Браћо и сестре, радујемо се данашњем дану, радујемо се јер у Цркви Христовој славимо Светог првомученика и архиђакона Стефана, радујемо се јер све што се у Цркви слави носи на себи печат благодати Божије, носи на себи прст Божији и јесте само присуство Божије. И радујемо се, наравно, што смо поводом празника сви овде се сабрали, и дај Боже да се увек сабирамо, а да овде наше сабирање буде само предукус онога сабора и сабирања у вечности у Царству Божијем. Сабирање на једно место и заједничарење у Цркви Христовој, кроз Христа и у Христу , није ништа друго него пројава природе Цркве, али у исто време и манифестација природе и назначења човековог. Црква је саборна, Црква је заједница коју сачињавају сви они који су вером у Једнога у Тројици Бога сабрани и сједињени, који су вером у Једнога у Тројици Бога једно тело, којему је глава сам Господ наш Христос.
Повезана вест:
Човек није створен да буде појединац, није створен да буде самац, није створен да буде онакав каквог га данас желе модерна философија и модерна цивилизација. Модерна цивилизација се брине о томе да човека опскрби свим могућим спољашњим потребама, али, у исто време, тако конципира живот заједнице да је свако сам себи довољан, да је свако упућен на себе, а заправо свако у тој самоћи предокуша ништа друго него пакао. Данас су многе силе усмерене на то да разбију оно што је основа у којој пројављује човек своју природу као биће заједнице, а то је породица. Па чак и тамо где породице постоје. А о онима који се распадају и разилазе не треба ни говорити, саме о себи довољно сведоче. Али тамо где постоје, опстају и опстојавају, и тамо су често људи међусобно старнци. Под једним кровом, за истим столом обедују, али у суштини изнутра међусобно удаљени, и не треба нам већа мука, не треба нам већи пакао. Зар има веће несреће од тога да су двоје једно поред ,другога, да су се одлучили да буду једно поред ,другога, да су ступили у брачну заједницу а да су потпуни странци, да једно другога не може да поднесе и да једва чека када ће да оде из дома на улици или већ негде другде. Заправо, не треба веће муке и већег стардања од тог страдања које заправо зависи од нас, које сами себи креирамо. А створен је човек као биће заједнице, и у Цркви се то пројављује, створен је као саборно биће, јер и Бог је заједница, Света Тројица – Отац, Син и Свети Дух. А свет и човек у свету су створени да успоставе исти такав живот, исти такав стил и начин живота којим живе Света Тројица, а то је заједница, а заједница, наравно, браћо и сестре, подразумева љубав.
И ево, шта је Црква, и ево зашто нам је Црква потребна. И овде и свугде и сада и у све векове, зато се и служи Света Литургија да бисмо се сабрали, а и Света Литургија је тајна заједнице, тајна заједнице Бога и човека, и човека са човеком. Ту постајемо органски сједињени, узимајући једно Тело и једну Крв Христову. И наравно, тек кад ту постајемо једно, у Цркви Христовој, тек кад се ту сабирамо, када ту постајемо заједница, онда ће то заједничарење и када изађемо из овога храма постојати у нама, онда ћемо и изван храма бити заједница. А живећи у заједници, видећи један у другоме брата, радујући се успеху ближњега – узрастању његовом, живећи за њега, ми ћемо кроз такав стил и начин живота, овде и сада, предокусити Царство Божије. Зато, браћо и сестре, Црква нам даје основни, суштински идентитет. Из њега, из тог црквеног идентитета извире сваки други идентитет. Како можемо говорити о народном јединству, о националном идентитету, ако смо далеко од свога корена,ако смо далеко од свога срца, ако живимо на периферији не струји исти крвоток кроз нас. А тај крвоток јесте црквени крвоток, јер је то крвоток који од Христа происходи.
Дакле, основни идентитет оних који се овде сабирају, јесте православни, хришћански идентитет. Ми смо, пре свега, православни хришћани. А када смо у томе утврђени, када знамо да јесмо то, када се тога не стидимо, када то не кријемо, када се не плашимо да покажемо и посведочимо то онда засигурно нећемо имати проблема ни са било којим другим идентитетом, који је такође од Бога дар и нама дат. Нећемо имати ни са националним идентитетом проблема, али тај национални идентитет онда нећемо видети као основу за супротстављање другом и другачијем, као основу за неспоразуме. Него ћемо онда просвећеним хришћанским духом, православним духом, обогаћени Црквом тај свој национални идентитет видети као дар од Бога. Као дар од Бога који смо бесплатно добили, не да бисмо га љубоморно чували него да бисмо кроз њега могли да се отварамо ка другом и другачијем. Тог другог и другачијег да обогаћујемо, а исто тако њиме да бивамо обогаћени. Без Христа, браћо и сестре, човек је мртав, у сваком смислу те речи; без духовне основе, без духовних вредности. Овде долазимо да се учимо ономе што су основе и суштина самога нашег постојања и нашега живота. Љуби Бога читавим својим бићем – шта то значи? То значи да будемо свесни да ништа у нашем животу не бива без промисла Божијег и да све почињемо благодарношћу Богу, и завршавамо благодарећи Богу. То значи да знамо да је Бог створио свет и све људе, сваког човека као своју икону, а то значи да је сваки човек позван да га осећамо као свога брата. Што наравно потврђује друга заповест "Љуби ближњега..." и проширује друга заповест "... као самога себе". Ближњи је, дакле, сваки човек. Како ћемо то научити? Како ћемо се оспособити да волимо, ако не волимо Бога, ако не доживљавамо се што имамо као дар Божији – и своју памет, своје биће, своје срце, родитеље, браћу, сестре? Како ћемо моћи, не да волимо онога који је далеко од нас и даљњи, а опет позван да буде ближњи, који је другачији а опет позван да буде ближњи, кад без Христа и љубави хришћанске, Христове, христолике љубави, не може ни муж жену да воли како треба, нити жена свога мужа. О томе не треба ја вама да причам, свако добро познаје свој живот.
Колико само егоизма, колико самољубља у нашим међусобним односима. Колико неспремни да разумемо и прихватимо тог који је поред нас са свим његовим слабостима. Али, онда када будемо свесни да је тај ближњи којега нам је Бог дао поред нас по промислу Божијем, дат нам да се научимо да будемо људи, дат нам да постанемо људи, тако што ћемо изграђивати заједницу. Када се научимо томе у храму, када то спроведемо у својој породици, у свом непосредном окружењу, онда ћемо волети свој народ, онда ћемо осећати јединство и знати да је то јединство дар од Бога да се отворимо ка другима, да другима дајемо и примамо дарове од њих. Данас славимо Светог Стефана који је до те мере волео Христа, био ђакон Цркве Божије, до те мере волео је Христа да је и своју крв пролио за Њега и живот дао за њега. Не мазохистички, него зато што је знао да без Христа не постоји ништа у овом свету. И макар све имали, најславнији били, најбогатији били, опет смо нуле и ништа, јер на крају крајева из овога света одлазимо без свега што смо овде стекли, а са оним што носимо у себи. И он, свети Стефан првомученик када је страдао није осећао гнев и бес и мржњу према онима који му узимају живот, него се и у том часу помолио за крвнике своје помолио се Бог, рекавши "Не упиши им Господе то у грех". Управо онако како је учинио Вукашин из Клепаца. А то не може, браћо и сестре, човек из себе и од себе, то је израз и сила и потврда силе Божије. Зато сабирајући се о светом Стефану овде у овој светињи да се потрудимо да је украшавамо.
Али, исто тако да долазећи овде украшавамо своје биће врлином, сваким добром, угледајући се на све светитеље Божије, а толико их је у календару Цркве наше, и још много више незнаних чија ћемо лица и лепоту срести тек у Царству Божијем. Где наравно нама треба да послужи за углед сваки светитељ, а ево и свети Стефан архиђакон и првомученик. Зато ми славимо светитеље, да се видимо, да се саберемо, и да се окупимо, али и да прославимо врлину његову и да се на њега угледамо. Нека би Господ дао, браћо и сестр, да сваке недеље овде долазимо, да се Богу молимо за себе и за своје ближње, али и читав свет, за добро у читавом свету. И да се угледамо на веру светога Стефана првомученика, на снагу његове вере која је била снажнија од зла и снаге његових непријатеља. Како бисмо онда, заиста, могли да и ми будемо прибројани достојанственим члановима Тела Христовог, Цркве Његове, да заједно са Њим певамо радосне песме славећи Једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.
Нека је срећна и благословена данашња Слава, и честитамо нашем бившем ђакону Драгану, а сада оцу Драгану, на рукоположењу у свештенички чин, и молимо се да му Бог подари снаге, и, ево, пламене вере Светог архиђакона и првомученика Стефана, а све нас Господ нека благослови. Нека благослови и оне који нису данас овде са нама, а требали су бити, или нису могли доћи из оправданих разлога. Нека благослови и ову земљу и читав свет.
Живели на много година.
Слово оца Драгана Сердара током трпезе љубави:
Ваше Високопреосвештенство, Ваша екселенцијо - конзуле Републике Србије у Вуковару, драга браћо свештеници, поштовани представници јавног и културног живота Срба на овим просторима у Републици Хрватској, представници медија, драга моја породицо, кумови, родбино, драга браћо и сестре!
Данас када наша Света Црква прославља светог Божијег угодника Стефана, архиђакона и првог пострадалог Христовог ученика, вишеструка ми је радост и задовољство што могу да Вам се обратим.
На првом месту желим да честитам свим мештанима Боровахрамовну славу, нашег Патрона, небеског заштитника нашег Борова, Светог Стефана, који се, слава Богу, вековима свечано, литургијски, свенародним слављем, прославља и када узносимо заступничке молитве Господу Сведржитељу преко Његовог угодника Стефана.
Потом желим да поделим са Вама, драга браћо и сестре, радост што нам је данас, на овај наш помесни празник, дошао као драг гост, а уједно и домаћин, наш Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије. Рекох и домаћин, јер Митрополит нам долази благословом Преосвећеног Епископа бачког г. др Иринеја, Предстојатеља и наше Богомспасаване Епархије осечкопољске и барањске. Желимо му искрену добродошлицу у ову нашу духовну оазу, у наше Борово, са жељом да оваквих сусрета буде што више, у добру и у радости.
Друга моја радост, драга браћо и сестре, јесте уједно и моје лично благодарење. Наиме, милошћу Божјом, благословом Преосвећеног Епископа Иринеја, а преко руку Високопреосвећеног Митрополита, његовим, дакле, али и вашим светим молитвама драга браћо свештеници, као и свих вас који сте били сабрани на Светој Литургији и чину рукоположења, ја, недостојни ђакон, примио сам данас велику благодат Светога Духа, Његов благодатни силазак, што, како тумаче оци Цркве, јесте лична Света Педесетница за онога који се рукополаже.
Презвитерску службу, узвишену свештену службу, установљену још у Старом Завету, а потврђену и утврђену у време Христових ученика – Апостола, доживљавам, на првом месту, као служење. Служење Богу, служење заједници верних, служење своме роду, све сабрано у једно - служење својој светој Цркви.
Не замерите ми, драги оци, уважене званице, што ћу се само на кратко вратити у прошлост, желећи вам у неколико речи изнети своје искуство када је у питању реч служење. Пре нешто више од 20 година, Божијим промислом, дошао сам у Даљ, позван и призван у службу поред блажене успомене Епископа Лукијана. Нисам много тада знао о њему, али, како рекох, рука Господња довела ме је управо овде, на ове просторе, поред његове смерности. Гледајући га и слушајући, временом, уверавајући се свакодневно, све сам више увиђао са колико љубави, пожртвовања, несебичног давања, неуморног бдења над повереним му народом и свештенством, заправо служи Господу и народу Божијем. Потпуно сам разумео и прихватио његов подвиг служења, и стекао благослов да га, данас-сутра, сведочим и преносим другима.
То искуство служења и те како сам разумео и на примеру своје породице. Данас, када заједно са својом супругом Драшком подижем наше петоро деце, изнова се уверавам да бити глава породице, домаће Цркве, значи превасходно служити јој и тиме бити, уствари, награђен, благословен.
Сагледавајући у ширем контексту појам заједнице, доживљавам Цркву као једно велико Тело, као велику хришћанску породицу, у којој, од данас, Богу хвала, постадох презвитер.
У своју презвитерску службу трудићу се да уткам сва своја поменута искуства. Служићу Цркви Христовој, Православној, Светосавској, као војник Христов.
Живимо у времену препуном изазова и искушења, када сви морамо бити мудри као змије, али и безазлени као голубови. Суочавамо се са великим одливом становништва, наших суграђана, што, сви смо сведоци, поприма размере егзодуса, који се, овај пута, одвија у тишини, и то нас брине. На нама који остајемо јесте да сабијемо редове, да уложимо напоре и умножимо молитве да се сачувамо као народ Божији, да останемо и опстанемо на својим вековним огњиштима. То ћемо успети ако будемо имали вере, знања, мудрости и љубави.
У нади у боља времена, још једном желим да заблагодарим Господу на данашњем сабрању, великом дану за мене и моју породицу, као и свима Вама, драга браћо и сестре, који сте својим доласком и својим учешћем у литургијском слављу увеличали овај данашњи празник.
Свако добро од Господа вам желим, на многаја љета!
