Ова молитва се састоји од укупно десет молби, али по свом покајничком духу и способности да доведе човеково срце у стање скрушености превазилази многе друге молитве, због чега се и изговара за време Великог поста кад нас Црква позива на обнављање душе, на подвиг самоиспитивања, на појачану молитву за покајање, за очишћење од својих грехова. Свака њена реч одјекује у нашој души и помаже нам да постанемо свесни својих порока и да пожелимо врлине, те нас наводи на молитвено обраћање Богу за помоћ у борби са својим страстима. Аутор ове молитве, преподобни Јефрем Сирин, целог живота је плакао и зато је молитва испуњена тако дубоким покајничким и поучним осећањима и утехом.
Преподобни Јефрем своју молитву започиње обраћањем Богу: Господи и Владико живота мојего… Реч Божија нам открива да је наш живот повезан с Богом, да од Њега зависи и да га Он одржава. У Његовим милостивим рукама је судбина праведних и неправедних, добрих и злих, и целог животињског и биљног света. Нико и ништа не може да опстане ни један дан без Његове стваралачке силе Духа Светог, која одржава постојање сваке створене живе твари. Зато, осећајући у свом срцу Бога, не можемо без молитве упућене Њему, без Његовог благослова, ни да започнемо, ни да наставимо, ни да завршимо ниједан посао на земљи. Бог је заиста Господар, Начелник и Владика нашег живота.
У првој молби преподобни Јефрем моли Бога да му не да дух празности (дух лењости). Лењост је свима разумљива – то је нерад и занемаривање најнасушнијих послова, а пре свега – свог спасења. Она може да доведе човека до непокретности, до потпуног застоја, како у духовном животу, тако и у свакодневним неопходним пословима.
Спољашња доконост је јасна скоро свима нама, зато што сви ми у мањој или већој мери бивамо заједничари ове душевне болести, кад се препуштамо доконости и лењости и кад занемарујемо своју домаћу молитву, кад изостајемо из храма или кад дозвољавамо себи ужурбаност у молитви како бисмо је што пре завршили и препустили се одмору или испразној брбљивости, али кад овај недуг погоди све наше душевне снаге, наступа тешко морално и душевно стање. Тада човек више не живи нормалним правим животом, зато што у његовој души нема сталног животворног начела за пуновредну људску делатност, и он тада живи привидним, измишљеним и бескорисним животом који никоме није потребан. Воли да се одаје бескорисном маштању и празним и таштим разговорима и бива неспособан за свако добро дело.
Ова лењост, ова раслабљеност и доконост одвајају нас од наше главне бриге – за спасење. Зато се и молимо да нас Господ избави од овог недуга.
У другој молби преподобни Јефрем моли Господа да га избави од недуга мрзовоље. Мрзовоља је тако мрачно и тескобно душевно стање кад човек у животу све види с тамне стране. Ничему се не радује, ништа га не задовољава, чини му се да су околности у којима живи несносне, љути се за сваку ситницу – једном речју, тада му је сам живот тежак. Мрзовоља, по учењу светих отаца, долази због исте ове доконости, маловерја, неверја, и због тога што се човек није покајао за своје грехове. До мрзовоље могу да доведу претходни гнев или увреде које су нанете некоме, недостатак страха Божијег, причљивост или – неуспеси у личном животу, на послу и томе сличне непријатности.
Уједно, сама мрзовоља често доводи до другог, опаснијег душевног стања које се зове очајање, кад човек често помишља на превремену смрт и кад чак сматра да је она велико благо на путу његовог земаљског живота.
Препустити се очајању значи прекинути везу са светом око себе и не општити са Извором нашег живота – Богом. «Не живи ми се, изгубио сам интересовање за живот, и нема у њему никаквог смисла,» – ове речи се могу чути од човека који се налази у власти очаја. Пошто је овај недуг веома тежак, преподобни моли Господа да га избави од њега. Овај порок је такав да се против њега треба борити упорном и сталном молитвом. Томе нас и Сам Спаситељ учи у Јеванђељу говорећи да никад не треба да очајавамо, већ увек треба да се молимо (в.: Лк. 18, 1)
Упорна, стална молитва, сједињена с вером у снагу молитве и помоћ Божију, обновиће везу са светом око нас и сачуваће нас од мрзовоље. А с молитвом треба сјединити и труд на очишћењу своје савести у Тајни Покајања, у којој нам се такође даје благодат Божија, која јача наше духовне снаге. Читање духовних књига и живљење по заповестима Божијим – јесте све оно што ће нас на најбољи начин чувати од погубног духа мрзовоље.
У трећој молби преподобни Јефрем моли Господа да га избави од духа властољубља. Страст властољубља је својествена нашој греховној и гордој природи и испољава се у свим областима људског живота. На пример, у односу оца породице према породици, шефа према потчињенима, наставника према својим ученицима и старијих по годинама према млађима: свако жели да потчини свом утицају друге и да им диктира своју вољу. Овакво душевно расположење је у супротности с јеванђељским учењем, са учењем Христа Који је Сам показао пример најдубљег смирења и Који је више пута говорио о томе да онај ко хоће да буде већи, треба да буде слуга свима (в.: Мт. 20, 26-27; Мк. 10, 43-44; Лк. 22, 26).
С овим пороком је повезана скривена и тајна гордост, и зато кад имамо страст да учимо, поучавамо и разобличавамо друге то је сигуран знак да је наша душа опседнута духом властољубља, љубоначалија. Овај дух човека чини одвратним свима у околини, а осим тога, неспособним да се бори са својим страстима и пороцима. Управо зато се молимо Господу да нас избави од њега и да не дозволи да овлада нашом душом.
У четвртој молби преподобни Јефрем моли Господа да га избави од духа празнословља, који је такође својствен скоро свим људима. Свако воли да проћерета, а дар речи нам је дат како бисмо устима славили Бога и како бисмо кроз реч општили међусобно служећи ради узајамног поучавања. Постоји и мудра народна пословица која каже да је реч сребро, а ћутање је злато. И ове истине су се придржавали многи свеци који су затварали своја уста, иако су их и кад је требало – у сврху поуке – отварали ради разговора.
Човек многословљем опустошава своју душу, раслабљује је и чини расејаном. Погледајмо Спаситеља, како је Он кратко говорио у поукама и саветима! Молитва Господња је дата само у седам молби, а заповести блаженства – у девет стихова. Анђели Бога славослове кратким речима. «Свет, Свет, Свет је Господ Бог Саваот!»
Као што посуда која се често отвара не чува јачину и арому најмирисније материје која се у њему налази, тако и душа причљивог човека, не чува задуго добре мисли и добра осећања, већ избацује из себе бујице осуде, злих речи, клевете, ласкања итд. Зато се Црква за време поста и моли: Положи, Господи, храненије устом мојим и двер огражденија о устнах мојих. Не уклони сердце моје в словеса лукавствија (Пс. 140, 3-4) (Постави, Господе, стражу код језика мог, чувај врата уста мојих. Не дај срцу мом да зстрани на зле помисли, Пс. 140. 3-4). Као што коров загађује тло и спречава да на њему никне добро растиње, тако и празне, труле речи убијају душу и спречавају да се у њој роде добре помисли и осећања.
Дакле, драга браћо и сестре, имајући на уму и чувајући добре лекције које су скривене у молитви преподобног Јефрема, придржавајући их се, сигурно ћемо привући благодат Божију и бићемо мили Оцу свом Небеском, па ћемо се удостојити да видимо Вишњи Јерусалим и окушамо блаженство са свим Небеским Силама и душама праведника.
И зато увек, а посебно у данима Великог поста, чешће завапимо: Господи и Владико живота мојего, дух празности, унинија, љубоначалија и празнословија не дажд ми. Дух же цјеломудрија, смиреномудрија, терпјенија и љубве даруј ми, рабу Твојему. Јеј, Господи Царју, даруј ми зрјети моја прегрјешенија и не осуждати брата мојего, јако благословен јеси во вјеки вјеков. (Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледавам грехе своје, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова.) Амин.
Извор: Православије.ру
