Ваше Високопреосвештенство,
Ваша Преосвештенства,
Часни оци, уважена господо,
Браћо и сестре,
Ево дана који створи Господ да се радујемо и веселимо њему (Пс. 117, 24). Дана када празнујемо 700 година од оснивања манастира Крупе, једне од три беле лађе, како је наш Мирко Королија песнички видео манастире Крупу, Крку и Драговић. И заиста је Крупа бела лађа, која плови подно Велебита, водећи нас не било куда, већ ономе што је вечно и непролазно.
Колико је суза и уздаха на овоме светом месту, суза покајања и живе вере и колико радости новокрштених и венчаних. Све је то уткано у ову светињу, коју православи Срби северне Далмације подигише давне 1317. године у славу Божију и част Успења Пресвете Богородице. Њен први ктитор је био свети краљ Милутин (1253-1321), црквоградитељ, јер је за свога живота подигао 40 цркава. Његово велико срце и љубав досегли су до Далмације, па тако и његових наследника у ктиторству: светог Стефана Дечанског и цара Душана: првог великана небеског, а другог земаљског. Касније њима последоваше и света мајка Ангелина деспотица и свети Бранковићи.
Они утврдише цркву ове светиње на крајеугаоном камену – Христу (1. Пт. 2, 6), заједно са народом Крупе, Голубића, Жегара, Обровца и многих знаних и незнаних, који себе као живо камење уградише у зидове овог манастира да би са њим вечно живели.
Светиње су огледало свога времена. Када су бивала времена ратова, Крупа је страдала, а у време мира поново би васкрсавала, враћајући народу наду у победу добра над злом, истине над лажи и светлости над тамом. И зато је овај манастир, ево 700 година, био утеха и прибежиште и великим и малим, ученим и неуким, владикама и владарима, многим путницима и намерницима, који све до данас долазе овој светињи манастира Крупе, тражећи дубљу тајну живота и трачак бесмртности.
То је оно што Крупа носи у себи, својој архитектури, своме фрескопису, својим ризницама и на своме богослужењу. Живот и радост, крст и васкрсење. Зато су овде били Симо Матавуљ и Доситеј Обрадовић: први да би упознао лепоте српског језика и културе и да би написао своју приповетку Пилипенда; други, Доситеј, да би био учитељ сиротиње и народни просветитељ. Тако чинише и многи други кроз историју.
Нека су благословене све оне душе које се овде кроз монашки подвиг трудише и тако уградише у ову духовну светињу. И они се данас на небесима радују, јер ево Крупа, њиховим подвигом и молитвама, и сада тихо и ненаметљиво сведочи истину хришћанске вере и светог Православља. Нека се радује и архимандрит Герасим Зелић, велики путник који се старао о Крупи, проходећи земљу и градове, али враћајући се увек пуних руку. Из његових руку су и Царске двери из Кијева, које и данас красе иконостас манастира Крупе и много другога.
Данас на овај велики празник нећу говорити о злим временима и страдањима, а било их је. Да их бар данас заборавимо. Ово је време благослова и праштања. Томе нас учи ова светиња. Велики је само онај човек који је спреман да опрости и велики је само онај народ који је спреман да прашта. То нам потврђује и главна молитва Цркве – молитва Оче наш.
Нека манастир Крупа и убудуће буде место мира и помирења, место где се оружје раскива у плугове, а народ Божији задобија утеху и мир духовни. Нека сте сви Богом благословени од Бога и Пресвете Богородице, заштитнице овог манастира.
Благодаримо свима који су помагали и који ће убудуће помагати ову светињу. Дај Боже да Крупа постоји све до Другог доласка Христовог и свеопштег васкрсења из мртвих, те велике и последње драме.
Живели и благословени били!
Манастир Крупа,
Успење Пресвете Богородице, 2017. године
Извор: Српска Православна Црква
