Еванђеље о исцељењу капетановог слуге и великој вери.
Светописамска чтенија:
Рим. 93 зач. (VI, 18-23).
Браћо, ослободивши се пак гријеха, постадосте слуге праведности. Као човјек говорим због немоћи вашега тијела. Јер као што давасте уде своје да робују нечистоти и безакоњу за безакоње, тако сада дајте уде своје да служе правди за освећење. Јер када бијасте робови гријеха, слободни бијасте од праведности. Какав, дакле, плод имадосте тада од онога чега се сада стидите? Јер је крај онога смрт. А сад, ослободивши се од гријеха и поставши слуге Божије, имате плод свој на освећење, а крај живот вјечни. Јер је плата за гријех смрт, а дар Божији је живот вјечни у Христу Исусу, Господу нашем.
Мт. 25 зач. (VIII, 5-13).
У време оно, кад уђе Исус у Капернаум, приступи му капетан молећи га и говорећи: Господе, слуга мој лежи дома одузет, и страшно се мучи. А Исус му рече: Ја ћу доћи и исцијелићу га. И капетан одговори и рече: Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, него само реци ријеч, и оздравиће слуга мој. Јер и ја сам човјек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: иди, и иде: и другоме: дођи, и дође; и слуги своме: учини то, и учини. А кад чу Исус, задиви се и рече онима што иду за њим: Заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вјере не нађох. А кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сјешће за трпезу с Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небескоме; а синови царства биће изгнани у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба. А капетану рече Исус: Иди, и како си вјеровао нека ти буде. И оздрави слуга његов у тај час.
Беседа Владике Николаја у недељу четврту по Педесетници
Ако се човек не испуни дубоким смирењем, кротошћу, понизношћу и послушношћу пред Богом, како ће се спасти? Како ће се спасти безбожник и грешник, кад се једва спасава праведник (I Петр. 4, 18)? Не задржава се вода на високим литицама планинским, него на ниским, равним и удубљеним местима. Ни благодат Божја не задржава се на охолим људима, који се узвисују и пркосе Богу, него на смиреним и кротким, који су удубили душу своју смирењем и кротошћу, понизношћу према величанству Божјем и послушношћу вољи Божјој.
Кад питому лозу, коју домаћин брижно и дуго негује, сасуши болест, онда је домаћин чупа и баца у огањ, и на место њено пресађује и калеми дивљу лозу.
Кад синови забораве сву љубав очеву и збунтују се против оца, шта чини тада отац? Изгони синове из куће, и на место њихово усиновљава најамнике своје.
Тако бива у природи, тако и мећу људима. И неверници говоре: то тако бива по природним законима и по људским законима. Но верни тако не говоре. Они, који су раскрилили завесе природних и људских закона, и загледали се у пламене очи тајни вечите слободе, они друкчије говоре. Они веле: то тако бива по вољи Божјој а ради наше поуке. То Бог пише прстом Својим, и они, који знају да читају рукопис Божји, написан огњем и Духом по стварима и догађајима у природи и по стварима и догађајима међу људима, они једини разумеју смисао свега. Они пак, пред чијим очима, трепери природа и живот људски као једна велика гомила слова, без духа и смисла, - они говоре о случајности, и веле: све што се догађа нама и око нас догађа се по случајности. Тиме хоће да кажу, као да се сва та велика гомила слова сама собом креће и меша, и од те безумне мешавине испадају час овакви час онакви догађаји. Да Бог није Бог милости и сажаљења, Он би се насмејао оваквој лудости земаљских тумача света и живота. Но има неко ко се овој лудости злурадо смеје: то је зли дух, враг људског рода, који је без милости и сажаљења према људима. Када гуска тапка по шареном ћилиму, простртом на трави, она може да помисли, да су све шаре и боје на ћилиму неким случајем натрпане ту, као да је и ћилим случајно никао из земље, као што и трава - по гушчијој памети - случајно ниче из земље. Али ткаља, која је ткала и шарала ћилим, зна, да ћилим није никао однекуд случајно, као што зна, шта свака шара и боја значи, и зашто су све шаре и боје тим редом једна поред друге поређане. Само ткаља зна, да чита и тумачи ћилим, њеном руком изаткан, и знају они, којима она каже. Тако узалуд тапкају неверни по пречудном ћилиму овога света и говоре о случајностима. Само Бог, који је и изаткао овај свет, зна шта значи сваки конац у светскоме ткиву; и зна онај, ко се удостоји, да му Бог каже. Видовити Исаија пише: овако говори Високи и Узвишени, који живи у вечности, коме је име Свети: на висини и у светињи станује, и (станујем) с оним ко је скрушена срца и смерна духа оживљујући дух смерних и оживљујући срце скрушених (Ис. 57, 15). Бог је на земљи, дакле, само с онима, који су скрушена срца и смерна духа. А с којима Бог станује, онима и открива тајне света и живота и духовне дубине свеколиког Свог писања кроз ствари и догађаје. Скрушена срца и смерна духа били су Аврам, Исак, Јаков, Јосиф, Мојсеј и Давид, зато је Бог био с њима и обећао бити и с њиховим потомством, док ово буде било скрушена срца и смерна духа. Но кад се људи погорде својим честим општењем с Богом, онда они падају у гору пропаст него ли они, који немају никаква познања ни општења с истинитим Богом, Најочитији пример зато даје нам народ Израиљски, то јест потомство великих и богоугодних праотаца, које споменусмо. Погорђен општењем с истинитим Богом, овај народ је почео презирати све остале народе као плеву на гумну Божјем. Но тим је сам себе упропастио, јер га је његова охолост толико заслепила, да од свега, што му је Бог икада открио преко својих пророка и угодника, он је запамтио и задржао само једно, а то је, да је он Богом изабрани народ. Дух и смисао старога откровења Божјега за њега је потпуно ишчезао, и Свето писмо играло је пред очима тога народа као гомила неразумљивих речи. И кад се Господ Исус појавио у свету са новим откровењем, народ јеврејски не само да се био спустио својим слепилом и незнањем воље Божје на степен незнабожачких народа, него је потамњеношћу духовног вида и окорелошћу срца у многоме стајао и ниже од ових последњих. Данашње јеванђеље казује нам суд самога Спаситеља о томе. Оно нам описује један догађај, који је открио здравље у болесних и болест у здравих, веру у незнабожаца и неверство у оних, који су себе хвалисаво називали избраним и правоверним. И ово јеванђеље је написано за поуку свима вековима и свима покољењима, па и за наш век и наше покољење. Као херувимски мач ова је поука оштра, као сунце јасна и као планинско цвеће свежа и изненађујућа. Да нас застраши својом оштрином; да нас просвети својом јасноћом, и да нас изненади у нашој садашњој духовној небрижљивости и немарности. И још нарочито да опомене нас хришћане, да се не заборавимо и не погордимо тиме, што ми у цркву долазимо, Богу се молимо и Христа исповедамо, те да се пред судом Божјим не нађу они, који су ван цркве са више искрене вере и више добрих дела.
А кад уђе Исус у Капернаум, приступи к њему капетан молећи га и говорећи: слуга мој лежи дома узет и мучи се страшно. Капетан, или сотник, или стотинар, био је свакако старешина војничке посаде у Капернауму, главноме граду на језеру Галилејском. Да ли је он био непосредно под римском влашћу или под влашћу Ирода Антипе, сасвим је споредна ствар; премда је вероватније, да је био римски официр; главно је, да је он био незнабожац и да није био Јеврејин. Ово је први официр римски, који се спомиње у Јеванђељу, да је поверовао у Христа. Друго је био капетан страже под крстом Христовим, који је видећи страшне појаве у природи при издисају Господа, узвикнуо: Заиста овај бијаше син Божји (Мат. 27, 54)! Па онда се помиње капетан Корнилије у граду Кесарији, кога је апостол Петар покрстио (Дела Ап. 10, 1-). И ако су били незнабошци они су прозрели истину и живот у Христу, и поверовали у Њега пре целе хорде преучених, али заслепљених, књижевника јеврејских.
Слуга мој лежи дома узет и мучи се страшно. Не баш слуга, него момак или послушник, према грчкој речи у јеванђељу; а вероватно да је тај момак био војник, пошто је молилац официр. Болест је била страшна: узетост,и момак је већ био на умору, како јеванђелист Лука прича. А он беше капетану мио, Зато се капетан потрудио, чим је дочуо, да је Христос ушао у Капернаум, да лично изађе пред Њега и замоли Га за помоћ своме омиљеном момку.
Ко прочита описе овога догађаја код двојице светих јеванђелиста, Матеја и Луке, учиниће му се на први поглед, да је међу њима велика разлика. Јер Матеј пише, да је капетан сам лично приступио Христу и молио Га, а Лука пише, да је он прво послао старешине јеврејске и преко њих најпре упутио своју молбу, а потом, кад је Господ пошао његовом дому, он је послао своје пријатеље у сусрет Господу и поручио Му да не улази у дом његов, пошто он - капетан - није тога достојан, него само да рекне реч, и слуга ће оздравити. И заиста разлике у ова два описа има, али противречности нема. А разлика је сва у томе, што Матеј изоставља и не помиње два изасланства, која капетан претходно шаље пред Господа, а Лука опет изоставља и не помиње, да је најзад и сам капетан, поред све своје скрушености и смирености од величанства Христовога, изашао пред Њега. Овако прекрасно допуњавање јеванђелиста изазива код духовна човека само радост и дивљење. Јер да су сви догађаји истоветно описани код свих јеванђелиста, по речима Златоуста, рекло би се, да су јеванђелисти један од другога преписивали. Нашто би требало онда четири јеванђелиста и четири јеванђеља? На сваком земаљском суду потребна су два сведока да посведоче, па да се верује у неку ствар, а Бог је нама дао два пута по два сведока у лицу четири јеванђелиста, да би они, који хоће спасење, могли што лакше и што брже поверовати, и да они који пропадају немају изговора. И још нам је Бог дао четири јеванђелиста - премда је Он могао сву мудрост нашега спасења изручити кроз једног јединог - да би се ми угледали на њихово узајамно допуњавање, те да би се тиме поучили, да смо и ми одређени да се узајамно допуњујемо у овом животу, према различитим духовним даровима, од Бога примљеним (I Кор. 12, 1) као чланови једнога тела, који један другог помаже свак по својој мери и чини да расте тело (Ефес. 4, 16).
И тако, дакле, имајући пред собом два описа, ми можемо представити себи јасно слику догађаја, о коме је реч. Чувши о слави и моћи Господа Исуса а осећајући своју људску грешност и недостојност, капетан је прво умолио старешине јеврејске, да оду ка Господу и позову Га. Он није ни мало био сигуран, да ће Господ хтети доћи. Он је могао помислити у себи: гле, ја сам идолопоклоник и грешник; Он је видовит и Он ће прозрети моју грешност, чим чује моје име, те ко зна, хоће ли се хтети сагласити да уђе у мој дом? Боље да пошаљем Јевреје пред Њега, па ако одбије, нека одбије њих, а ако се сагласи доћи... видећу. А када је сазнао да се Господ сагласио, он се сав узбудио и збунио. Он шаље сада своје пријатеље, да кажу Христу, да не улази у дом њему грешноме и недостојноме, него само нека рекне реч, и момак ће оздравити. Но тек што су пријатељи изашли пред Господа и саопштили Му поруку капетанову, ево долази и сам капетан. У великом узбуђењу он није могао остати код куће. Гле, Он долази под његов кров! Не, не; пријатељи његови не знају још ко је Он, и неће Му умети рећи што треба. А за старешине јеврејске могао је капетан већ знати, да они не воле Христа нити имају вере у Њега. Зато мора и он лично похитати у сусрет Њему, тим пре пошто сад зна, да му неће отказати и тиме га унизити пред народом. А он је официр.
Истина, Јевреји су рекли добру реч Христу о капетану: достојан је, да му то учиниш, јер љуби народ наш и начини нам зборницу. Но све то што су они рекли не додирује суштину ствари. Они цене капетанову доброту по својој личној користи, коју су имали од њега. Љуби народ наш. Остали римски официри и чиновници презирали су Јевреје. А овај их је волео. И начини нам зборницу. Хоће да кажу: потроши свој новац а уштеди наш. Сагради нам потребну богомољу, коју би иначе ми сами морали градити и платити. Све говоре као да говоре Кајафи а не Христу. На све ово Христос им ништа не рече, него само ћутке иђаше с њима. Потом излазе пред Христа пријатељи капетанови, и најзад и сам капетан.
Сретнувши се с Христом лицем у лице, наравно, капетан је морао поновити целу ствар, која је Господу већ била саопштена. А Исус му рече: ја ћу доћи и исцелићу га. Видите, како говори Онај, који има власт и моћ! Не каже: видећемо! Нити га пита, као друге: верујеш ли, да ја то могу учинити? пошто већ види срце капетаново и зна његову веру. Него му говори одлучно, како се никад ниједан лекар није усудио говорити: ја ћу доћи и исцелићу га. А овако одлучно и јасно Господ је намерно рекао, да би изазвао следећи одговор капетанов пред Јеврејима.
Јер кад Бог ради неки посао, Он га ради тако, да од тога посла не буде само једна корист но многа. Христос је хтео, да овај догађај многоструко искористи: и да излечи болесника, и да открије велику веру капетанову, и да укори Јевреје због неверовања, и да искаже једно крупно пророчанство о царству: о онима, који мисле за себе поуздано да ће ући у то царство, но неће ући, и о онима, који не мисле ући а ући ће.
И капетан одговори и рече: Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, него само реци реч и оздравиће слуга мој. Каква огромна разлика између ове пламене вере срца и хладних законских веровања фарисејских! Разлика не мања него што је разлика између огња што гори и огња насликаног на хартији. Кад је један фарисеј позвао Христа у дом на вечеру, мислио је у својој законичкој охолости, да он тиме чини част Господу, што Га позива у свој дом, а не Господ њему и његову дому, што улази под његов кров. И у тој охолости и надмености фарисеј је пренебрегао чак и уобичајене изразе гостољубља: нити је донео своме Госту воде за прање ногу, нити Га је предусрео са целивањем, нити Му је главу помазао мирисним уљем (Лк. 7, 44-46). А гле, какав је скрушен и смирен пред Господом овај "незнабожац", коме није дато било да зна Мојсеја и Пророке, и који је имао свој природни ум као једину светлост у распознавању истине и лажи, добра и зла! Он зна, да је за сваког другог човека у Капернауму част да уђе у његов дом, али он у Христу не види обична човека но самога Бога. Зато и говори: нисам достојан да под кров мој уђеш. И како силна вера у Христа и Његову моћ! Само реци реч, и болест ће побећи, и слуга ће мој устати! Ни сам апостол Петар дуго и дуго није могао имати овакву силну веру. Капетан осећа у Христовом присуству присуство самога неба, небеског огња и небеске светлости. Нашто толики огањ да улази под његов кров, кад је довољна једна искра? Нашто цело сунце уносити у кућу, кад је један зрак довољан? Да је капетан знао Свето писмо, као што га ми данас знамо, он би рекао Христу: Ти, који си речју створио свет и човека, Ти можеш речју и болеснога подићи! Једна најмања речца Твоја довољна је; јер је она јача од огња и светлија од зрака сунчанога, Само реци реч! О, како ова силна вера једнога незнабошца мора да застиди данас и многе од нас,који сто пута боље знају Свето писмо али и сто пута мању веру имају!
Но с овим речима капетан не завршује, но продужује, да објасни, како он верује у моћ Христову: јер ја сам човек под власти, и имам под собом војнике, па речем једноме: иди и иде; и другоме: дођи, и дође; слузи својему: учини то, и учини. Шта је један капетан? Он је власт над стотином људи, а стотина других власт су над њим. Но они који су под њим морају њега слушати. Па кад он, као човек под вишом влашћу, и коме је лично дата мала власт, може да заповеда својим војницима и слугама, тим пре може Христос, који није ни под чијом влашћу, и који је сам по себи врховна власт над природом и људима. И кад се толики људи покоравају слабој речи капетановој, како ли се све ствари неће покоравати речи Божјој, која је јака као живот, оштра као мач и страшна као бич (V Мојсеј, 32, 47; Јов. 12, 50; Еф. 6, 17; Приче 2, 5; Јов. 5, 21)? Који су то војници Христови и слуге Његове? Није ли живот у свима бићима војска Христова? Нису ли ангели са светитељима и свима богобојазним људима војници Христови? А све силе у природи и смрти и болести - нису ли то слуге Његове? Господ наређује животу: иди у то и то биће, и живот иде; врати се, и живот се враћа. Он шаље живот; Он попушта смрт и болести; Он васкрсава и Он лечи. Од Његове речи повијају се ангелске војске као пламен од јаког ветра. Он рече и постаде; Он заповеди, и показа се (Пс. 33, 9). Нико не може Његовој сили одолети, нити се што сме Његовој речи противити. Никад човек није говорио као овај човек (Јов. 7, 46). Јер Он није говорио као потчињен него као господар, као онај који власт има (Мат. 7, 29). Као таквога Њега је капетан и замолио: само реци реч и оздравиће слуга мој! Отерати болести са узетог момка, то је дело, које не могу извршити сви смртни људи на земљи; но то је мало дело за Христа. За овакво дело Он се не мора трудити и ићи на ноге у кућу капетанову; не мора ни видети болесника; не мора га ни за руку узети и подићи. Само нека рекне реч, и дело ће бити свршено. Ето, такво је било капетаново мишљење о Христу, и таква вера његова у Христа.
А кад чу Исус, удиви се и рече онима што иду за њим; заиста вам кажем, ни у Израиљу толике вере не нађох. Зашто се удиви Христос, кад је Он могао знати унапред, шта ће му капетан одговорити? Није ли га Он и изазвао да Му тако одговори Својим необичним речима: Ја ћу доћи и исцелићу га? Зашто се, дакле, сад удиви? Удиви се ради поуке онима, који иђаху за Њим. Удиви се Он, да би показао њима, чему се треба дивити у овоме свету. Удиви се великој вери једнога човека, да научи Своје следбенике, да се и они диве великој вери: Ваистину, ништа у овоме свету није достојно толиког дивљења као велика вера једнога човека. Христос се није задивио красоти језера Галилејског; јер шта је та красота према красоти небеској, коју Он познаје, Нити се икад задивио великој мудрости људској, ни богатству, ни сили; јер све је то ништа према богатству, мудрости и сили, њему познатој у царству Божјем. Нити се икад задивио великоме збору народноме о празнику у Јерусалиму; јер ништаван је и бедан такав збор на земљи према сјајном збору ангела на небу, који је Он гледао од створења света. Кад су се други дивили лепоти храма Соломонова, Он је описивао рушење тога храма до из темеља. Само је велика вера једнога човека за дивљење. То је највећа и најкраснија ствар на земљи. Јер кроз веру роб постаје слободан, аргатин постаје син Божји, и смртан човек постаје бесмртан. Кад је праведни Јов лежао у гноју и ранама на пепелу целог свог богатства и све своје деце, његова вера у Бога остала је непоколебана. Из сред гноја и рана он је узвикивао: и ако се ова кожа моја и распадне, опет ћу у телу свом видети Бога; ја исти видећу Га и очи моје гледаће Га (Јов. 19, 26-27).
Коме то изрече Господ Исус Своје дивљење? Онима што иду за Њим. То су Његови свети апостоли. Ради поуке њима Он се и удиви. Наравно, и остали Јевреји, што су били пошли с Њим кући капетановој, чули су ове речи, којима Господ изрази Своје дивљење: заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вере не нађох. Наиме: ни у народу јеврејском, који би требао да има веру јачу него ма који други народ на земљи, пошто је томе народу од почетка Господ Бог открио Своју силу и моћ, и старање и љубав, кроз безбројна чуда и знаке, и кроз пламене речи Својих пророка. Но у Израиљу је вера била безмало са свим пресушила, и избрани синови збунтовали се против Оца и оделили од Оца и умом и срцем тако, да су имали ум заслепљен и срце окамењено. Чак ни Његови апостоли у почетку - па ни Петар, да и не говоримо о Јуди -нису имали такву веру у Христа, какву је имао овај римски официр ни сестре Лазареве, чијој је кући Христос често долазио; ни Његови сродници и пријатељи у Назарету, међу којима је Он одрастао.
Сада Господ Исус, гледајући Својим духом до крајева времена, исказује једно пророчанство, жалосно за Јевреје a радосно за народе незнабожачке:
И то вам кажем, говори Он, да ће многи од истока и запада доћи и сешће на трпезу с Аврамом и Исаком u Јаковом у царству небеском. A синови царства изгнаће ce у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба. Ово ce пророчанство и до сада увелико обистинило, a и дан-данас обистињава. Ha истоку и западу од народа јеврејског живели су народи незнабожачки. (Господ не рече многи незнабошци него само многи од истока и запада премда је јасно, да је Он мислио на незнабошце. Зашто не реченезнабошци? "Да не узбуни Јудејце, зато обазриво рече од истока и запада". Теофилакт). Многи су од њих целином прешли у веру Христову, као: Јермени и Абисинци, Грци и Римљани, и сви народи европски; многи су пак делимично постали хришћани; као: Араби и Египћани, Индијанци и Персијанци, Китајци и Јапанци, Црнци и Малајци, док су синови царства, то јест Јевреји, којима је царство прво и понуђено било, остали упорни у свом неверовању у Христа до дана данашњега; али зато су, мимо све остале народе, расејани по целоме свету, отерани са свога огњишта, презрени и омрзнути од народа, код којих су ce доселили као дошљаци. Тако, да је њихов живот и овде на земљи постао тама најкрајња плач и шкргут зуба. (Реч најкрајња или кромшњаја у тачном преводу треба да буде спољашња или вњешњаја; "in tenebras exteriores како онај кога Господ изгони ван (foras) као за врата, за двер, губи светлост, то је због тога тама названа вњешњеју (спољашњом)." Јероним. - Ho y суштини ово означава одвојеност и потпуну удаљеност од Бога; битисање у земљи далекој, још удаљенијој од оне, у којој је блудни син гладовао и у глади својој позавидео чак и свињама на њиховој храни.) A y ономе свету нађе ce за бесмртном трпезом и много њихових сопствених праотаца, Аврама, Исака и Јакова више људи са свих страна света, од свих paca и од свих језика, него ли њих Јевреја. И биће у оном свету за неверне синове царства тама, плач и шкргут зуба. Осушени виноград Домаћин чупа и баца у огањ, а на место његово засађује и калеми дивљу лозу. Збунтоване синове Своје Отац небески одељује на вечност од Себе, а на место њихово усињује најамнике Своје. И тако изабрани постају неизабрани, а неизабрани изабрани. И први бивају последњи, а последњи први.
А капетану рече Исус: иди, и како си веровао нека ти буде. И оздрави слуга његов тога часа. Пошто је изрекао пророчанство, онда чини чудо. Као да хоће тим чудом не само да награди веру капетанову него да и потврди Своје велико пророчанство. Рече, и слуга оздрави. Као год што и при првом стварању Бог рече и би, тако и сада при Новом Стварању Господ само рече реч - и би тако. Узет човек, кога цела царевина римска не би могла спасти, на једну божанску реч Спаситељеву устаје, и бива здрав. Болест је слуга Божји, и кад Господар каже: иди, она иде; и кад каже: доћи, она дође. Без лекова и мелема болесник оздрави, јер позна слуга заповест Господара свога, позна и побеже. И лекови и мелеми не лече, него Бог лечи. Бог лечи или непосредно Својом речју, или посредно преко лекова и мелема, - према мањој или већој вери болесника. Нити има лека иодкакве болести у целом пространом свету, који би могао одагнати болест и повратити здравље, без силе Божје, без присуства Божјег, без речи Божје.
Слава нека је Живоме Богу за Његова безбројна исцељења верних Својом моћном речју, и у прошлости и у садашњости. Поклонимо се Његовој светој и свемоћној речи, којим Он ствара ново, лечи болне, уздиже пале, прославља презрене, утврђује верне и обраћа неверне, а све кроз Исуса Христа, Сина Свог Јединородног, Господа и Спаса нашег а силом Духа Светог. Поклонимо се заједно са војскама ангелским и светитељским Оцу и Сину и Светоме Духу - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
Беседа преподобног Јустина Ћелијског у недељу четврту по Педесетници
У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
Ето, Господ Христос сишао у овај свет и донео Вечно Еванђеље, донео Вечну Благовест. За кога? За тебе, за мене, за свако људско биће. Данашње Свето Еванђеље вечно је не само за анђеле на небу, него и за нас људе које мрви и меље смрт. Шта ти оно говори, шта теби и мени говори Свето Еванђеље? Вечан си, бесмртан си. Пази, у ово: земаљском свету ти си једино бесмртно и вечно биће, човече Зато сам ја дошао у овај свет, вели Господ, зато, да те разбуди] на вечност, на бесмртност твоју, да кажем ко си ти, шта си ТР И ето, Свето Еванђеље данас није се само десило са неки] капетаном римским у Палестини, у Капернауму, када се Господ удивио вери његовој и рекао му: „Иди, како си веровао нек ти буде“. Шта је то, Господе? То, да си ти незнабошче, капе тане, вечан, бесмртан, свемоћан. Када? Када вежеш себе с мном, Христом Богочовеком. Онда, онда све смрти беже ис пред тебе, онда све болести као послушни војници трче д испуне твоју вољу. Гле, ти си човек, а ето доживео си то, да сам исцелиш слугу свога ради кога си дошао к’ Мени. Да, ти си м назвао Господом: „Господе, слуга мој лежи одузет, и мучи с веома“.
Није овај капетан викао до неба као јадна мајка Ханенејка, која је молила Господа Христа: „Помилуј ме, сине Давидов моју кћер врло мучи ђаво!“ Она је толико викала, вапијала, јаукала сирота, да се узбудио сав свет који је био око Господ Христа, па и сами Свети Апостоли пришли Господу: „Аман, Господе помози јој, видиш како виче за нама, ошпусши је, учини јој по жељи“. Спаситељ је ћутао као заливен. Одједанпут је рекао: „Не, не треба узимати хлеб од деце и бацати псима“. Ти би побегао од таквог Учитеља, ти би побегао од таквог Чудотворца, таквог немилосрдног Човека. Он њу назива псом. Нећу те више молити, требало је да тако закључи у своме уму јадна Хананејка. Не, она је ипак припала к’ Њему: Аман, Господе помози ми! Помози ми! „И пси једу са трпеза својих Господара, једу од мрва“. Дај ми једну мрвицу. Задиви се Господ тој њеној вери и рече: „Иди, кћер је твоја здрава“.
А ево капетана, незнабошца. Он не зове Господа Христа к’ себи, но вели: „Господе, мој слуга лежи узет дома, и мучи се врло“. Ја више ништа Теби не кажем. Ти, Ти чудесни Свезналац, Ти знаш срца наша, Ти знаш муке наше, Ти знаш да на човека јуриша смрт са свих страна, Ти знаш шта значи волети за нас. Али ја знам исто тако ко си Ти. Ја то осећам. Где би Те ја то звао себи, да уђеш под кров мој, не Господе, ја сам нечист човек. Само реци реч, и оздравиће слуга мој. Јер и ја сам човек, и ја сам под влашћу, ја имам војнике, па речем једном: иди, и иде, другоме; дођи, и дође, и слузи свом учини то, и учини.
Какав је, Господе, однос свих болести према Теби, шта су болести за Тебе? Послушне робиње. Шта су смрти за Тебе? Послушно робље. Шта су ђаволи за Тебе? Послушно робље! Само реци реч, и оздравиће слуга мој). – Иди, нека ти буде како си веровао. И оздрави слуга његов у тај час. Шта је то? То је вера, то је та сила, небеска Божанска Сила, која понесе човека, испуни му сву душу. Тада, тада у души нестане све што је смртно. Тада, тада човек осећа Бога. Тада, тада све што је безаконо, нечисто, греховно, смртно, ђавоље, бежи од тебе. Побегло је од овог незнабошца који је побегао до Господа Христа, побегло све то, и душу његову испунила вера у чудесног Учитеља Исуса Христа, и он се сав преобразио, сав препородио, сав постао нов. Десило се оно што је најважније у његовом животу, десила се највећа револуција која се може десити са човеком у овоме свету.
Човек, смртно биће, поверовао у Господа Христа и осетио да је бесмртан. Ето, то је вера у Господа Христа. Поверујеш у Њега и осетиш: гле, ја сам заиста вечно биће, бесмртно биће! Никаква смрт ништа ми учинити не може. Ја, ја јачи од свих смрти, од свих твораца смрти, ђавола и злочинаца људи. Таква је сила вере! Вера није теорија, и вера није само учење, вера је сила, сила која те везује одмах са Богом. (Веже) веру са Вечном Истином, веру са Вечном Правдом, веру са Вечним Животом, веже те са свима небеским силама. То је вера, то сила вере! То је оно што је Светог Апостола Павла носило; имао је тело као Херувим или Серафим на овој земљи. Он је јурио из места у место, из града у град да проповеда, кога? Њега, Чудесног Господа Исуса. Ето, Њега Који даје бесмртност и Живот Вечни, човече! Шта ти више треба, шта ти хоћеш?!
И заиста, више од тога, не! Нико ти више ништа дати не може. Зато је Он дошао у свет да теби као Бог да оно што нико од људи дати не може, да ти да Вечни Живот, да ти да Бесмртни Живот, да ти да Вечну Истину, Вечну Правду, да ти да Вечно Еванђеље Неба. Да, да тебе човека немоћног, човека самлевеног од смрти са свих страна, да тебе учини свемоћним. Иди, како си веровао нека ти буде!
Гле, данас свет прославља Свету Мученицу Аквилину, чудесну девојку, боље рећи девојчицу. Чули сте у дивној песми данас која се певала о њој шта је за њу значио Господ Христос, и шта је вера њена била, и како се она света, чедна и чиста девојка борила са орлушином римским Валусијаном, гонитељем хришћана у томе крају њеном под царем Диоклецијаном страшним. Тај цар донео је први указ у којем се хришћанима одузимају сва имања. Постају просјаци васељене. Други указ да убијају све и свакога који каже да је хришћанин. Трећи указ да се уништи сваки град, свака црква, да се сруши све, да не буде Христа!
И тај побеснели гонитељ, царев трибун, доживео то да њему једна девојчица, једна Света Девојка Христова пуна вере у Господа Христа, покаже да је Христово Еванђеље Вечно Еванђеље. Да је она, та девојка која стоји пред њим, уствари јача од њега и од цара његовог, и од свих царева и гонитеља овога света; не само од цара, него јача од свих смрти, од свих ђавола! Ето, Господ је васкрсао са ђубришта на које је он и бацио измучивши је, да му каже да је Христос највеће благо, највећа светиња за ово дете и за свакога човека, за свакога човека. Да је Он дошао у овај свет да свима да бесмртност и Живот Вечни, а ти – ти се бориш против Њега.
О, врећо пуна крваве иловаче, која се човек зове! Без Христа, па ти си смрад; без Христа ти си ништа, без Христа, ти си смрт моја! Са Њим, погледај, ја немоћна девојчица, шта сам и ко сам пред тобом? Моћнија од тебе и твога цара! Гле, ево мене живе пред тобом. Ти си мислио да си ме убио кад си тело моје бацио на ђубриште, кад си ми усијану шипку провукао кроз обадва ува, и мој мозак процурио из моје главе. Ти си мислио: свршено је са Аквилином, умрла је занавек, мртва је сва. Не! Ево видиш, ја сам жива, ја сам бесмртна, Господ ме послао теби да се ти уразумиш. Он, Он и непријатеље воли. Ето, послао ме теби да се и ти тргнеш, видевши мене васкрслу и поново живу, поверујеш у Њега ради себе, и ради спасења своје душе. Не ради Христа, Њему ти не можеш ништа дати, Он даје теби све, даје оно што Бог може дати. А ти, човече, шта ти можеш дати? Земаљска блага? То је Он створио. Сунце да му даш? Небеса да му даш? Па, то је Он створио. Ко си ти, ко човече! Да се дижеш против Господа Христа, да ратујеш против Њега!
Али, то је Еванђеље и за мене и за тебе, за свакога од нас. Јер, и ти и ја у овоме свету јесмо људска бића да знамо шта је вечно, шта смо, и твоја душа и ти. Најважније је да себе не погубиш, да не извршиш самоубиство. А ти вршиш самоубиство ако не верујеш у Господа Христа, убијаш себе, убијаш своју вечност, убијаш своју бесмртност, убијаш своје Царство Небеско, сва блага небеска која Господ даје за веру у Њега. Пази шта радиш. А ето, Он донео све, сав небески свет, отворио сва врата Царства Небеског и зове те. Од тебе све зависи, само од вере у Њега, вере у Њега, Јединог Истинитог Бога у свима световима.
Он тражи, тражи твоју душу, твоју вечну душу за коју је Он рекао: „Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој нашкоди“. Шта ти вреди данас постати царем, не само над овом бедном земљом у којој се људи поломише, један другог гризу, једу, кољу. Нека те постави царем и царством над небом, свима сунцима, а све то мање вреди, вели Спаситељ, од душе твоје. Душа твоја вреди више него сви светови, и каква је корист ако добијеш сав свет, а души својој нашкодиш?Нема откупа који можеш дати за душу своју, јер је она од Бога, она је боголика, и она је то бесмртно биће у теби што тебе чини бесмртним и вечним. Пази шта радиш са њом. Теби се душа једном даје у овоме свету, ти једанпут живиш у овоме свету и, пази шта са њом радиш. А душу води и храни само Бог, Који је њу створио, а вера у Господа Христа и јесте та сила која предаје душу твоју и моју Господу Христу.
Зато кажем: то је највећи преврат који човек доживљава у овоме свету – када свим срцем пође за Господом Христом, када поверује у Њега свим бићем својим, када живи вером својом (у Њега). Да, вера. Вера није теорија за човека. То је философија живота, то је мудрост живота. Ти се друкчије осећаш према себи, према свету, према људима кад поверујеш у Господа Христа свим бићем, свим срцем, свим умом; ти видиш да ти је сваки човек брат, сабрат, вечни брат, вечни сабрат. Сви ћемо ми у онај свет, ако хришћанин верује, тамо ћемо се опет сви видети, и заједно ћемо бити код Господа у Царству Небеском. Вера у Господа Христа, отвара ти очи и ти вером видиш да си ти бесмртно биће, она те спаја са Богом. Богом! Вечном Истином, Вечном Правдом, Вечном Љубави – а то је Бог! Вера те спаја са Њим, шта хоћеш више, шта ти треба више!
Вечни Живот ти даје вера – то је нова философија живота, вечна философија живота, философија по Христу, мудрост по Христу, Вечна Мудрост. Казује ти она шта је Бог и шта је човек, шта је добро а шта зло, шта је ђаво а шта анђео, шта је грех а шта врлина, све ти вера казује. Отклања те од свакога греха, свакога зла, а води кроз свете врлине у Царство Небеско, у загрљај Господа Христа. Зато, вера и није ништа друго него Господ Христос Који треба да постане центар твога бића, средиште твога бића, да Он постане све и сва за тебе, јер ти даје оно што ти нико дати не може. Зато, како се вели у Светом Еванђељу, „нека Господ Христос буде први у свему“, Први у теби, у твојој души, у твоме уму, у твоме срцу, нека Он буде први. И ти, ти ћеш бити прави човек, ти нећеш бити роб смрти, греха, страсти и ђавола, него ћеш себе савладати и постати пријатељ и друг Светих Анђела, постати житељ Небеског Царства. И како се у Светом Еванђељу вели: Ко си ти?Брат Христов, сунаследник са Њим Царства Божијег.
Вера и јесте оно што је најпотребније човеку у овоме свету, зато ту веру треба претворити у навику, цео живот треба да буде у тој вери, да се умива том чудесном, живом реком живота, која отиче у Живот Вечни и носи тебе и свако људско биће. Та вера нека буде око твоје душе, око твога ума, око твога срца, нека те те очи воде кроз овај свет, и ти у овоме свету да видиш себе као вечно биће, а и сав свет око тебе као поприште на коме ти, људско биће, зарађујеш радости вечне и Живот Вечни.„Ми вером ходимо, а не Гледањем“, вели Свети Апостол, вером ходимо. То јест, све што је Господ донео ми верујемо. Ми очима не верујемо толико, мало виде наше очи. Очи наше виде само коров овога света, а вера види Бога, вера види Вечну Истину, Вечни Живот, зато ми, вели Апостол, вером ходимо, вером живимо у овоме свету. Очи наше гледају неколико хиљада километара у даљину, и не виде даље. А очи душе наше, вера наша, она види Бога, Вечни Живот, види Царство Небеско. „Ми Гледамо на оно што се не види“, објавио је Свети Апостол Павле у своме Еванђељу.
Ми хришћани Гледамо на оно што се не види, то јест на вечно, гледамо на Бога, на Вечни Живот, то ми зарађујемо, тиме ми живимо у овоме свету, а не пролазним светом. Никад ми хришћани не проглашујмо овај свет за циљ свога живота, никад ми хришћани ствари овога света, богатства овога света не проглашујмо за смисао овога живота. За нас Господ Христос је све и сва у свима световима! За нас Он је то, зато што нам даје Живот Вечни, Истину Вечну и Царство Небеско. Док човек у овоме свету не постане истински хришћанин, крај његовог живота је смрт. А „крај наше вере,вели Свети Апостол, јесте живот вечни“. То је крај, то је циљ нашег живота, Живот Вечни, то нам вера даје.
А грех, а неправда, а неверовање у Господа Христа? Плата је за то – смрт! Другу плату немој очекивати ако не живиш у овоме свету по Еванђељу Господа Христа и ради Еванђеља Господа Христа, ако не живиш ради своје вечности, ради свога бесмртнога живота, ради своје Вечне Правде, ради Царства Небескога. Онда, онда, онда – плата за твој овоземаљски живот је смрт. Ништа страшније од тога! А Господ даје Живот Вечни само за једно: за твоју веру у Њега, да свим срцем, свом душом прогледаш. И Њега Бога Истинитог угледаш, Бога Човекољубивог и Најчовекољубивијег, Који и теби и сваком људском бићу даје ето, цело Небеско Царство, сва небеска блага, све радости Неба. То је Вечно Еванђеље Господа Христа, Вечно Еванђеље, ето, које је почело од Њега и путује кроз сва срца људска и нуди себе свакоме човеку, сваком људском бићу.
Нека би молитвама Свете Аквилине, дивне Мученице, то Свето Еванђеље било Вечно Еванђеље и моје и твоје и свачије и сваког људског бића, еда бисмо и ми као она служили Господу Христу у овоме свету. И радосно страдали за Њега, и изашли из овог света ношени Анђелима у онај свет, да тамо служимо Њему заједно са свима светима међу којима блиста као безгрешни крин и Света дивна Мученица Аквилина.
И томе чудесном Господу Христу, томе Човекољупцу Који се није згадио на човека, на грехе његове, на пакао његов, на смрад његов, него је сишао и постао човек, да после тог тако смрдљивог човека, васкрсне из мртвих, васкрсне из свих смрти, и узнесе на небеса, таквоме Богу и Господу збиља једино вреди клањати се и служити. И вреди бити човек зато што је у овоме свету био Христос, Богочовек, што је Он, Он постао човек и дао све то човечанском бићу што се човек зове, сва Небеса, све што Бог љубави може дати. Амин.
Беседа изговорена
у Светоархангелској ћелијској обитељи
1965. године.
Видео: Телевизија Храм
Прилог припремио,
Бранислав Илић, теолог
