Поводом устоличења новог Епископа бихаћко-петровачког Сергија (Карановића), посетиоцима наше интернет странице из архиве доносимо приступне беседе Његовог Преосвештенства изабраног Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија (Карановића) које је изговорио на својој хиротонији у београдском саборном храму, као и на свом устоличењу у трон Епископа средњеоевропских у Химелстиру, 2014. лета Господњег.
Приступна беседа Његовог Преосвештенства Епископа франкфуртског и све немачке Господина Сергија (Карановића) изговорена на својој хиротонији, 26. јула 2014. лета Господњег у београдском саборном храму:
У име Оца,Сина и Светога Духа, ми Хришћани у свом животу започињемо све. У име Оца, Сина и Светога Духа смо се крстили, и започели свој живот у Цркви. Тим најсветијим именом ми почињемо сваку молитву, свако дјело, мисао и ријеч. Све дакле почињемо и започињемо, призивајући најсветије име Свете Тројице, да нам као Бог истинити,живи и силни, буде свједок, утјеха, нада и благослов. Тако и ми грјeшни, на овом нашем почетку свештене службе архијерејске, призивамо Име изнад сваког имена: Оца, Сина и Светога Духа, начело над начелима, силу над силама, Господара над Господарима (Пс.136) како бисмо нашли милост и крјепост пред Њим, не би ли нам дао добар и праведан почетак, управо онако како је по свом предвјечном љубавном науму, из савршене љубави своје, даровао почетак свему што постоји. Па је тако створио овај свијет у којем живимо, створио је човјека, ангеле са свим силама небеским, и све свјетове нама знане и незнане. По истом том предвјечном плану, Бог из љубави своје, а како би другачије јер је и сам Љубав (1Јн 4,8) како рече син грома и отац богословља, апостол Јован, устројио је Цркву са њеним службама ,,за живот свијета'' еда ли би овај наш свијет и сви свијетови дакле, у Цркви Божјој нашли не само смисао свог постојања, мир, духовност, хармонију, већ да би коначно у Њој довијека налазили самога Бога: Оца, Сина и Светога Духа, и спознали ко је истински почетак свих почетака.
Свети Максим Исповједник, један од великих отаца наше Цркве, једном је рекао да је Црква икона Божја. Други пут је рекао да је Црква икона свијета, а онда трећи пут је рекао да је Црква икона човјека. Испада по светом Максиму да све што постоји носи слику Цркве у себи, или још боље Црква је по св. Максиму све и све треба да постане Црква. Нама људима данашњег времена, па чак и савременим хришћанима, св. Максим звучи неубједљиво. Има људи, па чак и хришћана који исповиједају вјеру у Свету Тројицу, вјерују у Богочовјека Христа и Његово Васкрсење, поштују Богородицу и неког од светитеља, но немају никакву потребу нити љубави према Цркви, нити увиђају икакву везу између Бога и Цркве. А то је због тога, што је савремени човјек заборавио на свој почетак, сметнуо је с ума ко је почетак свих почетака, опрелестивши се у срцу своме изгубио је потребу и вољу да служи. А Црква као тијело Христово које се у Божанској Литургији огледа, сва је у служби. Ван ње, вјерујемо, нема спасења. Ван службе Богу и ближњем, нема ни обожења ни спасења. Зарад такве службе, Бог нас је и створио.
Један велики архијереј наше Цркве и један од највећих теолога наших дана, не тако давно, на рукоположењу једног младог свештеника је рекао: ,,Сине, ради ове службе коју данас примаш, ти си се родио''. Страшна је ово тајна! Бог живи даје нам шансу да Му служимо, и ту нашу службу нам је намјерио прије стварања свијета и дао нам удијела да нашом службом учествујемо у Његовом предвјечном плану о свијету и његовом спасењу. Даје нам дакле, благослов да служимо Цркви Његовој која је одговорна за спасење овога свијета и свих свијетова. Отуда, моја маленкост дубоко свијесна какве се службе данас примам.
Ваша Светости, Високопреосвештена и Преосвештена господо Архијереји, браћо свештеници, часни оци, ђакони, вјерни народе Цркве Христове, дрхтим пред Богом Живим и Његовом Црквом, знајући о каквој ,,страшној служби'' се ради, па као прво исповиједам своју недостојност и људску немоћ, знајући да епископ као икона Христова, провојерарх у коме се Црква возглављује, треба да је без мане, поштен, кротак, мирољубив, не самовољан, не гневљив, него доброљубив, праведан, побожан и уздржљив, кадар да поучава у здравој науци (1Тим.3, 2-3; Тит 1,7-9), како рече богомудри Павле.
Но, тјешим се али и не оправдавам љубављу Господњом која каже ,,не изабрасте ви мене, него ја вас изабрах'' (Јн 15,16). Отуда, у вјечност сам Вам благодаран Ваша Светости, Вама и светим архијерејима наше Цркве, што сте се и овај пут осмјелили да учествујете у божанској икономији и благословили моју недостојност на служење Цркви Божијој, како би од почетка до краја свједочио Христа васкрслога у свијету, старајући се изнад свега о Цркви Његовој. То отприлике и значи бити епископ. У књизи Закона, у Старом Завјету по грчком преводу Седамдесеторице, можда се први пут спомиње епископство. Тамо се каже да Бог епископствује, тј. да надгледа и пази на земљу када и нема никог од људи да то посвједочи. Таква је дакле епископска служба наша, ако би се и цијели свијет одрекао Христа и Цркве његове, ми ћемо да свједочимо од почетка до краја живота, Бога живога и старамо се о Цркви Његовој.
Када већ помињемо почетак, осјећам дужност да са овога светог мјеста заблагодарим Божјим угодницима чијим посредништвом сам и направио своје прве духовне кораке, и започео живот у Цркви.
Благодарећи Богу на првом мјесту за своје постојање у љубави његовој и бићу моме које ми је подарио да постојим, желим да благодарим мојим рано преминулим родитељима оцу Петру и мајци Мики, који су својојм љубаљу родили моју маленкост. Благодарим им што су ме дали својој светој Цркви да јој у потпуности послужим. Њима нека је вјечно блаженство у царству небеском, и они се данаса радују горе са анђелима.
Моја савијест ми налаже да се сјетим свих оних који су ме на било који начин упућивали, савјетовали и помагали на путу моје вјере и живота у Цркви. Благодарим својој блажене усомене баки Јованки, која ми је уливала прве зраке молитве и вјере у срце у она не толико слобода времена за вјеру.
Благодарим много, мојим драгим свештеницима, оцу Радославу Живанов и оцу Славку Обрадов, који су ме примили као своје духовно чадо у Цркви нашој у Бачкој Паланци гдје сам се и родио и духовно започео свој живот.
Благодарим највише, моме у Христу оцу и владици бачком г. Иринеју што ме примио у окриље клира Епархије бачке и послао по мојој жељи у Богословију у манстир Крку.
Благодарим, епископима сремском г. Василију и осечко-пољском и барањском г. Лукијану, који су ме очински поучавали и увијек примали у своје манастире учећи ме путу монашком.
Благодарим, својим драги професорима и учитељима, божанске науке, вјери и неизмејрне њихове љубави којом су ме учили током мога школовања у манастиру Крки.
Благодарим, на свакој подршци и благословима, такође за вријеме док сам боравио у манастиру Крки моме драгом владици средњезападно америчком господину Лонгину.
Благодарим много своме у Христу оцу тадашњем бихаћко-петровачком а сада зворничко-тузланског Епископу г. Хризостому, што ме је примио у Бихаћко-петровачку епархију и манастир Рмањ, мјесто мога пострига. Хлава Вам владико, на томе што сте ме замонашили, рукоположили и дали ми могућност духовног изграђивања како у цијелој Епархији бихаћко-петровачкој тако и у Обитељи рмањској.
Благодарим и своме садашњем Епикопу бихаћко-петровачком г. Атанасију на моитвеној подршци и разумјевању.
Благодарим и мојим драгим учитељима и професорима са богословског факултета у Солуну, који су ми улили много уља вјере и љубави у кандило моје вјере.
Благодарим народу Бачке Паланке у којој сам се родио, која ме је дала својим прецима да послужим на славу Божју а на корист рода српскога.
Благодарим народу Крајине, Дрвара, Грахова, Гламоча, Бихаћа и Петровца, којима сам вјрно служио и храбрио их у обнови живота и повратка на своја огњишта.
Благодарим свима својим у Христу духовним чадима, пријатељима и родбини,која ме је увијек подржавана на путу мога подвига и позива у Цркви Христовој.
Благодарим и вама, народе Божији, који сте ме недостојног прогласили достојним чина који сам примио.
Благодарим Вама Ваша Светости, светим Оцима помјесне свете и католичанске Цркве српске, што сте изабрали најмњег међу браћом Христовом, да ме поставите за пастиреначалника Цркве српске у Њемачкој.
У све минуле дане живота свога, свједочим и исповједам милост Божју, промисао и програм односно запис небеског Јерусалима, према коме управљамо своје кораке, од почетка до краја, као сви наши свети преци до сад.
А што се тиче програма наше архијерејске службе, он је исти као и код свих светих епископа наше Цркве, који су поставили јеванђеље за програм своје пастирске службе и ка томе програму досљедно ревновали. Отуда и ми кажемо да осим јеванђеља, другог програма и плана немамо. При том, осјећамо потребу да кажемо да јеванђеље није само једно од књига или некакав поучни текст, који тумачимо овако или онако избјегавајући оптужбе за митологију. Јеванђеље је живот. Живот у стварности, у Христу, у сили Духа Светога. Јеванђеље које ми себи постављамо за пастирски програм значи ,,узети крст свој и ходити за Христом'' (Мт 16, 24-26)
Одавнина, од самог почетка хришћанске ере, за епископа је речено да он икона Христова. Ни мало случајно баш икона Христова, јер Христос као предвјечни Логос, друга личност Свете Тројице, дошао је у овај свијет, испуњавајући вољу Очеву. Унизивши самога себе, како су говорили свети оци Цркве, примио је на себе људску природу, иако без гријеха и мане, претрпио је добровољно у свом људском тијелу понижење, пљување, крсно страдање и смрт. Али и на крају васкрсење! Е баш таква је служба епископска, које се данас благословом Божјим примам. Епископски жезал није палица власти овога свијета, већ је то жезал службе, вјере, крста, љубави и васкрсења. Христос је рекао ,,онај који жели да буде већи међу вама, да вам служи'' (Мк 10, 42-44). Онај дакле, који жели да буде епископ, нека служи. Не дакле да њему служе, него он да свима служи. То значи, да епископ сљедујући пут светих, дужан је да први служи службу Божију, да први кољенопреклоно завапи Господу, да први опрости и да први затражи опроштај од своје браће и сестара, и да први, кад затреба, положи живот свој за Цркву, како би Црква света васкрсавала у свом Православљу и била од почетка до краја васељене довијека мјесто свједочанства васкрсења Христово, те благе и преблаге вијести која је истинско јеванђеље Цркве. То је јеванђеље у које ми вјерујемо и које као епископ Цркве Христове исповједам у име Оца, Сина и Светога Духа, сада и увијек и у све вијекове вјекова. Амин.
Приступна беседа Његовог Преосвештенства Епископа франкфуртског и све немачке Господина Сергија (Карановића) изговорена на свом устоличењу, 8. септембра 2014. лета Господњег у београдском саборном храму:
Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства, Ваша Преосвештенства, браћо и сестре, драги моји епархиоти Богомчуване Епархије средњоевропске у чији сам трон, као законити епископ који свједочи Истину и чува вјеру Светих Отаца, милошћу Пресвете Тројице управо уведен! Домострој спасења, кога је припремио Господ за човјека и свеукупну твар коју је предвјечно заволио, почива на добровољној жртви Његовог Јединородног Сина. „Логос постаде Тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јн 1, 14). Свједочи још на једном мјесту Свето Писмои то, да је Бог толико заволио свијет да је за његов живот дао свога Јединродног Сина. Никада Син не чини ништа без Оца, а ни Отац без Сина нити Свети Дух без присуства и сарадње остале две личности Свете Тројице. Пресвета Тројица наш Бог и наш Господ јесте дакле жива и животворна слика, темељ на ком почива наша Света Саборна и Апостолска Црква. Као што је Бог православних хришћана једна наднебесна, жива и реална заједница Оца,Сина и Светога Духа у вјечној љубави, управо тако се и у животу хришћана кроз вјеру остварује заједница са Светом Тројицом. Ми говоримо заправо о богослужбеном и светотајинском животу Цркве. У Цркви, том благодатном црквеном организму, мјесто епископа одређено је, на првом мјесту, оном тајанственом службом, светом Литургијом – која је опет и изнова величанствена пројава Свете Тројице у свијету, слика благословеног сабрања којим се небо спушта на земљу а земља прославља небеса.
Браћо и сестре, љубљени у Христу, сви смо позвани на ово саборно дијело, на изградњу Цркве Божје, на упорно надзидавање Небеског Јерусалима. Не обмањујмо се да је он недостижан и далек. Сјетимо се оних ријечи Господњих да је „Царство Небеско унутра у нама“! Присјетимо се оне слике хришћанске заједнице коју је у надахнућу имао апостолски отац Јерма, који је написао Пастир, важан спис који директно и по старини и по духу проистекао из Светих Јеванђеља. У једном његовом виђењу Црква је приказана као сигурна кула у којој обитавају свети и освештани људи, они коју су остварили заједништво са Богом. Ту благословену кулу изграђују седам жена, управо седам врлина, а то су: Вера, Уздржање, Простота, Незлобивост, Честитост, Наука и Љубав. И у нашим данима, вјерујемо Јерми, сваки онај ко има снагу да твори добра дела „боравиће у тој кули са светима Божјим“. У том ранохришћанском спису има поуке и за вишу црквену јерархију, јер писац Пастира каже: „Обраћам се вама који предводите Ццркву и који сте предстојатељи... Гледајте, дјецо, да Вас ваши раздори не лише живота вјечног“, јер знао је апостолски отац недостатке и искушења која долазе од људске природе.
У многим друштвима човјечанства гдје религија игра важну улогу, ауторитети у заједници јесу првенци власти и носиоци одговорности. А понајвише тако је у Хришћанству. Јер хришћански етос јесте новина за овај свијет јер је угњежден у срцу новога човјека, човјека по Христу који има тежњу ка вјечном животу, једењем небеске хране, тијела и крви Богочовјекове, учествовањем у светој Евхаристији. Човјек на тај начин постаје биће заједнице, а у таквој заједници он поприма улогу слуге. Такав је и наш Господ Исус Христос, који је као велики архијереј праслика сваке епископске службе у Цркви, о чему је свети апостол записао: „Јер немамо Првосвештеника који не би могао састрадати немоћима нашим, него Првосвештеника који је у свему кушан, као и ми, али без гријеха“. (Јевр. 5, 15). Молимо се благоме Спаситељу нашем данас и у све дане живота нашега, да нам надода снаге и моћи да приступамо „смјело престолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат за благовремену помоћ“ (Јевр. 5, 16), онако како је записао Свети апостол Павле. Браћо свештеници, саслужитељи и саприноситељи Богу Оцу велике жртве, будимо истински благодаритељи, будимо утјеха и слуге нашој браћи и сестрама. Имајмо, прије свега, мир међу собом. Тешка су времена, а још тежа ако грјешна људска природа остане тврда и упорна, ако су срца остану окамењена без оног окропљења крвљу искупљења Сина Божјег. Имајмо пред очима примјере из свештене историје како се због погрешака и истрајавања у греху губи благодат и како човјек пада од служења Богу Живом и Истинитом у таму адску, као што се десило синовима старозавјетног свештеника Ане, Офнију и Финесу који су презрели и „погазили жртву“. (1 Сам 2, 29) Не смијемо заборавити да служимо ону службу које ни свети ангели нису били удостојени!
Народе Божји, Нови Израиљу, крштен си у име Пресвете Тројице, причешћиван Крвљу и Тијелом Господа Исуса Христа, загледан си у Нови Јерусалим, тамогдје се налази твоја коначна отаџбина. Не смијеш на путу духовног узрастања да заборавиш истину да су твоји земаљски корјени свеотосавски, учвршћени подвизима и завјетима твојих светих предака, вијековима заливани благодатним енергијама црквене заједнице.
Господ Бог, господар историје, и теби је као и Старом Израиљу намјенио, по заслугама, улогу странственика у овоме свијету и вијеку. Улогу путника и то народа способног да превали велика пространства. Велики књижевник нашег језика рекао је да „нема смрти, има сеоба“. За свако кретање треба имати храброст, ми хришћани знамо да је покрет према Богу и заједница са Богом управо подвиг, покрет, оно хитање у загрљај оца Аврама, праоца Старог и Новог Израиља у чијем звезданом потомству преко Светог Саве и Светог Симеона Немање сија и наше српско светосавско сазвежђе. Наш народ прати страдање, готово из свих догађања наше историје, а нарочито прошли двадесети вијек је томе свједок. Но, свети преци нам такође посвједочише да је у есхатону тј. Царству Божјем које долази, наш духовни одмор и наша величина. Сјетимо се сеобе Срба у време патријарха Арсенија Чарнојевића и најновијих сеоба и страдања нашег народа чије ране још носимо. Сва та принудна напуштања огњишта, нису била некаква безглава бјежанија, него увијек и народно преношење моштију, икона, свих предивних литургијских стварности. Многи од Вас су у таквим сеобама, нашли свој нови дом у овим благословеним просторима. Богомчувана Епархија средњоевропска је примјер како у гостољубивој средини великог њемачког народа, светосавски српски народ је саградио свој дом, а дошавши у ову дивну и благословену земљу, из разних разлога, да ли из економских или неких других друштвених, свеједно. Овдје је подигао богомоље или је затекао хришћанске домове молитве, у којима може да се моли Богу на свој вјековима навикнут и уобичајен начин. Упутимо поглед у историју, учимо се вазда, браћо и сестре, од учитељице живота, издвојимо битне свештене моменте из прохујалих вјекова. Сусрет цара Светог Римског Царства њемачке народности Фридриха Барбаросе и родоначелника светородне лозе Светог Симеона Немање утро је пут сарадњи српског и њемачког народа, показавши народима да борба за узвишене хришћанске идеале, отвара једини могући пут, који можда, због људске слабости није био довољно утабан и искоришћен.
Уведен и постављен у трон епископа богомчуване епархије средњоевропске, срце ми дрхти када се сјетим оних првих монаха, из мог физичког и духовног завичаја – из Крајине, који су у првој половини XVI века помагали сусједним јужнословенским народима, као зналци ћирилометодијевске писмености и преносиоци културе Свете браће Кирила и Методија. Били су посредници оних традиција, преводећи Свете Писмо и друге хришћанске књиге на народу разумљив језик. Српски православни монаси са Гламочког поља, Матија Поповић и Јован Малешевац, потицали су из крајева недалеко од манастира Рмња, гдје проведох неке од својих монашких година. Они су помагали хришћанским реформистима хрватске и словеначке народности, на једном културном прегнућу трудећи се око ћирилске штампарије у граду Араху (Arach). Ето, такво ткање Божје промисли открива се нама грешним људима и кроз више стољећа. Јер нисмо ми, браћо и сестре, овдје као православни Срби у Њемачкој, некаква друштвена случајност, него вјеровијесници и вјесници хришћанског братољубља, носиоци смисла и ширитељи евхаристијског погледа на свијет. Трудећи се да испунимо ријечи и заповјести нашег Господа и ширимо мрежу оцрковљења (Цркве) «до крајева васељене». Српски књижвеник Љуба Ненадовић је уочио важну карактеролошку црту немачког народа која треба и мора да буде школа за нас Србе, а она гласи: „Немци уважавају, примају и познају све што је код других народа добро“. Гете је цијенио српску епску поезију. Српски народни епос су многи други њемачки књижевници, баш као и он, преводили на свој језик. Историчар Леполод Ранке је проучавао српску прошлост, а његова „Историја српске револуције“ је књига која показује да они народи који су изгубили и повратили своју слободу, баш као српски народ, нису без поучне историје и не могу тако лако бити избрисани са историјске сцене. Оно најбоље код Срба, а то је светосавска култура, Њемци су итекако умели да вреднују.
Свeштена Епархија средњоевропска је богомчувана епископија помесне Српске Православне Цркве и стоји у духовном јединству са свима у Православној васељени који чувају вјеру Светих отаца и Васељенских сабора. Црква не може бити само административно поље, иако свакодневно искуство, због културолошких и других разлога овога свијета, увијек прави искушење видљивом јединству Цркве. Исте молитве за „оно што је потребно“ људском спасењу и заједници са Богом, приносимо и овдје у Њемачкој и другдје са нашом браћом Грцима, Русима, Бугарима, Македонцима, Грузинима... Такав јеванђелски дух је познат овој епархији, преко мојих претходника вредних сваког помена, владике Лаврентија и владике Константина. Велика је плата њихова на небесима! Ми се дакле молимо Богу, браћо и сестре, за сваку власт, а нарочито се молимо за ону која је прострла разумне и мудре законе и која не дира у најсветије богослужење наше Свете Цркве. Зато сам сигуран, да ће моји епархиоти као грађани „небеског Јерусалима“и даље бити добри, одани грађани и поштоваоци закона и уредби њемачке државе.
Трепери и гори моје срце у које је положен залог епископске службе, преко ваших светих руку, Ваша Светости, оче духовни и сапрестолниче историјског и животворног свештеног трона Светог Саве, првог архиепископа и просветитеља народа српског. Кажем, гори моје срце најсветији оче наш Иринеју, да се ова епархија нашег расејања која ми је дата на духовно руковођење, још више веже за отачаство српско, за свештени трон кога ви држите, а на коме су сједили патријарси „српских и поморских земаља, Илирика и обе стране Подунавља“. Велика је и тајновита историја нашег народа и Цркве Светосавске, на зато што није проучавана, него зато што из ње извиру поруке великих стремљења, богочовјечанских идеала и постигнутих предачких циљева ка којима као садашњи нараштај морамо да тежимо.
Молимо се милостивом и човјекољубивом Богу да обилато излије свој благослов на читаву Епархију средњоевропску како би она била здрави сасуд Духа Светога и понос цјелокупне Православне Цркве „насаждене на востоцје“ (од Истока) која остаје „стуб и тврђава истине“, а коју ни „врата адова неће надвладати“. Aмин.
Фотогалерија са хиротоније Епископа Сергија (Карановића):
Фотогалерија са устоличења Епископа Сергија (Карановића) у трон епископа средњеевропских:
