Након великана попут Дантеа, Шекспира, Игоа, Гетеа, на Западу је данас поезија у кризи, оцијенио је митрополит црногорско-приморски Амфилохије приликом представљања његове књиге поезије „Трептаји неизрецивог“ у издању Ободског слова.
У организацији Српског пјевачког друштва „Јединство“ из Котора, након молебана Пресветој Богородици, књига је јуче представљена у ризници цркве Светог Николе у Старом граду.
Сјећајући се времена студирања у Италији и Француској и литерарних часописа које је тада био у прилици да чита, каже да је поезија оно што данас управо недостаје овим великим културама.
“Када то недостаје Италијанима, који су међу најпјесничкијим народима, па онда и Французима, онда знај да се нешто догађа у Европи којој ми сада хрлимо, онако како хрлимо. Догађа се нешто веома озбиљно. Догађа се једна велика криза. Нема виђења тајне божије, ни виђења творевине божије као божанске пјесме. Сувише је западни човјек постао рационалан. А пјесма, тај најдубљи доживљај, није против ума, већ хоће ум који силзи у срце. Тиме се открива саборност унутар човјековог бића”, каже митрополит.
Радује га, како наводи, да у “нашем православном народу” данас има доста оних који пишу пјесме, иако је доста скрибомана “па већ сваки трећи има збирке пјесама које објављује”.
“Али и то показује да је ипак танана душа овога народа”, каже митрополит Амфилохије.
Проф. Љиљана Чолан је казала да ниједан уџбеник из историје није забиљежио историју људске душе, али и да је пјесма то одувијек могла.
“Могла је и више од било којег записаног трага човјековог постојања, јер пјесма се увијек чита у једном сада, говори о једном јуче, а наслућује једно сјутра. Трепери у бесконачности и свједочи о вјечности”, каже Чолан.
Наводи како трептаји душе пјесника, у збирци која је представљена, откривају прије свега молитвену мелодију.
“Бог је љубав, а љубав је најмоћнија одлика пјесничког језика и сваког дјеловања уопште. Човјек је најјачи док ствара и воли, парафразирам Андрићеву мисао, и указујем на мост који се и сада, баш у овим тренуцима , пјесмама ствара између књижевног ствараоца и слушалаца, будућих читалаца ове поезије. Попут камених плоча, ријечи тог моста свједоче о једном времену, једном простору и једном аспекту сагледавања човјековог дјеловања. Тако у виду неке врсте дневничког, лирског записа доживљавамо различита мјеста (од Родоса до Русије, од Сремске Митровице до Брисела и Франкфурта, дотичемо и амерички континент, а не остаје нам непозната ни кабина гвоздене птице изнад океана, опет најмирније се осјећамо у манастиру Ждребаонику, Златици, Довољи или Жупи)”, казала је Чолан.
У „Трептајима неизрецивог“, наводи даље, тражимо своју мјеру вјечности.
“Тражимо дате нам дарове Божје и ћутимо о њима, јер ове пјесме, славећи ријечи, свједоче да је општење и ћутање: „ Ријеч је знак празнине, ил` мирис истине.“ Тајна је скривена у малој срца љусци, а обећана земља нас мами и сада и увијек. Моста до ње сами смо неимари, а ништа смо без Божјег трептаја у себи”, казала је Чолан.
Пјесник Радомир Уљаревић је казао да “тако лако може да пише само онај који живи са унутрашњим сагласјем са Господом”.
“Митрополит је једном приликом рекао за Његоша да је живио са унутрашњим сагласјем са Богом. И у овој књизи ћемо се ми сусрести са назнакама оног тајнозрења које митрополит препознаје код Ловћенског Тајновидца. Попут Његоша и сам задивљен пред тајном човјек и свијета, истински прожет откривењем и благовјешћу и пун благодати и истине, како се каже у Јеванђељу”, казао је Уљаревић.
Стихове из митрополитове књиге поезије „Трептаји неизрецивог” читале су ученице которске Гимназије Андреа Марић и Јована Роћеновић.
