Пре тачно 10 година десио се заиста историјски догађај за цео руски свет – поновно сједињење Руске Православне Цркве и Руске Православне Заграничне Цркве. Делегација највишег клира РПЗЦ је у уторак долетела у Москву, која ће 25. маја постати главни центар свечаности. Дописник РИА Новости Сергеј Стефанов је разговарао с управником послова канцеларије Архијерејског Синода РПЗЦ, старешином храма Серафима Саровског у Си-Клифу (Њујорк), протојерејем Серафимом Ганом о томе шта су за православце значиле ове године.
- Оче Серафиме, како се променио живот Руске Заграничне Цркве у протеклих 10 година након потписивања Акта о канонском општењу с Руском Православном Црквом?
— Рекао бих да је живот Руске Заграничне Цркве у многоме оснажен. У нашем црквеном животу учествују многи нови емигранти и њихови потомци, који попуњавају наше редове. Дешава се следеће: људи се селе у туђину, тешко им је да живе и раде у новим условима, да се суочавају с извесним искушењима, почињу да осећају носталгију за домовином – и проналазе је у нашим храмовима, проналазе своју отаџбину, утеху и помоћ.
Ми радимо с људима у складу са својим могућностима, помажемо им да васпитавају децу у руском православном духу и уопште – да носе бреме емигрантског живота које су носили и наши родитељи, и наше деке и баке. У целини, православна заједница која говори руски у САД расте и то нас радује.
- У чему се огледа сарадња са Црквом у отаџбини? Има ли неких потешкоћа?
— Могу рећи да смо у заједничком раду с генерацијом која расте постигли велики успех. Омладинске делегације из свих крајева света долазе у Русију како би осетиле своје корене и виделе своју домовину. За неке је то историјска домовина, а други су се родили овде, али се више ничега не сећају, зато што су отишли у раним годинама.
Прикупљамо средства за то и организујемо ова путовања заједно с Црквом у отаџбини. После тога наша омладина, и наши парохијани уопште, наш клир, сведоче о истини живота у домовини. О оној Русији коју на Западу нико не познаје – о њеној историји, православној вери, о нашем језику и култури. Они деле с другима све ово духовно и културно богатство живећи у туђини. Овде људи не чују сву истину о животу у Русији, не чују ништа о позитивним догађајима у њеном животу. Ми овај недостатак надомештамо својим сведочењем и братским општењем с обичним Американцима, Французима и тако даље.
- Шта се данас може рећи о питању паралелних епархија и парохија РПЦ и РПЗЦ?
— Да, још увек постоје паралелне парохије и епархије, постоји чак и паралелна Духовна мисија у Јерусалиму, али све оне мирно коегзистирају и помажу се међусобно. Ако се проблеми и појаве, решавају се на нивоу свештеноначалија у духу братољубља и бриге за људе. У Немачкој се већ дуги низ година клир обе епархије Руске Православне Цркве састаје и разматра нека питања од обостраног интереса и заједнички решава проблеме. Људи кажу да се ови састанци одржавају с великим успехом и да су корисни. Ми у Њујорку имамо одличне односе с представништвом Руске Православне Цркве и патријаршијским парохијама у САД. Тако да у том смислу, хвала Богу, немамо неких нарочитих проблема.
- Има ли података о томе колико је парохија тренутно у расколу – оних које нису прихватиле поновно сједињење двају Цркава? Да ли има случајева повратка представника клира и мирјана који су се били одвојили?
— Незнатан број клира и пастве није прихватио Акт о канонском општењу између Московског патријархата и Руске Заграничне Цркве. Откако је потписан овај историјски документ пре 10 година, они су се још више распали на друге расколничке формације и међу њима нема једнодушности. Наравно, жао нам је што се то десило и спремни смо да на сваки начин помогнемо људима да се врате у Цркву.
Управо тиме се бавимо на нивоу свакодневице. Неформално се срећемо с парохијанима и клиром, дружимо се, честитамо једни другима празнике. Јер подела је, нажалост, ушла и у многе породице. И заиста, неки представници раскола су спремни да се врате у Руску Цркву. Мислим да људи виде плодове овог јединства, виде да нико нема намеру ни да одузима имовину, ни да остави људе без посла, ни да се меша у црквени живот. Виде да канонска Црква не проповеда никакву јерес. Људи све то виде и желе да се врате како би били заједно. Али због ових или оних разлога то још увек нису учинили. Мислим да је то питање времена.
Нажалост, нека духовна лица су отишла предалеко, што отежава њихов повратак. Истина, право покајање увек широко отвара врата милости Божије.
- На који начин ће бити обележена десетогодишњица успостављања општења између Московског патријархата и Руске Заграничне Цркве?
— Овај значајан датум ће бити обележен у московском Сретењском манастиру у четвртак, 25. маја, на великом освећењу новог великог саборног храма у част Светих новомученика и исповедника руских, који је саграђен у порти ове обитељи.
- Како бисте прокоментарисали чињеницу да су се ова два догађаја тако подударила, има ли у томе извесне симболике?
— Чини ми се да се нико није намерно трудио да прослава свечаности падне на овај значајан датум. Али у томе видим промисао Божији. Јер, заиста: у току преговарачког процеса између Руске Заграничне Цркве и Московског патријархата, користили смо радове, дела, или изјаве руских новомученика и исповедника. И лично сматрам да су нам управо њихови радови, њихова страдања и живот помогли да пронађемо исправан црквени пут за решавање свих питања која су раније спречавала обнављање јединства оба дела Руске Цркве.
Обрадовао сам се кад сам за то сазнао. Веома. Зато што су нас новомученици ујединили, и очигледно је да новомученици и даље помажу у овом великом делу – нашем јединству.
- Недавно је у Вашингтону одржан самит посвећен заштити прогањаних хришћана на Блиском истоку и у Африци. На који начин се о трагедији ових људи говори у западним медијима?
— Чини ми се да се ово питање, нажалост игнорише и тек су сасвим недавно у информационом простору неки људи почели да говоре о томе. И то нас веома жалости. Желели бисмо да видимо више активности у решавању питања која су везана за прогоне хришћана. Желели бисмо да видимо више активности од стране држава у којима борави Загранична Црква.
- Да ли сложени руско-амерички односи на неки начин утичу на живот православних верника – емиграната из Русије?
— То је веома тешко питање. Неки се жале на разноразне непријатности, али углавном, нашу верску слободу, наравно, нико не ограничава. И уопште, не осећамо притисак на који се жале представници неких хришћанских организација.
Уживамо своју верску слободу, живимо свој живот, водимо духовну бригу о својој пастви у туђини. И не само о Русима, Украјинцима, Белорусима и другим емигрантима из бивших совјетских република, већ и Американцима, Французима и Аустралијанцима које нешто привлачи код нас. Наравно, не код нас, већ у наслеђу Руске Православне Цркве, руске светости. Мештане привлачи ова руска побожност. Православљу их приводе људи као што су равноапостолни кнез Владимир, преподобни Серафим Саровски и Сергије Радоњешки, Фјодор Михаилович Достојевски, Александар Невски. И они желе да дођу код нас.
И као што сам већ рекао, ми овде мирно, не дижући никакву буку, сведочимо о својој вери, о својој култури, о својим историјским коренима и нико нас у томе не омета. Иако се у медијима говори о некаквим инцидентима кад се наводно крши верска слобода Американаца, нас се за сада то нимало не тиче.
- Шта на основу свог искуства можете рећи о томе који су главни изазови на које данас наилазе православни хришћани?
— Поштено говорећи главни изазов је одступање друштва од својих хришћанских корена, његова секуларизација. То је вероватно главни проблем на који се жале многи верници и због којег се наши људи свуда брину. Људи одступају од вере и моралних вредности, одводе од вере и нашу децу, нашу омладину. Али ми тога не треба да се плашимо, напротив – треба да прихватимо то смирено, као лекцију, као позив на то да постанемо прави хришћани. Ако људи око нас одступају од својих хришћанских корена, не треба да кривимо ни њих, ни властодршце, ни неког трећег, већ искључиво себе.
Значи, у нашим очима, у нашем животу, они не виде ону светковину живота, победу Христовог Васкрсења, коју проповедамо и коју славимо ових дана. То значи да људи не виде светост и лепоту Божију у нашим делима. И ако желимо да утичемо на ситуацију, боље је да не само говоримо о томе какви сви треба да будемо, већ да се стално трудимо на томе да у свом животу оваплоћујемо јеванђељске завете. Ако се будемо трудили да радимо на себи, људи који живе око нас неће моћи да не примете миомирис наше вере и доброг живота.
- Како видите будућност хришћанства у Европи у вези с новом „сеобом народа“ – масовном миграцијом из муслиманских земаља?
— Будућност је у нашим рукама и у рукама Божијим. Наравно, има ствари које човек не може да заустави својом немоћном руком. Али ако верујемо у Бога и ако имамо поверења у Њега, у Његово вођство, и ако своју будућност будемо градили на камену доброг хришћанског живота, благодат Божија ће нам помагати и укрепљиваће нас. Дубоко верујем у то.
- Ових дана се у животу Руске Православне Цркве дешава догађај без преседана – биће донете мошти светитеља Николаја Чудотворца из Барија. Какав значај то има за православни свет? Колико често се хришћанске светиње доносе на територију Руске Заграничне Цркве?
— Радујемо се због наших сународника и надамо се да ће долазак ове светиње – моштију светитеља Николаја – бити на духовну корист људима који траже помоћ и молитве овог свеца.
Више пута сам пратио главну светињу Руске Заграничне Цркве, икону Мајке Божије Курска-Коренаја, не само у Русији, већ и у дијаспори. И мислим да су оваква путовања са светињама од огромне користи, о чему сведоче и писма која добијамо после повратка у Њујорк. Једни пишу да су нашли животног сапутника, други да су добили посао, трећи да су се удостојили исцељења или неке друге помоћи...
Мислим да сваки долазак светиње у отаџбину, и у различите кутке дијаспоре, увек доноси корист и благослов, да долази до извесног духовног полета. Светиња уједињује. Људи долазе да пред њом излију своју радост и тугу, све оно што им лежи на души и добијају помоћ. И то може само да нас радује. Тако да сви поздрављају овај долазак светиње у Русију.
- У току последњих година у Руској Заграничној Цркви се изузетно поштује мироточива Иверско-Хавајска икона Мајке Божије. Ова икону се такође често довози у разне парохије и разне земље. С чим је повезано овакво изузетно поштовање?
— Занимљиво је да је ова икона почела да мироточи у години обнављања јединства Руске Цркве. И мислим да је поштовање према њој пре свега повезано с тим што се то десило управо 2007. године, кад се десило ово чудо успостављања јединства... Јер много је лакше поделити се, а у овом случају су људи одлучили да се уједине. Свакако је чудо то што су људи остварили јединство. А као друго, мислим да је ово поштовање везано за то да је ова Хавајска икона копија Иверске Монреалске иконе Мајке Божије, која је била насликана на Атону почела да точи миро одмах након што је Руска Загранична Црква канонизовала свете новомученике и исповеднике руске. Ово прослављење се догодило 1981. године. И чудо мироточења је почело да се дешава управо покрај ковчега с моштима велике кнегиње преподобномученице Јелисавете Фјодоровне, сестре последње руске царице.
Нажалост, Иверска Монреалска икона је нестала 1997. године након убиства њеног чувара Јосифа Муњоса-Кортеса у Грчкој. Међутим, 10 година касније, кад је поново успостављено јединство Руске Цркве, копија ове иконе на Хавајским острвима у нашој парохији је почела да точи миро. И неки људи сматрају да је то израз Божије благонаклоности према ономе што се десило пре 10 година.
