Једнозначно сучељење ума и религије делује, након критике религије у 19. веку и критике ума у 20. веку, философски наивно и историјски непросвећено.
Тиме пада сасвим нови сноп светлости на пројект о доказима о постојању Бога (Gottesbeweise), које су чиниле у представе о Богу у општем мишљењу, како у религији, тако и у философији, аргументативно пријемчивим. Овде је реч о прилозима аутора као што су Свен Андерсен, Томас Бухајм, Маркус Ендрес, Маркус Габријел, Јенс Халфвезен, Фридрих Хермани, Гунар Хендрикс, Аксел Хитер, Кристијан Илес, Антон Фридрих Кох, Армин Крајнер, Џон Лесли, Матијас Луц-Бахман, Фридо Рикен, Фридерике Шик, Ролф Шенбергер, Кристоф Швебел, Роберт Шпеман, Ричард Свинбурн, Петер ван Инваген.
Докази о постојању Бога су доиста изазов – и то не само за савремени ум, него и за философско мишљење у посебном смислу. Погледа ли се шта заправо може да значи доказати егзистенцију или извесно својство Бога, убрзо ће постати јасно да је са тим непосредно везано и постављено питање ограничености ума. Изненађујуће је да се и данас - или поново – размишља о проблему доказа о постојању Бога, као да постоји претпоставка да се логичким операцијама нешто као што је постојање Бога може доказати.
Кантова деструкција класичних доказа о постојању Бога водила је, макар унутар философије, дугој апстиненцији. Кант је у трансценденталној дијалектици формулисао своју критику чистог ума, сходно којој су познати докази о постојању Бога из спекулативног ума означени као једино могући, иако су сва три, тврди Кант, недовољни, те једини прави доказ треба тражити унутар природне теологије, као ”морални доказ” о егзистенцији Бога. Такав доказ је, вели Кант, изводив. У актуелној атеистичкој пропаганди, као на пример Ричард Довкинсовој теорији, класични докази о постојању Бога су напросто дангуба, те је свака брижљива реконструкција аргумената изостављена или је пропраћена оштром полемичком дикцијом.
Новији покушаји, који су из публицистичких разлога као докази о постојању Бога уопште означени, не могу бити сматрани као логично уверљиви. Овде је реч о такозваном ”доказу из граматике”, истиче Роберт Шпеман, један од најпознатијих савремених философа Немачке. Али и мимо тога, они стоје у једној дугој традицији. Шпеман се пита какво је то Биће/Апсолут у погледу савременог вакуума који производи ”нови атеизам”. Са једне стране, и религиозни фундаментализам, као и нови атеизам, показују несајединивост ума и религије. Аутори налазе да је то ”продуктивна прилика” да се однос ума и религије тематизује на нови начин и залажу за једну опцију тог односа као изазов.
Ова књига има за циљ да приведе читаоца новој рефлексији појма Бога и доказа о Божјој егзистенцији. Реч је о онтолошким, космолошким и емпиријско-теолошким, односно физико-теолошким доказима. У теоријском језику осећа се јаки уплив англосаксонске философије, те се уместо ”доказа” говори о ”аргументима”.
Ко се жели на високом нивоу упустити у дискурс о контраверзним формама доказа о постојању Бога, тај се има рашта латити ове књиге, која је и теолозима и философима драгоцени путоказ не само у историју овог проблема, већ и небројене референцијална упутства за специјалне аспекте у вези са овим фундаменталним проблемом.
Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић
Извор: Српска Православна Црква
