам тако „путоказˮ хришћанског живота.
Прихватање воље Божје, као и саглашавање на произнесене молитве у богослужењу се потврђује речју амин. Ова реч саставни је и неизоставни део свих наших личних и заједничких молитава. Реч амин јеврејског је порекла (амен = אָמֵן), а у наш језик ушла је из старогрчког језика (амин = αμήν). У преводу на наш српски језик могла би да значи: тако је или нека тако буде. Реч амин можемо пронаћи на страницама Светог Писма, како Старог, тако и Новог Завета, те тако њено најпрецизније значење не можемо сазнати без познавања Старозаветних и Новозаветних места у којима је она заступљена. На првом месту значење речи амин у Старом Завету било би изражавање слагања или потврђивање, да оно што је говорник јавно изрекао, прихваћено од стране његових саговорника. У 27. глави пете Мојсијеве књиге читамо о Мојсијевој заповести, да на речи свештеника који објављује моралне заповести народ одговара амин. Исто значење ове речи налазимо и у књизи Пророка Јеремије, где сâм Пророк Јеремија потврдно одговара са речју амин, на пророштва Пророка Хананије. На другом месту у књизи Пророка Јеремије речју амин Пророк исказује послушност на речи Божије и свету вољу Божију. Када је у питању реч амин, сви је одмах по природи ствари повезују за богослужбену употребу. Тако прво помињање ове речи у контексту богослужбене употребе налазимо у првој књизи дневника. У 16. глави ове књиге можемо прочитати о преношењу ковчега завета у Јерусалим за време Цара Давида. Сâм Цар Давид принео је и узнео Богу захвалну песму на чије реч је народ ускликнуо са амин. Такође у Старозаветним и Новозаветним текстовима налазимо да након благослов и славословља речју амин не одговара само народ Божји већ у неким случајевима изговара је и сâм писац одређеног Библијског текста, наглашавајући на тај начин важност датог благослова. Један од таквих примера можемо уочити у Посланицама Светог Апостола Павла Галатима и Јеврејима. У Посланици Галатима читамо: „Благодат Вам и мир од Бога Оца и Господа нашега Исуса Христа, којему слава у све векове векова аминˮ У посланици Јеврејима: „ Бог мира нека Вас усаврши свакоме делу доброме, да вршите вољу Његову, творећи у вама оно што Му је угодно кроз Исуса Христа којему слава у све векове векова аминˮ. Занимљиво је нагласити да се сва четири канонска еванђеља, посланице и откривење Јованово завршавају се речју амин, док се једино дела апостолска и Јаковљева посланица не завршавају овом речју. Навели смо да се на сваки благослов и славословље одговара речју амин, али и свака молитва и свако богослужење завршава се речју амин. Ово аминовање, тј. потврђивање није само наше слагање са изговореним молитвама, већ именом Божјим потврђујемо наше молитве. Име Христово стављамо после свих нас и та молитва ваистину бива истинита, али не због нашег слагања и потврђивања, већ јер смо се у Христу молили, будући да Дух Свети који конституише заједницу верних чини да наше сабрање буде у Христу. Света Лутургија почиње величанственим возгласом Благословено Царство, Оца и Сина и Светига Духа, на шта народ одговара са амин. Лаос на почетку Литургије прихвата циљ ка коме нас води Света Литургија, имајући на уму Спаситељево предавање вољи Божијој: „Нека буде Твоја воља, а не моја". (Марко, XIV, 36).
Бранислав Илић, теолог
*Објављено у Православном мисионару,
(бр.353) јануар-фебруар, 2017. године.
