Након дуге паузе, настао је препород Валамске иконописачке радионице. Радионица у којој монах Алипије носи послушање, формирала је свој стил. Мајстори овог посла сматрају да је канонски. Стил који је усвојен још у старој Византији: са неким традицијама, канонима, без сувишних детаља. Мала просторија у где настају иконе налази се на другом спрату Владимирског скита. Новинарка РИА Новости, Јулија Чичерина је имала среће да поразговара са иконописцем и открије танчине његовог заната.
—Оче Алипије, испричајте нам о свом послу. Колико људи је на послушању у овој радионици?
—Свега четворо људи. Није најважнија количина радника или димензија атељеа, већ то да је на Валаму почео препород технике иконописа, која је у најтежим данима по нашу земљу прекинула своје постојање. Радује нас садашњи препород.
У процесу рада користимо технологије које су се користиле још у 12. веку. Живопишемо темпером — природном бојом. Све радимо сами: рибамо пигменте, мешамо их са јајчаном емулзијом. Најважније својство емулзије — отпорна је на ватру. Векови су то проверили, што се не може рећи за савремене боје. Наравно, живописати правом темпером је јако тешко — само да би се рука навежбала, потребно је најмање четири године. Темпера је лазурна боја, и да би била интензивна, потребно је, у процесу сликања, наносити најмање пет слојева, а често и више. Даске за икону су најчешће од липе и бора.
Свака икона има свој карактер, историју и свој унутрашњи свет. Уметник се, уз помоћ свог доживљаја, труди да пренесе тај унутрашњи свет једне или друге иконе.
—Какав пут сте прешли до Валама?
—На Валаму сам свега годину дана. Када сам имао 22 године и иза себе имао уметничко образовање, решио сам да се посветим манастирском животу. Већ 30 година носим послужања за добро манастира. Више од 19 година сам провео у Пскову — прво је моја обитељ био Псковско-Печерски манастир. Затим сам се трудио у Мирожском манастиру. Ето, нисам од почетка почео да се бавим иконописом.
—Какве квалитете треба да поседује особа која жели да живопише ликове светитеља? Шта је у том послу најважније?
—Најважнија је молитва која прати човека у сваком послу, а посебно када се ради о писању икона. Једна од највећих тешкоћа састоји се у томе што се лик не преноси из природе, већ из срца. Он изгледа онако како га види душа иконописца. Уметник преноси на ту даску сву љубав и дивоту, накупљену у молитви. Зато пре него што приступимо послу, увек се молимо.
—Који иконописачки посао је био најтежи у Вашем животу?
—То је икона Мајке Божије „Свецарица“. Сада се та икона налази у олтару Свето-Преображенског храма, у параклису посвећеном Благовестима. На њено живописање је отишло седам година. Доста је велика: висина око 7 метара, ширина два. Наравно, такво дело је било тешко радити.
Једно од лакших сматрам дело под „прозором“ — икона која се налази у раму. Не бих погрешио ако бих рекао да је тешко фрескописати „небо“ — сводове храма. Не би сваки мајстор прихватио такав посао: доста је пипав, не дозвољава грешке и тежак је у физичком смислу. На пример, тренутно пишем „прозор“ — радим на икони свете Ксеније Петроградске. Та икона ће стајати у једном од храмова у Пскову.
—Да ли се на Вашим радовима одражава лепота Валама?
—Иконопис је мистика. Све што се током рада налази око уметника, даје одсјај у његовој уметности. И природа светог острва свакако је присутна у ликовима и расположењу, које се преноси на призоре светитеља. Узгред речено, јако ми се допада јапанска графика: флека, силуета и линија — сви ти детаљи врло су блиски иконопису.
—Свака Ваша икона има свој карактер. Да ли могу бити понављања?
—Икона се не може поновити, то није калуп. Испред себе видите два лика Ксеније Петроградске (показује на своје радове. — прим.аут.). Ако бисте се загледали: лик је исти, али ипак се разликују. Овде много фактора игра улогу: колорит, расположење, душевни пориви, бриге, или напротив, радост у срцу, сунце — бездан осећања. Пробудио се, појурио у радионицу како би уловио и пренео та осећања.
—Можете ли поделити свој живот на пре и после монашења?
—1990. године сам завршио Симферопољску уметничку школу, и решио да одем у манастир. Тада сам често пребивао у „неразмишљању“, то јест без неких мисли — без кретања напред, сазнајући и созерцавајући нешто ново... Као да се живот зауставио, а ја стајао заједно са њим.
То има своје минусе, али и плусеве. Некада ми то стање помаже: стојиш „унутар себе“, без свакојаких мисли, живопишеш дело, а твојом руком неко руководи. То је блажено стање. Искључиш се, а онда видиш резултат и радује те сваки покрет.
Доспео сам у манастир. Могу рећи да су мом формирању као иконописца помогле молитве стараца — протојереја Николаја Гурјанова и сабрата Псково-Печерског манастира, архимандрита Јована (Крестјанкина). Приликом сусрета са њима, замолио сам за молитве.
—Који је по Вама најважнији циљ иконе?
—У иконопису је најважнија чистота срца. Икона представља помоћ у постизању главног циља — љубави, доброте и срдачности. Икона је уметност над уметностима, то је више од стваралаштва. Током писања иконе, непрестано се молимо.
Монашки посао је пренети унутрашњу чистоту срца. Њу човек треба да спозна у себи — тамо постоји бездан, у ком ћеш пронаћи одговоре на сва питања. Колико човек очисти своје срце, толико ће икона бити чудотворнија.
Извор: Православије.ру
