Без обзира на то што изградња храма Новомученика и Исповедника Руских на Лубјанци још увек траје, већ се у потпуности може оценити његов величанствени спољашњи изглед. Данас разговарамо с аутором овог пројекта – архитектом Дмитријем Смирновом. Он је у интервјуу за портал „Православие.ru“ говорио о непоновљивости архитектонских облика храма Новомученика, о споју модерних технологија и класичних материјала, као и о обнови стилова из времена пре револуције и стваралачкој слободи у изградњи храмова.
— Дмитриј, желели бисмо да вам поставимо традиционално питање: како је уопште све почело? Како сте ангажовани за рад на овом пројекту?
— Ја сам пре свега световни дизајнер-архитекта. Радио сам на пројектима модерних приватних кућа и јавних здања, и нисам имао искуства у раду на црквеној архитектури.
И кад смо се пријавили за учествовање на конкурсу мислили смо да је то на известан начин авантура и да ћемо тешко успети да победимо на конкурсу за објекат од таквог значаја.
Али док је наша екипа радила на пројекту, а практично смо радили даноноћно, осећали смо снажно надахнуће.
Прво смо покушали да се уклопимо у околне објекте и ништа нам није полазило за руком. Изглед храма је био непропорционалан.
Онда сам донео одлуку: хајде да замислимо да градимо храм на великом тргу, да нас ништа не ограничава и покушајмо да направимо ремек-дело црквене уметности. А онда ћемо га уклопити у постојеће грађевине и видећемо где шта треба да смањимо.
— Односно, одлучили сте да једноставно на извесно време апстрахујете спољашње факторе?
— Човек понекад треба да их апстрахује како постојећа ограничења не би ометала чисто стваралаштво. Касније, кад смо га поставили на постојећи трг, он се изузетно добро уклопио и психолошки нам више ништа није сметало.
— Да ли сте касније проучавали неке друге пројекте? Можете ли нам рећи која су оригинална решења пронађена у овом храму?
—Приликом упознавања с овим храмом обичне архитекте ће доћи до многобројних открића. Сваки њихов корак ће бити праћен открићима, зато што је то споља храм с основом уписаног крста, а унутра је Света Софија. Тако се уопште не гради. Неки ће рећи да је то профанација, али храм заправо споља изгледа мањи него изнутра.
Тако да површина објекта није много велика, али је ипак требало да се добије такав храм који би задовољавао све потребе манастира, да народ не стоји напољу, и морали смо да употребимо максималан број детаља како би се визуелно створила складна конструкција.
И ако смо добили спољашњи изглед са основом уписаног крста, изнутра је то византијска базилика. Такви храмови се или скоро никад не граде или ми једноставно нисмо на њих наилазили. Добили смо такав спој стилова и архитектонских облика.
Пошто ми, условно говорећи, нисмо поступали као професионалци у црквеној архитектури, успели смо да направимо пројекат слободан од условности и ограничења.
— А да ли је било много критичара који су говорили да се тако не сме радити и да нећете имати успеха?
Првобитни пројекат је имао врло много критичара, и ја их, искрено говорећи, разумем. Посебно кад гледам прву варијанту пројекта коју још увек дорађујемо.
Све ове три године побољшавамо пропорције и детаље како би то било право ремек-дело светске архитектуре и то је непрекидан процес. Све време, до последњег тренутка, стално побољшавамо оно што се може побољшати и дорађујемо сваки каменорезачки детаљ све док не крене на обраду, а из производње већ телефонирају и питају где је фајл с детаљима! И тек онда мирне душе шаљемо пројекат овог или оног детаља у производњу. Хвала Богу, у том погледу смо имали среће с извођачима каменорезачких радова, компанијом „Јуса-гран“. Момци се с разумевањем односе према стваралачком процесу и према одговорности која на нама почива за спољашњи изглед и квалитет декорације храма.
— Ако се узме унутрашњи простор храма колико сте у процентуалном односу одступили од првобитног пројекта? Колике су размера ових промена у току рада?
— Вероватно четрдсетак процената. Разуме се, конструктивни делови су остали исти, а у унутрашњим решењима смо се потрудили да извучемо максимум из постојећег обима и простора.
— А да ли по вашим подацима има неких нових технологија које нигде нису примењиване?
Цела фасада и ентеријер су прво направљени у 3D моделима, који су се касније слали на фрезе за обраду природног камена. Односно, испоставља се да цео храм као да је нерукотворни. Комплетно стваралаштво, јединствени украси и профили храма плод су рада 3D-уметника. Ови елементи су тек после обраде, као огромне лего-коцке довезени на градилиште. Мој задатак од почетка је да цео храм буде направљен помоћу најсавременијих технологија.
— Колико људи је радило на пројекту?
— Тридесетак – архитеката, дизајнера, 3D моделара, сликара, пројектаната…
— А који материјали се примењују?
— Фасада је од природног камена из владимирског краја, од којег је саграђен, на пример и храм Покрова на Нерли, Успенски сабор. И гранит је наш, руски. Одлучили смо се за класику зато што то одмах оплемењује храм. За годину дана ће људи имати осећај да се увек ту налазио.
— Какво је ваше лично искуство у раду на храму Новомученика?
— У овом пројекту се трудим да сваки детаљ пропустим кроз себе: то је врло одговоран моменат – храм Новомученика на таквом месту. Све треба да буде изведено на највишем нивоу, важан је сваки елемент, све треба да буде усклађено, зато је врло важно да све буде урађено у истом духу. Важан је сваки детаљ, сваки елемент пројекта. Понекад се приликом изградње храма добија извесна папазјанија кад се од једног архитекте наручи ентеријер, а од другог нешто друго, а ми се трудимо да све буде у јединственом стилу.
Кад сам почео да радим на храму сазнао сам да мој рођендан пада на дан оснивања манастира – 8. септембар. И тада сам схватио да све треба да радим врло одговорно и пажљиво.
— Реците нам, у ком стилу се гради нови храм?
— То је за мене врло занимљиво питање. Храм Новомученика је посвећен трагичним догађајима који су уследили после 1917. године, и то за нас архитекте такође има значаја.
Пре револуције су храмови у Русији грађени у класичном стилу, у неоруском, неовизантијском стилу, у стилу модерне и сецесије. У принципу, стилом модерне је завршена градња храмова у ХХ веку.
Међутим, мало је савремених неимара који су свесни да је после сецесије 20-их година ХХ век наступио процват стила под називом арт деко. Међутим, пошто је после револуције 1917. године Црква била прогањана и није дозвољена изградња нових храмова, а стари су рушени, у нашој изградњи храмова овај стил није нашао одраза. А у то време је у целом свету цветао стил арт деко. И мислим да је наш храм изграђен у стилу црквеног арт декоа, односно стила у којем би се градили храмови у Руском царству 1920-их и 1930-их година и касније, да је оно постојало, односно да није разорено изнутра у револуцијама 1917. године. Дакле, овај храм, између осталог има смисао уградње цигле која недостаје, која као да јача и мири темељ наше земље.
— Испоставља се да је у смислу развоја црквене архитектуре ово време, совјетски период, за нас изгубљено?
— Очигледно, постојало је такво искушење. У принципу, испоставља се да то није храм само народног, већ и архитектонског помирења. Можда ће многе архитекте схватити ову мисао која је уткана у архитектуру храма.
У нашем пројекту посебно место имају вертикале, ових елемената има много: вертикале, вертикале, вертикале… Површина је мала, а храм је велик, и захваљујући вертикалама он је визуелно складан. Цео храм се пружа ка небу, чак су и крстови на куполи усмерени ка небу.
— Колико људи ће храм отприлике моћи да прими?
— 2000 људи.
— Да ли сте размишљали о томе какав став архијереја, свештеника и ктитора је исправан, а шта је по вашем мишљењу погрешно?
— Мислим да је задатак архијереја, ктитора и уопште наручилаца објеката високе уметности пре свега да укажу на правац, да укажу на емоције, да на известан начин укажу на звезду-водиљу уметнику, како би он са своје стране тражио пут за достизање ове звезде. Чини ми се да је наш рад управо тако организован.
Није добро кад наручилац који није професионалац просто механички користи стручњака и говори му шта где треба да ради.
Али се у неким ситуацијама то не може избећи, на пример, кад архитекте формално приступају задатку по принципу „учинићу све што кажете и ништа више“, или кад наручилац до детаља зна шта жели: можда је нешто негде видео и жели да понови неко уметничко решење.
— Занимљиво је да ли сте успели да на овом пројекту избегнете класичан и стални руски моменат – нашу омиљену ствар да све радимо у последњи час?
— То нам тек предстоји. У извесним ситницама, наравно. Али сигурно ћемо нешто радити у последњи час, и што је најинтересантније, у овом последњем руском часу Руси управо стварају, у последњем тренутку им навиру неке генијалне идеје које им просто не би пале на памет да раде полако, а овде се изненада рађају и треба их остварити. У последњи час радимо због непредвидивости руске душе.
Али у нашем случају је много тога већ произведено и припремљено, чека у магацину. Градимо јединствен објекат и треба му приступати на јединствен начин, овде нема ни једног јединог шаблонског, готовог решења. Свако решење је повезано стваралачким нитима инжењера, конструктора, дизајнера и наручиоца. Свако решење! Тако да мислим да ћемо уз Божију помоћ све стићи да урадимо.
Извор: Православије.ру
