Епископ бачки Иринеј: Опет неистине о Цркви у „Вечерњим новостима”
У „Вечерњим новостима” од 15. августа, на другој страни, под насловом „Самоуправа манастирима”, неуморни новинар необуздане маште, Раде Драговић, опет пушта машти на вољу – овог пута не на тему Степинца, којом се неславно прославио, него на тему такозваног унутрашњег српског дијалога о Косову и Метохији. По свом – и не само свом – обичају, овај аутор је, у недостатку информацијâ и чињеницâ, веома плодан у производњи дезинформацијâ и неистинâ. Он продаје маглу својих претпоставки, нагађањâ и произвољних тумачења. Стога, уместо индикатива презента и других глаголских времена, којим се изражава нека радња или стварно стање, у читавом свом текстићу прибегава употреби кондиционала, глаголског начина којим се изражава само могућа, условна или пожељна радња, односно стање: те „подразумевала би”, те „гарантовале би”, те „имала би”, те „највероватније би се нашли”, те „могуће је да се прошири” и све тако. Ова „димна завеса” ипак је провидна. У самој ствари, овај збрда-здола склепани чланчић и не заслужује осврт, али се на њега морам осврнути ради оних неупућених и притом несвесних чињенице да је „много пропаганде, а мало новинарâ”, како наводи Ги Метан. Још је Гебелс добро знао да дуго и учестало понављана неистина итекако може да собом замени истину.
Додатно сам мотивисан тиме што су Драговићева писанија непосредно или посредно, отворено или прикривено, уперена искључиво против Српске Православне Цркве. Као таква, она нису само професионално неозбиљна него су и штетна, па, до одређене мере, и опасна, и то не само по Српску Православну Цркву већ и по нашу државу и по сав род српски. Писање у стилу „шта би било кад би било” није само у супротности са уставним одредбама и важећим законима него је и директно противуставно „разигравање” теме која реално не постоји, а намеће се – или се подмеће – Српској Православној Цркви. Притом јој се вулгарно и лажљиво приписује да је унапред благонаклоно расположена према идеји о „разграничењу с Албанцима”, што је само еуфемизам за идеју о подели Косова или, још тачније, о добровољном и неповратном поклањању највећег дела његове територије Арнаутима, који су њиме загосподарили силом, додуше не својом већ натовском. Настрану Устав и право, домаће и међународно, али где је ту морал, не професионални, не хришћански, не грађански, не отаџбински, већ елементарни људски морал? Чиме је то наша мученичка Црква заслужила или изазвала овакав однос према њој, овакво непријатељство?
Једини део опскурног текстића који није написан у кондиционалу него у индикативу јесте његов почетни пасус. Али и то је привид: најпре се тачно констатује да „Српска Патријаршија још нема коначан став о полазним основама за унутрашњи дијалог о будућности Покрајине”, да би се затим са неизазваном сигурношћу прејудицирало да ће „све опције” бити „пажљиво размотрене” и да би се нагласило да то укључује и предлог Ивице Дачића о разграничењу, што ће рећи о подели Покрајине. У следећем пасусу самопроизведени (у српском новоговору self made) познавалац приликâ и, посебно, неприликâ у Српској Православној Цркви везе даље: „У седишту СПЦ овако коментаришу” идеју министра Дачића „о обезбеђењу српске православне баштине стварањем манастирских заједница по угледу на Свету Гору у оквиру Грчке”. Затим детаљније, али не мање субјективно и неаргументовано, објашњава „овај тип специјалног статуса, какав ужива Атос у Грчкој”.
На основу чега Драговић развија своје генијалне мисли? Како се зову они који „у седишту СПЦ”, специјално за њега, „овако коментаришу виђење будућности Косова”, све трагом замисли вицепремијера Србије, иначе легитимне у својству личнога става? Кладио бих се да је те „коментаторе” Драговић измислио! Уосталом, ко шта ту има да коментарише? Став апсолутне већине припадникâ Српске Православне Цркве, неизмењен вековима, – а и, по свему судећи, неизмењив у будућности, – лаконски је формулисао Патријарх српски Иринеј на следећи начин: „Апелујемо на наше државнике да не смеју никада да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије. Јер, оно што се силом узме, то се и врати; оно што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју дозволити.” А што се тиче самог „унутрашњег дијалога”, опет је Патријарх, главом и брадом, изјавио да ће се, уколико и када Црква добије од надлежних органа званични позив да се у њега укључи, она огласити на себи својствени и канонски једини могући начин – расправом у Светом Синоду и синодском одлуком о начину и садржају одзива на такав позив, а можда и отварањем унутарцрквеног дијалога по данас најактуелнијем и најживотнијем српском питању. Мудри Грци су још давно и давно срочили изреку по којој свака власт има да ћути у присуству врховне власти, а Патријарх је оличење и гласноговорник врховне црквене установе, светог Сабора укупног епископата, али и Цркве као целине.
Виђена Драговићевим – и не само његовим – очима, Црква није саборна, васељенска, универзална, свеобухватна, небоземна богочовечанска Заједница, Заједница којој припадају не само сви њени чланови без изузетка него и сва космичка и наткосмичка стварност. Да је и Христос – као Богочовек, као Глава Телу Цркве – њен први члан, то нашим неоцрквењеним или пак расцрквењеним савременицима ни на памет не пада. Да се Дух Свети, Дух Божји, – као вечна Душа вечног богочовечног Тела, – такође налази унутар Цркве, а не негде изван или изнад ње, и да из ње „дише где хоће”, то су за њих „шпанска села”. Да ни Бог Отац није изван ње него је у њој као у Своме нерукотвореном и неразоривом Дому, – Дому здравља, Дому живота, Дому спасења, – тек то им не може бити ни блиска мисао, акамоли идеја водиља. Да Црква није само социјална или национална институција, да она не обухвата само такозвани црквени врх или само епископат и свештенство, да она ни у каквим околностима и ни под којим условима не функционише као идеологија, политичка партија, невладина организација или било шта слично, то ваљда никад нису ни чули.
Шта, дакле, значи када се каже да ће се о том и том питању изјашњавати Црква, САНУ, Универзитет и тако даље? Не значи ама баш ништа! Јер, и у Академији наука, и на Универзитету, и у Матици српској, и у разним институцијама, и у друштву уоште, Црква је, већ по својој природи, присутна. Присутна је кроз православне хришћане којих има у свим тим друштвеним, културним и иним срединама, и то много више него што би желели сви они који су се некада клели Брозу да неће скренути са његовог пута, а сада се заклињу Бриселу да за њих „евроатлантске интеграције немају алтернативу”. Важи и обрнуто: и САНУ, и Универзитет, и сва друга људска саборишта налазе се, живе и крећу се унутар Цркве, и то како преко православних хришћана који у њима делају и делују тако и кроз аутентичне духовне, научне, уметничке и културне вредности које стварају и негују у сарадњи са суграђанима других вера и уверења, па и са онима који немају вере или верују да је немају. Следствено, неоправдано је и бесмислено специјално позивати или прозивати Цркву да саопшти свој засебни став по овом или оном питању, а поготову очекивати и захтевати да она „износи став” по свим могућим и немогућим питањима, крупним и ситним, пресудно важним и нерасудно глупим. Рећи ћу кратко и јасно: Црква нити има нити треба да има некакав службени шалтер са радним временом у три смене на којем би залудним питачима и дежурним испитивачима у свако доба дана и ноћи сервирала своје судове, „директиве” и „фетве” о свему и свачему и још понечему. Она је простор слободе. Зато у њој, поред јединства у вери, постоји и најшири спектар различитих мишљења о проблемима и изазовима живота. То је легитимно и нормално.
Све ово изложих да бих показао једностраност (да ли и недобронамерност?) Драговићева приступа теми Црква и Косово. По њему, наиме, испада да Црква представља нешто друго него што смо сви заједно, да је она својеврсни уљез у наше време и друштво, – за неке, штавише, нежељени и незвани гост, – да мора имати нарочит и не баш „обичан” поглед на општељудске и општесрпске проблеме, а кад је у питању проблем статуса и будућности Косова и Метохије, да је њој стало само и искључиво до цркава и манастира, сакралних и културних споменика, светишта и гробаља, па – зашто да не?
– и до издржавања свештенства и монаштва, као и до одржавања у животу разбацаних манастирских и парохијских заједница, а да је се не тиче или да је много не дотиче укупни положај, опстанак, будућност и судбина свега српског народа на Косову и Метохији. (Како ли би тек поверовали да наша Црква није равнодушна ни према будућности косовско-метохијских Арбанаса, такође не особито ружичастој?)
Није баш похвално своје и туђе произвољне конструкције о „атонском моделу” (звучи познато, зар не?) стављати у уста анонимним – пре ће бити непостојећим – саговорницима „у седишту СПЦ”, док се већ на следећој страни, у паралелном тексту другог аутора, тврди да иницијативу председника Вучића о отварању дијалога на тему Косова не прихватају ни Срби, ни Арбанаси, ни Америка, ни Русија, ни Европска унија(!). Нико не прихвата; само Српска Црква прихвата, и то „прихвата” оно што никада, ни у вековима турског ропства, није прихватала... Није него! Ако је и од Драговића, ако је и са друге стране „Вечерњих новости”, много је. Претпоставке, жеље, нагађања, домишљања уместо чињеница, стварних ставова, аргумената – то није истраживачко већ таблоидно, манипулативно новинарство, да не кажем трач-новинарство.
Извор: Епархија бачка
