Када би, којим случајем, архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) објавио мемоаре, било би то, без сумње, најчитаније штиво не само на овим, нашим просторима. О томе, каже нам уз осмех, не размишља. Има важнијих послова. А и ово што ће нам, уз велику захвалност на поверењу, казивати, а „Новости“ тек део објавити, више је него довољно да се сагледа његов подвижнички чин који га доводи до заборављених, обесправљених и од свих отписаних.
– То је моја дужност. И људска и хришћанска. А пре свега моја је обавеза, као и свих архијереја наше цркве, да пружимо руку у невољи. Помогнемо, олакшамо, подстакнемо на доброту и племенитост. Помиримо, али и подсетимо на поруке славних предака. Да их памтимо и следимо, како не бисмо кривудали и тумарали ововременим беспућима. То наш народ, у великој већини, све више препознаје.
* Али власти у Подгорици су у вама препознале помагача осумњиченима за покушај државног удара, када сте недавно у затвору у Спужу посетили Бранку Милић, са списка „завереника“ из Србије?
– Јесте, оптужили су ме да сам један од помагача. А ја сам посетио ту сиротицу која је осам месеци у истражном затвору. Осам месеци, у самици без прозора. Однео сам и дао, не њој, јер то и није могуће, него у затворску кантину, уплатио нешто мало новца да има за кесицу чаја, кекс и кафу. А они: ево га, овај помаже државни удар. Брже-боље заборавили да сам на позив министра унутрашњих послова, у изборној ноћи, изашао пред народ да смирим страсти. Е, после су смислили тај покушај државног удара. Па удри по свима који нису на линији тог њиховог игроказа.
* Је ли се то, преосвећени, поновила историја? Време краља Николе и бомбашког процеса?
– И тада су умешали Србију, краља Петра. Али ови су лошији ђаци. Много лошији.
* До сада је остало непознато да сте се упутили својевремено и до, од свих изоловане, Јованке Броз, у њен, како је она сматрала – казамат?
– Јованка Будисављевић Броз заиста јесте била у некој врсти казамата. Посетио сам је у таквим околностима, на њену молбу, а позив ми је пренео наш заједнички пријатељ Милан Шарац. Било је то годину, можда и мање, пре њене смрти. Дуго смо о свему, отворено, Јованка и ја разговарали. Причала ми је како је отишла у партизане, као и многе српске девојке из Лике, бежећи од усташа. Испричала ми је да су корени њене породице Будисављевић из Метохије, да је породица у Лици имала 17 свештеника. Дуго смо причали… Жао ми је, кад је била сахрана, био сам на путу, а дошао бих да је испратим. Јованка је, ипак, била и остала достојанствена, честита и непоткупљива. Сви су јој се клањали док је била жена једног од најмоћнијих људи света… Да, једног од најмоћнијих људи света. А кад то више није била, не само да су је заборавили, већ су чинили све да је понизе, наруже, за све осуде, на крају и изолују.
* Јесте ли због неправедно униженог и прихватили да јој накнадно служите помен?
– Служио сам помен Јованки, то је истина. Код њене вечне куће, тога поподнева, а поподне је одабрано да не реметимо посетиоце у „Кући цвећа“, на помену је била њена најужа родбина, њен дугогодишњи шеф обезбеђења Раде Чечур и Милан Шарац. Зашто се чудите? Па, Јованка је била крштена и, не само по томе, него и као страдалник, заслужила је помен.
* Мирис тамјана… Није могуће да није допро и до Титовог почивалишта?
– Ма, ја сам мало кандило и према њему „бацио“. Велим: толико је греха и зла на себе натоварио, па да га мало окадим.
* На сахрани брата Слободана Милошевића, Борислава, коме сте служили опело у Љеворечким Тузима, казали сте да сте се о Слободана огрешили. И извинили се пред бројним укопницима.
– Мене је Слободан звао из Хага да му сведочим. Нисам отишао. Тако ми је тада у цркви саветовано. Погрешио сам што нисам отишао, мада ми је срце говорило да треба да одем. Време показује и тек ће показати да се он, на свој начин, искрено борио за српски народ. Е, друго је питање да је пристао на понуде и учинио уступке, ко зна како би било. Али његово име ће у књизи вечних бити уписано неизбрисивим словима. Њему су судили они којима је требало да се суди. Нису му пресудили, невин се преселио у Царство небеско. Божији суд на крају све решава. У имену Божијем је и суд и правда.
* Ви сте Милошевића, ипак, посетили у Хагу пре његовог трагичног животног краја?
– Да…
* Шта вам је казао?
– Ћутао је.
* Нећете замерити на подсећању на ваш опроштајни говор на опелу премијеру Ђинђићу у Храму Светог Саве. Тај ваш говор још звони и тумачи га свако на свој начин…
– Сваку своју реч из тог говора и данас бих потписао. Али наопака и фалсификована тумачења – оспораваћу. Кад сам ја поручио: ко се ножа лати, од ножа ће и да страда, то је било упућено Зорановим убицама. А приписали су да сам то управо њему упутио. Какав фалсификат и зла намера. Гледајте, после тог мог говора, један мој сабрат ми каже: „Па ти, човече, од њега направи свеца“.
* Шта сте сабрату одговорили?
– Одговорио сам: „Казивао сам оно што јесте и како су ми срце и ум налагали“. Трагично сам доживео убиство премијера Ђинђића.
* Познато је да сте, пред упокојење, исповедали патријарха Павла. Али није познато да вас је у манастиру Острог, ради исповести, потражио и атентатор на Анту Павелића, Благоје Јововић?
– Било је то крајем 1998, можда и почетком наредне године. Преда мном је био стамен, стабилан човек, висок као јаблан, у поодмаклим годинама. Био је то некадашњи млади официр Српске краљевске гарде. Каже, допутовао из Аргентине, први пут у отаџбину после успостављања комунистичке југословенске власти, коју је презирао… Да, разговарали смо. Говорио је да су у пролеће, мислим да је био април 1957, он и Мило Кривокапић пуцали и ранили Павелића у Буенос Ајресу. Подлегао је Павелић убрзо у Шпанији… Благоје је по повратку у Аргентину умро. Био сам тамо, посетио сам му породицу и гроб у Росарију.
* Кад смо споменули патријарха Павла, и ви сте попут њега често походили Пећку патријаршију. Вежу вас лепе и горке успомене за овај наш древни манастир. Сад долазе наговештаји да би овај сион српских духовника могао да буде мушки манастир.
– Упокојени, наш патријарх Павле заиста је био везан за Пећку патријаршију, то је и логично. Он је био епископ рашко-призренски, пре устоличења за патријарха. Био у време када је косметском монаштву и свештенству и нашим светињама било веома тешко. Још теже, јер се о томе није смело говорити. Игуманија, упокојена Февронија, рукоположена за старешину манастира када је дошла у Пећку, затекла је сиротињску кућу. Она и сестринство полако су обнављали и кућу и имање, придизали га и придигли. Тако смо се свима њима поносили. Заиста су она и патријарх Павле били понос наше цркве и народа… Дакле, историјски гледано, тадашње сестринство и игуманија су очували манастир, у њега уградили своју младост и животе. А како ће убудуће бити, видећемо.
* После мати Февроније, а ево прилично је прошло од њеног упокојења, домаћинство манастира је још у такозваном в. д. стању?
– Тако је одлучио патријарх.
* Обнавља ли се монаштво, подмлађује ли се сестринство у Пећкој патријаршији?
– Подмлађује. Патријарх је замонашио, током Сабора у мају, искушеницу из угледне црногорске породице Ускоковић. Завршила је факултет, доста сам јој лепог испричао о Пећкој патријаршији и отуда ми се јавила.
* Власт у Подгорици на све начине покушава да оспори сваки ваш покушај да сачувате и унапредите Митрополију, је ли тешко одржати ту свећу СПЦ да се у Црној Гори не угаси?
– Није. Народ се придигао у вери. У вери подиже своје светиње. Ви можда не знате, али Црна Гора је после Другог рата, уз Албанију била најкомунистичкија земља у Европи. Сада сваки део Црне Горе красе манастири, најлепши храмови су у Подгорици, Бару, освећеним уз присуство више хиљада верног народа.
* На крају, упитали бисмо вас да ли има нешто чему бисте се посебно радовали, уколико то није тајна послушања на путу служења Богу?
– Рећи ћу вам… Радовао бих се да се радови, који предуго, предуго трају на Храму Светог Саве, заврше барем до 2019. То је велики јубилеј аутокефалности наше цркве.
НАДАЊЕ СЕ НАШЕ ЗАКОПАЛО
Шта бисмо ми сада казали, као савременици несретне косовске збиље? Ви питате има ли светла на крају тунела и наде у свеопштем, нашем безнађу? Да вам кажем, ја нисам сагласан са вама. Ни Тајновидац ловћенски наш није казао безнађе. А јесте: „Надање се наше закопало, на Косову у једну гробницу“. Да, није казао: безнађе.
.png)
