По завршетку Царских дана, који се свакодневно одржавају на Уралу у спомен на убиство породице последњег руског императора, митрополит Јекатеринбуршки и Верхотурски Кирил је примио коресподента „РГ“. Питали смо владику о плановима за Царске дане за наредну годину, када се навршава сто година од тренутка трагичних догађаја у Јекатеринбургу, и споровима око изградње храма на води, о животу сеоских парохија.
Литија од Храма на Крви до Ганине јаме је најупечатљивији догађај Царских дана: дубока ноћ, десетине хиљада ходочасника, огромно одушевљење! Шта осећате Ви, када пролазите последњи 21. километар?
Литија је слика нашег покајања, љубави ка цару и нашој Отаџбини - светој Русији. Литијом иду млади и стари, богати и сиромашни и сви су измешани. И не прекидају молитву. То примећујеш и не осећаш се више као самостална јединка, већ као део народа. То осећање се не може ни са чим неупоредити!
Канонизација представља највиши степен прослављања неког. Неоцрковљеном човеку није јасно зашто се РПЦ тако трепетно односи према царској породици. Молим Вас објасните.
Разни народи представнике својих држава другачије називају. Наш народ га зове цар-баћушка. Баћушка и матушка, то је најважније и најмилије срцу. Такав је однос верујућих не само према Николају II, него према цару уопште, као према помазанику Божијем, којег Господ избира да управља народом, да одговара пред њим за народ. То је прво. Друго. Канонизују се када црква проналази оно што дозвољава да се неко приброји лику светитеља. Руска православна црква посебно поштује мученике. То су људи који су пострадали за веру Христову. Постоје свети страстотерпци, они који су хришћански примили смрт. Царску породицу је црква канонизовала управо као страстотерпце: за потпуно смирење пред својом судбином. Током целог периода заточеништва породица Николаја II није покушала да се ослободи и до смрти се са поштовањем односила према својим убицама.
Верници су, вероватно, сви монархисти?
Сада већ не! (смеје се). И либерали, и конзервативци – шта хоћеш. Чак и комунисти.
А да ли је монархија у Русији могућа?
У Русији је све могуће (осмехује се).
2018. године се навршава сто година од убиства царске породице. Како се спремате за тај догађај?
Биће све као и обично. Само мислим да ће бити више гостију и ходочасника, него раније. Надамо се да ће службу служити Патријарх Кирил, обећао је да ће ићи литијом. Међутим, сем тога, постоји велика жеља да се у Русију из Кине врате остаци великих кнезова Романових, којих су се решили наредног дана, након јекатеринбуршке трагедије, у Алапајевску. У Кину су, сећам се, пребачени 1920. године.
Зашто се Црква тако обазриво односи према остацима, пронађеним под Јекатеринбургом?
Комисија за идентификацију остатака која је формирана за време Јељцина, негативно се односила према позицији Цркве. У процесу утврђивања истинитости нису укључили представнике Руске Православне Цркве. Када су се огласили резултати, почео је притисак, да признамо те остатке за царске. У раду данашње комисије учествује Црква, и сва информација нам је доступна. Најважније је у друго: цар је прослављен, у његову светост смо убеђени. Да ли су то његови остаци или не, треба Господ да укаже. Истражитељ, а не антрополог, ни криминалистичар, нити генетичар. Верујући народ треба то да осети.
Како Ви гледате на спор о изградњи храма на води у Јекатеринбургу?
Када је нека идеја у питању, увек постоји група противника, и већина која се ка њој односе индиферентно. У изградњи храма не видим претњу ни за језеро, ни за градски пејзаж. По мом мишљењу, храм би, напротив, јако лепо украсио центар Јекатеринбурга. Не желимо ни са ким да ратујемо, спремни смо за трезвени дијалог о пројекту. Али, за људе који протестују, главни задатак је у следећи: да црква, у принципу, не доминира. Мислим да ће се храм изградити, јер људи који желе да оставе нешто иза себе су у већини у односу на оне који протестују. На крају, где год да стоји, бићемо му ради. Променио би духовни облик Јекатеринбурга: Храм на Крви – то је Голгота, храм Свете Јекатерине – Васкрсење, живот и светлост.
Шта вам се као митрополиту не допада у свештеницима?
не треба да буде равнодушан ни према чему, „никакав“, неискрен. Некад приметим како зрели, искусни људи трче према младом по узрасту свештенослужитељу, јер је овај врло искрен, добоко верујући. Према таквом свештенику се и стари односе као према старијем.
Да ли је уобичајено да настојатељи имају пуно деце? Који је према статистици „средњи“ узраст свештенства у епархији? Какво им је образовање? Чиме се њихове жене баве?
Средњи узраст је одприлике између 35-40 година, обично имају два образовања. Деце 4-7, а некад и десеторо и више. Десио се следећи случај. Дошао сам у цркву где је служио један врло уважени свештеник. Тај човек има шеснаесторо деце. Причешће, попадија му једног за другим приводи децу, овај причешћује, причешћује, па одједном застане и пита следећег на реду: „Како се зовеш?“... Попадије су различите. По правилу младе. Све раде, некада чак финансијски помажу баћушкама.
Реците, да ли постоји парохија без свештеника?
Нажалост, да. Неки свештеници служе одмах у две суседне парохије. Ако би нам сада дошло тридесет свештеника за које бисмо могли да пронађемо финансије, одмах бисмо их примили.
Како можемо организовати парохију, изградити храм, пронаћи свештеника за храм?
У сваку цркву долазе групе верника и жале се да им је неопходан храм. Међу њима се увек може наћи човек са највећом иницијативом, и њега бирају за председника парохије. Даље верници сами граде храм под надзором неког свештеника. Много зависи од заинтересованости и делотворног учешћа парохијана. Када се људи осећају не као одвојени атоми, већ као заједница, део јединственог народа (одатле смо, сећате се, почели разговор), тада посао иде – граде се храмови, друштво постаје здравије, држава јача.
Познаник има кућу на селу, а његов први комшија је месни свештеник. Испрва њихови односи нису били баш комшијски. Познаник је сматрао да то није због његове кривице. После, када се на територији цркве појавило дечије игралиште, негативно расположење је нестало. Испоставило се да у околним улицама има много деце. Раније једноставно нису имали где да се играју.
При многим сеоским црквама, направљена су таква игралишта где у свако време можете угледати децу. Пре једноставно нису имали где да се играју. Ако је добар свештеник, око храма у којем служи, увек се нешто догађа. Постоји, на пример, врло интересантан храм Владимирске иконе Мајке Божије у Јекатеринбургу на Семи Кључах. Људи су сами изградили дечије игралиште, отворили образовни центар који похађају и деца из недељне школе и кадети и деца-инвалиди. Парохијани се баве очувањем историјског сећања на претке, сакупили су солидну библиотеку. Имају чак и малу ергелу и зоолошки врт. Питомци су исто од парохијана: од кокошки до коња.
Сем тога, рећићу вам. Често села постоје захваљујући добром свештенику, јер код њега долазе људи из градова и подржавају не само њега, него и парохију,па и село. Имамо неколико таквих примера. Ево Староуткинск и Новоуткинск, две парохије у којима су врло занимљиви свештеници. Насељење – између две-три хиљаде. Парохије, природно, нису велике, али храмови су скоро увек пуни. Долазе верници из Јекатеринбурга, иако је удаљен сто километара! Буду једном недељно, а некада и чешће и на тај начин подижу села. Тако да какав је поп, таква је и парохија! Уколико је свештеник добар, у селу ће бити све добро. Ако је супротно – за нас је то проблем.
Извор: Православије.ру
